Prelistavam (mada…nema papira da šuška…) ove stranice poslednjih dana. Nema nekih novina na njima. Šteta! Znate koliko se toga lepog desilo u poslednje vreme? Sve je nekako krenulo prijatnijim, mirnijim vodama, sve se nekako…“namestilo“. Desile su se stvari, preokreti, za koje sam mislila da nikada neće doći na red.
Sada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije napisane priče, vidim, mogu da se setim, šta smo sve prošli i sa koliko uloženih emocija, truda, strpljenja, suza, osmeha, radosti, tuge, svega…
Radost mi je da mogu da vratim deo detinjstva svoje dece vraćajući se na ove strane, radost mi je da se mogu prisetiti nekih zabavnih momenata provedenih sa svojom porodicom.
Radost mi je da mogu da obnovim sećanje na to, kako smo sa mangupom stvarali jednu novu, zdraviju porodicu. Radost – jer deca najzad imaju porodicu kakvu zaslužuju. Porodicu u kojoj se trudimo da poštujemo jedni druge, da pazimo jedni druge.
Nije to sve savršeno, ali upravo je u tome i čar…da se trudimo svi zajedno da učimo i napredujemo.
Savršenije nemože biti 🙂
:-*