Blog Subotica.in.rs – www.subotica.in.rs
Kada bi mogao da vidiš dušu svog deteta, kada bi mogao da shvatiš da joj nema kraja, da li bi se ti, „oče“, zapitao: „Čime si zaslužio da mu budeš roditelj“? Ja nisam sigurna da zaslužujem, ali…makar iz srca i duše radim na tome…zajedno sa nekim ko roditelj nije a zaslužuje roditeljem da se zove!
U rečniku nepoznatih pojmova, pa u nekoj slobodnoj definiciji, to bi bilo otprilike ovako: „Alimentacija je nešto poput čupanja zdravog zuba odbeglom roditelju“. U životu pak, alimentacija bi bila novčana nadoknada za izdržavanje dece TOG roditelja koji treba da plaća pomenutu nadoknadu, a nalaze se pod starateljstvom drugog roditelja.
…Deca…koja nakon kratkog vremena shvate da su povredili pogrešnu osobu…ali i onda još nisu svesni besa, razočarenja i nezadovoljstva koje osećaju prema njemu. A sve to – neće mu nikada ni pokazati jer u srcu kriju pritajeni strah…strah da ako njemu urade sve to što rade njoj, on više neće doći da ih vidi. Barem to behu reči malog deteta…
…kaže Ženin tata (žena = mama druga mog starijeg „andjelka“) “…eh…i mi smo nekada aktivno uključivali stručnjake u vaspitanje naše dece. Leva mi je bila pedagog a desna psiholog.“ No dobro…sigurno je prošlo nekih 5 – 6 sekundi mog čudim – čudim zblenutog pogleda, koji govori „Zar je moguće? Već u ono vreme? Je, kako savremen čovek!“…dok mi do onih malih sivih nije doprlo koja leva i koja desna. Pukoh od smejanja!
Majčinstvo. Profesija ili ne daj bože…hobi, životni poziv, cilj, sredstvo? Možda potreba ili osećaj? Način života? Ili…jednostavno, svrha postojanja? Ni jedno od gore navedenih potencijalnih uzročnika ne bih opravdala kao dovoljno snažnu motivaciju za pružanje šanse bilo kome u ostvarenju tog zadatka. Jedino što opravdava potezanje tako krupnog koraka je srce.
Email – čudo jedno kakvim se sve mudrostima iz njih može čovek (i žena, bogami) naučiti. Ovom prilikom, reč je o majkama i mudrostima koje prosipaju dok se trude da uspešno obave dužnost koju im je majka (još jedna majka…) priroda namenila:1. Majka me je naučila da cenim dobro uradjen posao „Ako hoćete da se
Ovo mu u prevodu dodje – „Eto vidiš, lepo sam ti rekla, ali ti nećeš da slušaš“. Ponekad je ublažena sa dodatkom – „Ne volim što moram ovo da ti kažem, ali…lepo…“ Sad ne znam, da li više volim sa dodatkom ili bez dodatka, kaša mi je svejedno istog ukusa. Počinje još u ranim godinama
Ona dolazi kući i na stolu zatiče papirić za preporučenu pošiljku. Sve nešto, prevrće po glavi, u nadi da će se setiti da li je u trenutku ludila naručivala nešto preko on-line kataloga, da li očekuje nešto od ujaka iz Amerike koji ne postoji, da li je i šta li je? Pa onda opet, šta
Uhvatim se tako da mi stomak nešto neobično (u stvari, kada malo bolje razmislim, to mu je postalo uobičajeno) radi, sve zavrće, pa obrće, pa se skuplja, hoće ceo u želudac da mi se uvuče, a ovaj se bori, ne da, jede sam sebe…Pa onda stanem, ako stignem da stanem, ali nije ni da ne stignem, nego nešto sve…ne dam sebi da stanem, pa kada na kraju stvarno stanem, uhvatim se da nisam sigurna zašto se to sve tako zavrće. Dakle, da se saberem i razmislim, dam sebi neki valjani razlog za tu pojavu, da joj sada već damo ime, nervozu, pa da makar znam zašto ću uskoro sama sebi da serviram obrok od živaca na tanjiru.
Već par dana intenzivno mi se mota po glavi (istina…u mojoj je glavi uvek malo gužva…) jedna tema za blog. U to ime, već sam i fotografiju napravila, samo u nedostatku prigodnog teksta, postavila sam je, za sada, kao tapetu na monitoru, naški, narodski kazano, a prevedeno, postavila sam je kao desktop wallpaper. Sad, malo