Mislim, možda i leči, ali zaista ne ono do čega nam je zaista stalo. Mislim. Možda. A možda i grešim.
Elem…što jes’ jes’, bilo je nekih momenata u nekom periodu sada već dobrim iza nas koje je vreme izlečilo. Šta to znači? To znači da je sve trebalo da se desi baš tako kako jeste i da je, jednostavno, bez nekih ljudi zaista bolje živeti. Neka su oni nama živi i zdravi tamo gde jesu, ali što dalje od nas.
Postoje tako neki ljudi, koji jednostavno crpe energiju iz vas, čine vas nesretnim ljudima koji životare kroz svoj život. E, od takvih ljudi vreme zaista leči. I, kada vas vreme izleči, onda možete početi živeti svoj život, ne životariti.
Ali, uvek ono ali, kako da nas vreme izleči od udaljenosti ljudi koje volimo, koji nam obogate život, od nedostatka razgovora sa njima ili jednostavno – sedenja sa njima. Ili, zapravo, od tužnog saznanja da žive tamo negde, daleko od nas i to je tako, pa je tako do daljnjeg. Familija na daljinu. Ne znam. Ne mogu da se naviknem. Čak, mogu reći, kako vreme ide, meni je sve teže, a ne lakše.
Neki ljudi to jednostavno nadomeste Skypom ili Viberom ili ko zna kakvim drugim programom. Neću program. Hoću moju familiju. Hoću da su ovde. Znam da ne mogu biti. Znam da će proći godine dok opet budu. Znam da niko zapravo ne zna šta će biti i kako će biti. A ipak, želim da znam.
Nedostaju. Svi nedostaju. Svi jako nedostaju. A od svega, najviše mi nedostaje da vidim njih četvoro zajedno (no dobro, 3+1 😉 ko razume, shvatiće 😉 ). Da ih vidim kako se šale, kako se zabavljaju ili – dosadjuju, ali, da ponovim, zajedno. Tako, na jednoj gomili 🙂 stvaraju neku posebnu atmosferu i to je ono što ništa ne može zameniti, njihov osećaj povezanosti. Ili to samo ja tako doživljavam…
Fali mi da razvlače mačka, kao da pokušavaju od njega napraviti tigra…fali mi da smaraju Anku i Mazu, fale mi ultra pevačke sposobnosti moje najbolje nećake 🙂 E da, nedostaje mi Ružna Ružica Ruža Rupić (verovali ili ne!!!). Fali mi šutanje lopte u kući, fali mi da nerviraju tetku i fali mi da padnem preko hrpe papuča, cipela, patika, pa opet…papuča u hodniku 🙂 I još mi fali da ih vidim razvaljene kao sardine kako spavaju, svako u nekoj „uobičajenoj pozi“.
Da, život ide dalje, uživamo u svakom danu, u svojoj porodici koja je ovde 🙂 Volimo se i srećni smo, uživamo u nekim ostvarenim željama, neke se trudimo da ostvarimo…polako, biće…korak po korak.
No i onda, volela bih da su bliže, jer to bi tako trebalo biti. Ne bi trebalo da čekamo da godine prodju, pa da budemo opet zajedno. Da li uopšte znamo šta godine nose? Ko to uopšte zna? No, to je sve tako kako je. Za sada, tako i mora biti. Za sada, ponekad, progutaću knedlu, pa i onu drugu i treću (posle ću već uzeti kašiku 😀 ), pa ću nastaviti dalje. I tako…uživajući sa mojom porodicom na gomilici (prilično smanjenoj), čekaću na svaku udeljenu nam priliku da provedemo vreme zajedno sa onima, koje su okolnosti (ne život!) naterali da odu tamo negde…daleko od nas.