…Obukla sam paradnu uniformu za nabavku na pijaci, možda će ga biti sramota da idem sa njim. Ni to ne pali, ni ne vidi u čemu sam, možda mu izgledam kao karfiol iz turšije…
I koji je pametnjaković smislio onu da vreme leči sve?
Mislim, možda i leči, ali zaista ne ono do čega nam je zaista stalo. Mislim. Možda. A možda i grešim.
Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!
Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno…pa ako stradam, stradala sam. Ne volim nepravdu i tačka. A ovo je nepravda. No, moram prvo malo da vas uvedem u priču…
Znam da si ponosna!
Draga seko, neću te dugo zadržavati. Kasno je. Ili bolje, rano je…mislim da je tu negde, oko 3 sata, onih ujutro.
Dani i godine
I dodje momenat kada suze same krenu, nekontrolisano, teku, kao neslane, a slane su…osetiš im ukus, jer se slivaju, klize niz obraze, usne…dok ne kapnu i trgnu te, sada se možeš opustiti…
Pogled unazad
Sada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije napisane priče, vidim, mogu da se setim, šta smo sve prošli i sa koliko uloženih emocija, truda, strpljenja, suza, osmeha, radosti, tuge, svega…
Izduvni ventil…
Da vam kažem iskreno – nikada nisam volela ljude koji se samo smeškaju i sa svima su ok. Ne verujem im. Nikako im ne verujem. Malo je ljudi koji su iskreno dobri prema svima i koji uvek mogu da budu iskreno nasmešeni. Jednostavno – to ne ide…
Roditelj
Kada bi mogao da vidiš dušu svog deteta, kada bi mogao da shvatiš da joj nema kraja, da li bi se ti, „oče“, zapitao: „Čime si zaslužio da mu budeš roditelj“? Ja nisam sigurna da zaslužujem, ali…makar iz srca i duše radim na tome…zajedno sa nekim ko roditelj nije a zaslužuje roditeljem da se zove!