Blog Subotica.in.rs – www.subotica.in.rs
Krećemo. Jutro. Pravac garaža. Pravac drndava brava. Hoće li otključati ili ne? Svakojutarnje biciklovsko nagradno pitanje. Klincima poljubac, propratna rečenica sa temom kako preći ulicu i kako uspešno stići do škole na čitava tri minuta sporog kasa. Ali i onda…što je sigurno, sigurno je. Puštam ih da malo odmaknu, turam plavi zub slušalice, plavi zub telefon, muzikica i vozi miško. Malo zaobilazno ali čisto da vidim…da li su pratili zadata im uputstva…
No, šta je ono pisac hteo reći? Da…ništa nisam htela reći, htela sam dati povratnu Stevi sa snimkom sekinog (doduše cele njene familije) kučeta ili kučete Maze sa sve mačketinom Cacom i mojim mladjim detetom. Eh…kako bih volela dvorištance i kučence da nam kaki po travnjaku…ima li šta sladje od toga? 😉
Igra datira, sad…ne bih znala tačno reći datum i vreme, možda eventualno godinu njenog korenja, rekla bih…bila je to, ne baš davna 2008. godina. Ako me, je li…pamćenje dovoljno dobro služi. Kako je nastala? Duga je to priča, nisam sigurna da li se uklapa u kratak prilog uz uputstvo za igranje igre. Ali, pošto u mnogo toga nisam sigurna, pa ipak uradim, kažem, sprovedem u delo, tako ću i ovo napisati, pa sad…bilo tu mesto ili ne bilo…
E…klinci…slušajte ovako, ukucaću vam šifru, ali ne smete da se posvadjate oko računara, jer ako,…onda…znate već, nema više računara za danas. Standardna rečenica, čim dobijem pitanje od dece da li mogu na računar. Doduše, nikako da im objasnim da se na računar baš i ne ide, može se eventualno uključiti i koristiti sa svim svojim
Uhvatim se tako da mi stomak nešto neobično (u stvari, kada malo bolje razmislim, to mu je postalo uobičajeno) radi, sve zavrće, pa obrće, pa se skuplja, hoće ceo u želudac da mi se uvuče, a ovaj se bori, ne da, jede sam sebe…Pa onda stanem, ako stignem da stanem, ali nije ni da ne stignem, nego nešto sve…ne dam sebi da stanem, pa kada na kraju stvarno stanem, uhvatim se da nisam sigurna zašto se to sve tako zavrće. Dakle, da se saberem i razmislim, dam sebi neki valjani razlog za tu pojavu, da joj sada već damo ime, nervozu, pa da makar znam zašto ću uskoro sama sebi da serviram obrok od živaca na tanjiru.
Dakle, ne mogu a da ne prokomentarišem ovaj snimak. Reč je, naravno, o krvoločnom pitbull-u koji se poigrava sa patkicom, ali ne sprema se niti da je zakolje, niti da je pojede. Životinje u prirodi, u divljini, moraju zarad svog opstanka da ubijaju jedne druge. To se zove lanac ishrane, zar ne, ili vec tako