Danima je naše dete planiralo predzadnji dan škole kao nešto veoma značajno u njegovom životu. Nisu bile u pitanju ocene, nije bio u pitanju otvoreni čas, nije bila u pitanju sama činjenica da je raspust na pomolu….
Oznaka: mama
Kada obećanja ne ugledaju svetlost dana
Ne želim da ih uljuljkujem u laži i smirujem srca lažnim obećanjima. Uljuljkaću ih istinom koju će morati da prihvate. Moj je izbor da se borim za njih i njihov mir…ma kako oni to prihvatili. Roditelj sam koji greši…ali ko ne? Nadam se samo…da će jednom naći oproštaja za sve što misle da nisam dobro činila…
Motherhood iliti majčinstvo iliti materinstvo…kako god…
Majčinstvo. Profesija ili ne daj bože…hobi, životni poziv, cilj, sredstvo? Možda potreba ili osećaj? Način života? Ili…jednostavno, svrha postojanja? Ni jedno od gore navedenih potencijalnih uzročnika ne bih opravdala kao dovoljno snažnu motivaciju za pružanje šanse bilo kome u ostvarenju tog zadatka. Jedino što opravdava potezanje tako krupnog koraka je srce.
Džepno izdanje karikature života – uvod
Počelo je nekim neobičnim plačem, kao prigušenim ali ipak, prodornim. Kako i ne bi…kada je dete odlučilo na svet doći u nedelju, pa još na materice, pa još u 12.15 h, taman na ručak…Pri tome…nije ni moglo kao sav normalan svet da se rodi normalno. Ne…moralo je već tada da zaplete sve konce, šparge, vrpce…
Nošena pa ispuštena…
Sve se odvija po planu, krećem sa posla na vreme, ne mogu produženo raditi, jel…imam roditeljski, neću da izostajem, spremam se na temu – vakcina, primiti ili ne primiti. Odakle mi ta ideja? Pa sigurno zato što sam jako bistra, jel…Stigla kući, zbrzala kafu, ostavila mami i mangupu u amanet da pogledaju kraj emisije…
U laži su kratke noge
Haos, nered, rušenje, sastavljanje, lupanje, bušenje, krečenje, gletovanje, guranje, tesnac, prašina bile bi reči kojim bih opisala dane iza i pred nama. Jes….tako nam i treba kada bi mi fensi stepenice u stanu, a ne one sklepane na licinom mestu od komada gvoždja i dasaka. Eno ih…naše nekadašnje stepenice…
5. oktobar
Dan moje mame…
ničiji više…
Mislite da imate nešto za reći?
Mislite da ovaj dan ima drugi smisao?
Da je simbol nečeg većeg?
Nečeg značajnijeg od jedne osobe,
jedne jedine…neponovljive…
moje mame? […]
Moglo bi i gore biti
Uhvatim se tako da mi stomak nešto neobično (u stvari, kada malo bolje razmislim, to mu je postalo uobičajeno) radi, sve zavrće, pa obrće, pa se skuplja, hoće ceo u želudac da mi se uvuče, a ovaj se bori, ne da, jede sam sebe…Pa onda stanem, ako stignem da stanem, ali nije ni da ne stignem, nego nešto sve…ne dam sebi da stanem, pa kada na kraju stvarno stanem, uhvatim se da nisam sigurna zašto se to sve tako zavrće. Dakle, da se saberem i razmislim, dam sebi neki valjani razlog za tu pojavu, da joj sada već damo ime, nervozu, pa da makar znam zašto ću uskoro sama sebi da serviram obrok od živaca na tanjiru.
Jedna obična, svakodnevna priča
Već par dana intenzivno mi se mota po glavi (istina…u mojoj je glavi uvek malo gužva…) jedna tema za blog. U to ime, već sam i fotografiju napravila, samo u nedostatku prigodnog teksta, postavila sam je, za sada, kao tapetu na monitoru, naški, narodski kazano, a prevedeno, postavila sam je kao desktop wallpaper. Sad, malo
Priča jedne naporne mame
…joj, danas sam ispirala sinu mozak…užas!!! Barem sam tako mislila kada je meni moja mama to radila…Znate šta je to, sigurno je većina tinejdžera (ali on to još ni nije!!!) to okusila. Onaj gorak ukus reči: „Sedi tu, da malo popričamo“…malo…i onda to malo predje u beskonačno mnogo (u glavi, ušima, očima, a bogami i