Dragi naši…zašto ste nam vas uzeli?
…da znate…baš nam nedostajete. Neka čudna knedla (malo…malo, pa mi se zbog nečeg u zadnje vreme zaglavi u grlu…) opet mi opseda vrat i dodje mi da ga zadavim, pa da me ne maltretira više. No, to se neće desiti jer ja sam faca u ovoj priči i ja odlučujem šta će sa mojim glavonosiocom da bude.
Što bi reklo moje najmladje (a imam ih čak dva komada 😉 ) dete: “Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“ – tako reče i ne pogreši. Istina. Odbrojavanje traje još od 2007. godine kada smo vas prvi put posetili u vašem novom domu, novoj kući, starom gradu ali sada vašem novom gradu, …daleko od očiju…ali ne i od srca. Traje i pitanje kada ćemo kod Dušana u Kruševac. To je uvek u modi…čak, kada bismo stavili na vagu Kruševac i more – uopšte ne garantujem da ne bi bio Kruševac taj koji bi prevagnuo. Zašto? Jer ste vi tamo.
Zašto vas volimo samo toliko koliko vas volimo a volimo vas ogromno? Zato…što ste naši, zato što ste to što jeste, zato što je bilo nezamislivo kako ćemo kada odete, pa eto ipak, svi preživesmo ali vas se veoma često setimo. Veoma nam često nedostajete, veoma često žalimo što vas je život odveo tim putem (negde malo rdjaviji, negde malo bolji…negde pravi primer kvalitetnog auto – puta…negde radovi još traju), veoma često poželimo da se desi neko lepo čudo i da se vratite…pa taman vašu kuću i na nekom kamionu doneli u našu i vašu…Suboticu.
Draga naša Tetkačo 🙂 bila si tu…uvek. Ako smo mislili nekoga maltretirati svojim kafiranjem, znali smo da uvek možemo računati na tvoju nesebičnu žrtvu 🙂 . Ako su padale bombe…nama su padale kockice za yamb. Ako smo želeli nečije strpljenje i nečiju opuštenost, nečiji osmeh i dobru volju…nečije razumevanje…bila si tu.
Rodio se Boki…rodio se Dušan…rodio se Ivor…rodio se Deki…rodila se Lana. I…svi zajedno…odrastaše u dvorištu jedne ulice pune voća…prašnjave, blatnjave, zatrpane snegom…svih godišnjih doba njihovog najranijeg detinjstva. Voleli su se, svadjali su se…imali su policajca Dušana u svojim redovima…brata trezvene glave koji je kao neutralac najčešće posmatrao i ocenjivao nastalu situaciju. Nekako…uz vas, srce nam je bilo puno.
Nije nama srce sada prazno, prepuno je i dalje, prepuno isčekivanja susreta, sećanja, lepih uspomena…ali…nedostajete, da ga kako okrenem…nedostajete nam. Osećam neki žal za onim danima…ali kada bih mogla da ih ispreplićem sa ovima danas. Neke stvari ne bih menjala…ali ako bih nešto mogla promeniti, to bi bilo postavljanje barikadi na putu za Kruševac…ali trajnih, eto…to bih promenila, čak i ako znam da je vama dobro baš tamo gde jeste, bez obzira što i vas ponekad, ako ne i svako jutro uz kaficu, zaboli srce bar na tren.
Hvala vam na odmoru, hvala vam na danima sa vama…hvala vam na svemu,…ali i onda, zašto je baš moralo tako biti, da nam vas uzmete i odvedete daleko od nas?
“Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“
Haha tako tacno 🙂 Deca stvarno znaju da izjave tako jednostavne, a tako istinite stvari.
Hehe…jeste tako…deluje zakomplikovana istina ali…ruku na srce…i mi odrasli tako osećamo :yahoo:
…i pohvale za sajt… http://www.sumedija.rs :good:
Važno je da ste se lepo proveli, biće valjda još takvih putovanja.
Biće draga breskvice…samo je pomalo tužno biti odvojen od dragih ljudi…sigurna sam da svako od nas ima neki svoj primer :heart:
Draga moja, toliko sam se odvikao od tvog pisanja da svake prestupne godine svratim na ovu adresu :wacko: Inače, ovi iz Kreševca su svojevremeno dolazili i hvalili veliko panonsko-vojvodjansko more, koje se i danas zove Palić, sa kristalno čistom vodom iz ukrasne česme pri obali jezera :yes: :yes: Lepi pozdravi, porodici takodje, i reci momcima da sam naprosto znao da su jedva dočekali početak škole :maul: :maul: :maul:
Stevo…i ja :whistle: i nije ni za zameriti :good: Baš kada osećam jako želju, potrebu da nešto kažem, samo onda pišem. Prezauzeti smo na žalost :negative: a i ono vreme što mi ostane, koristim da napravim koji dinarčić hekluckanjem :wacko: Hvala što si navratio i da….ne zna se ko je više čekao školu…momci ili ja :wacko: :maul: :frka:
Od kad nisam video moj Kruševac, i ja bi rado tamo :good:
Pozdrav !
:good: meni je lepo kada odem tamo, no najviše zbog dragih ljudi koji su se tamo odselili. No, više bih volela njih dovući nazad u Suboticu :good:
Pozdrav i za tebe!
Ja jbg. u pustoj tuđini,pa kad pročitam ovako nešto gde se spominje moj rodni kraj,
odmah me trnci prođu :scratch:
:pismo: pa, na žalost, to tako ide…mi koji smo tu gde smo…voleli bi otići, jer smo uvek nezadovoljni…one koji su daleko…uvek vuče srce i želja nazad kući… :pozz:
jes’ majkumu, prokletinja baš…
grabimo se da odemo ‘preko’, kad odemo, vratili bi se,
vratimo se, opet neki andrak smo nezadovoljni pa opet ‘preko’…
ko će čoveku ugoditi :doh:
Sanjočka, ja zaboravljam na tvoj blog, jer, znaš i sama, retko si ovde.
Divno si ovo sve napisala i verujem da je bilo lepo. Dogodine opet, uživancija! 🙂
:good: ne brini Dudo…ovaj blog je tu i biće tu. Nije važno da ga se redovno poseti, meni je važno šta on sadrži, a sadrži mnogo naših emocija i emocija naše dece i to mi je najvažnije.
Sanjice, jako mi je prijala ova poseta tvom blogu, nisam te citala milion godina….
Nedostajala si mi da znas )))))) :heart:
Draga Veco, hvala ti što si navratila, nije me ni bilo sto godina :whistle: Morala sam se malo odvojiti od blogovanja, svašta bih htela a sve ne može. Tako da, tu i tamo ubacim koji post da se podsetim na ovo mesto…..Hvala ti još jednom :heart: