Blog Subotica.in.rs – www.subotica.in.rs
No da ne dužim, biću toliko slobodna da za one koji umeju da prepoznaju i priznaju da nemaju uvek pravo rešenje za sve ponudjene situacije, prikačim ovde savete koje nam je psihologica (glupo mi je da kažem psiholog, kada nije muškog roda, i ako je možda potpuno gramatički neispravno, al’ šta me briga…) spremila.
…Dečija posla – oni bi da ostanu deca zauvek. I bravo, to je tako i tako to i mora biti! A vi (mi) što niste ostali deca, izvol’te ih u tom prelasku iz dečije dobi polako voditi ka onoj dobi u koju bi oni rado pošli, no sa igračkama u rukama. Jer, nije da ih ne privlači biti odrastao, privlači ih i te kako, no, dobro bi bilo da to odraslo dodje bez obaveza…
Krećemo. Jutro. Pravac garaža. Pravac drndava brava. Hoće li otključati ili ne? Svakojutarnje biciklovsko nagradno pitanje. Klincima poljubac, propratna rečenica sa temom kako preći ulicu i kako uspešno stići do škole na čitava tri minuta sporog kasa. Ali i onda…što je sigurno, sigurno je. Puštam ih da malo odmaknu, turam plavi zub slušalice, plavi zub telefon, muzikica i vozi miško. Malo zaobilazno ali čisto da vidim…da li su pratili zadata im uputstva…
Ne želim da ih uljuljkujem u laži i smirujem srca lažnim obećanjima. Uljuljkaću ih istinom koju će morati da prihvate. Moj je izbor da se borim za njih i njihov mir…ma kako oni to prihvatili. Roditelj sam koji greši…ali ko ne? Nadam se samo…da će jednom naći oproštaja za sve što misle da nisam dobro činila…
…kaže Ženin tata (žena = mama druga mog starijeg „andjelka“) “…eh…i mi smo nekada aktivno uključivali stručnjake u vaspitanje naše dece. Leva mi je bila pedagog a desna psiholog.“ No dobro…sigurno je prošlo nekih 5 – 6 sekundi mog čudim – čudim zblenutog pogleda, koji govori „Zar je moguće? Već u ono vreme? Je, kako savremen čovek!“…dok mi do onih malih sivih nije doprlo koja leva i koja desna. Pukoh od smejanja!
Decembar. 2007 – ma godina. Godina preokreta. Godina promena. Zatvorili su vrata, okrenuli ključ i pošli u novi život. Dva dečaka i ona, njihova majka. Takva kakva je, ali…njihova. Zauvek. Nju im niko uzeti neće.
…Moraš znati da je ceo život jedna borba, učenje, velika želja i velika snaga. Da bi uspeo, moraš to hteti. Ne možeš dozvoliti sebi tu slobodu, da sediš i čekaš lepe dane da ti pokucaju na vrata. Oni su već tu. Trebaš ih samo primiti otvorena srca a vrata tuge i nezadovoljstva zaključati i baciti ključ što dalje od sebe…
Majčinstvo. Profesija ili ne daj bože…hobi, životni poziv, cilj, sredstvo? Možda potreba ili osećaj? Način života? Ili…jednostavno, svrha postojanja? Ni jedno od gore navedenih potencijalnih uzročnika ne bih opravdala kao dovoljno snažnu motivaciju za pružanje šanse bilo kome u ostvarenju tog zadatka. Jedino što opravdava potezanje tako krupnog koraka je srce.
Stigao je kući. Tužan. Prazan. Kao da je deo sebe ostavio u autobusu koji je toga jutra ispratio. Mahao je ali sagnuta pogleda. Potištena. Spustio se na krevet i legao u poluzgrčen položaj. Bilo je tek kišno jutro prvog dana njegove samoće. A gde je sedmi dan? Daleko kao nebo čiji kraj ni početak ne vidimo. Daleko i nedostižno. U njemu bujica osećanja, malo ljutnje, malo tuge, malo dečije ljubomore…Navikao je da je uvek uz njega. On, njegov stariji brat. Njegov idol i ako uvek u njegovoj senci. U senci, ne jer tako mora biti, nego…
Te…peri uši, kosu, zube, kao konj…kad dodje kući ima prvo zube da mu gledam jel se žute kao uskršnja jaja ili se šljašte beli kao haljina u mlade…Te nemoj u trenerici uveče, te idi u trenerici preko dana. Pa onda – gaće se menjaju svaki dan, kupa se svaki dan, ne smrdi se, čarape se menjaju pre nego što se ukoče, vežbe se rade svaki dan, ne svadja se, ne turaju se slušalice u uši u društvu…Trenerica se diže da guzica ne viri iz nje…