Draga seko, neću te dugo zadržavati. Kasno je. Ili bolje, rano je…mislim da je tu negde, oko 3 sata, onih ujutro.
Oznaka: tuga
Roditelj
Kada bi mogao da vidiš dušu svog deteta, kada bi mogao da shvatiš da joj nema kraja, da li bi se ti, „oče“, zapitao: „Čime si zaslužio da mu budeš roditelj“? Ja nisam sigurna da zaslužujem, ali…makar iz srca i duše radim na tome…zajedno sa nekim ko roditelj nije a zaslužuje roditeljem da se zove!
Kišobran
Potrčala je niz stepenice, već je kasnila. Konstantna trka, žurba, let kroz život nosili su je bez mnogo prostora za razmišljanje. U principu, sve je išlo po navici, ne onoj lošoj…samo uhodanoj. Dobro utabanoj stazi svakodnevnice, protiv koje, u suštini, nije ni imala šta reći…
Braćno savetovalište
No, tužno mi je to što moram reći, priznati da je to borba, kada je život nešto predivno zamišljeno a preslabo ostvareno. Mogli bismo toliko toga…ali, sami sebi oduzimamo te mogućnosti…tužno…zar ne?
(Ne)opravdano odsutni – za ceo život
Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!
Na obalama kruševačkog mora…
Hvala vam na odmoru, hvala vam na danima sa vama…hvala vam na svemu,…ali i onda, zašto je baš moralo tako biti, da nam vas uzmete i odvedete daleko od nas?
Prosjaci ljubavi i nepravedne sudije
…Deca…koja nakon kratkog vremena shvate da su povredili pogrešnu osobu…ali i onda još nisu svesni besa, razočarenja i nezadovoljstva koje osećaju prema njemu. A sve to – neće mu nikada ni pokazati jer u srcu kriju pritajeni strah…strah da ako njemu urade sve to što rade njoj, on više neće doći da ih vidi. Barem to behu reči malog deteta…
Ruke na svom vratu
Posvadjale smo se.
Nismo to htele…
Dešava se.
Pomirićemo se…
samo treba volje i želje.
Samo treba….
Pomalo turoban osećaj…
Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?
Kada obećanja ne ugledaju svetlost dana
Ne želim da ih uljuljkujem u laži i smirujem srca lažnim obećanjima. Uljuljkaću ih istinom koju će morati da prihvate. Moj je izbor da se borim za njih i njihov mir…ma kako oni to prihvatili. Roditelj sam koji greši…ali ko ne? Nadam se samo…da će jednom naći oproštaja za sve što misle da nisam dobro činila…