Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno…pa ako stradam, stradala sam. Ne volim nepravdu i tačka. A ovo je nepravda. No, moram prvo malo da vas uvedem u priču…

Ko me poznaje, zna da nisam od onih kojima je važno šta je ko. Je li crn, beo, žut, crven, zelen… Da ‘prostite, zabole me… Takodje, nisam od onih kojima je bitno ko na koju stranu skreće kada se krsti i da li se krsti ili nešto drugo. Da ponovim, i to me baš zabole. Pa onda, kojim se jezikom sporazumeva. Nebitno, dokle god mi ne nanosi zlo (ili bar ne razumem, jer što ne znaš – to ne boli),  i to me baš zabole.

Ali nepravda – e to me baš bolE.

Živimo u multifunkcionalnoj, pardon, multinacionalnoj sredini. Ne bih sad ulazila u prava ovih i onih, jer, nije da sam baš upućena do te mere da bih mogla da komentarišem. Apsolutno sam za da bi svi ljudi na ovom svetu, a kamoli u ovoj sredini, trebali da imaju ista prava. Naravno, oni dobri 😉

Elem, na konto toga, mislim da bi i sva deca, svi djaci, trebali da imaju ista prava ili mogućnosti u školovanju. Kako smo stigli do ove teme? Polagacko i sigurno.

Imam djaka u trećem razredu srednje škole. Nemam primedbi. Nisam od onih roditelja koji pri svakom nezadovoljstvu odlukom profesora ili mrkim pogledom nekog drugog djaka, kucaju na vrata direktora škole tražeći prava za svoje dete. Jok.

Moj stariji djak jako je dobro znao šta želi da upiše i u tome je uspeo. Bez problema. Glatko.

Moj mladji djak tek treba da se odluči u kojem smeru da krene. On zaista ne zna koji je to smer, a ja bih volela da mu pomognem. No, izgleda ću prvo morati sebi da pomognem.

O čemu je reč? Krenuh u obilazak, online turu po obrazovnim profilima. I tako, bude tu zanimljivih izbora, sa nekima bih doduše ja lečila svoje neostvarene snove, ali, ajd’, pokušala bih da se oduprem. I, tako, u šetnji, naidjem na sasvim zanimljiv smer, u kojem mi se čak čini da bih mogla da vidim svoje mladje dete. I, eto nevolje. Lepo sam ja njemu rekla:“Uči sine, trebaće ti.“ Ok, svi znamo da ima puno toga što nam nikada nije zatrebalo. Ali, prilikom upisa, trebalo je. Zbog brojke. Brojka koja odlučuje da li možeš da učiš na tom smeru ili ne.

Nije moj mladji djak fantastičan djak. Vrlo dobar. Ne mogu svi biti ni odlični, zar ne (ovo baš i nije ispravan stav roditelja … mene … složićete se)? On je, kako bih rekla, praktično dete 🙂 Nije baš da ima strpljenja da ugreje stolicu. Mislim da je to generalno veoma česta pojava. No, nemojte misliti da želim nešto nemoguću za njega. Naprotiv. Mislim da sam dosta realna. Nije stvar u tome. Želim samo jednake uslove pri upisu.

I onda, naidjem na ovo, ne bih želela da navodim konkretnu školu, smer, pošto je ovo samo uzorak, a koji se na dosta obrazovnih profila ponavlja:

  • kvota djaka za 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a koji uče na madjarskom jeziku je 30
  • kvota djaka za 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a koji uče na srpskom jeziku je 30

Pošteno. Fer. Sredina smo u kojoj je to neophodno.

  • minimalni broj bodova za upis u 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a djaka koji će nastavu pohadjati na madjarskom jeziku je 55,72
  • minimalni broj bodova za upis u 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a djaka koji će nastavu pohadjati na sprskom jeziku je 80,76

Osetite razliku? Ne? Kako ne?

Kako ja to razumem, onaj ko će učiti na madjarskom jeziku, mogao je biti dobar djak i loše uraditi maturski ispit.

Onaj ko će učiti na srpskom jeziku, morao je biti odličan djak i solidno uraditi maturski ispit.

Nemojte me shvatiti pogrešno. Jako dobro razumem mehanizam i kako je došlo do ovoga. Nije to nigde propisani broj bodova. To je tako oformljeno sistemom ponude i tražnje 🙂 Koliki broj djaka koji se primaju po odredjenom obrazovnom profilu, kolika zainteresovanost, sa kakvim uspesima su djaci konkurisali na taj obrazovni profil… Kapiram, nisam totalni tunto… Ali ne kapiram zašto se ne oformi neka zajednička lista po broju bodova, a koja ne bi bila razvrstana po jeziku na kojem će se pratiti nastava. Pa onda…u odnosu na tražnju, jel’…oformi se i broj djaka koji se primaju na konkretan profil na konkretnom jeziku. Ok, trebalo bi to još malo razraditi, ali… Pretpostavljam da je nemoguće, jel?

E, tako je i meni nemoguće objasniti detetu zašto za istu školu nije trebalo jednako učiti ili neučiti.

I sad, ja nešto mislim, biće da znam gde sam najviše pogrešila. Trebala sam usmeravati dete da uči madjarski jezik. Do perfekcije. Imao bi mnogo lakši izbor. Sve je drugo u ovom primeru manje važno. Kako ja to čitam. A možda čitam loše. Ispravite me. Budite nežni. Nemojte vikati.

E da, a mogao bi dobiti i madjarski pasoš, pa lepo „zapaliti preko grane“… i to bi mogao.

P.S: za sve kojima i pokuša da padne na pamet da pomisle da osećam neku netrepeljivost prema madjarskom jeziku ili ljudima koji govore istim, neka se odmah povuku, jer uopšte nije o tome reč.  Ako ste već pomislili, samo se vratite na početak, i ponovo pročitajte uvod u priču.

P.S: takodje, molim sve, da se suzdrže od netrepeljivih komentara. Ovde im neće biti mesta.

Leave a Reply

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.