Ona dolazi kući i na stolu zatiče papirić za preporučenu pošiljku. Sve nešto, prevrće po glavi, u nadi da će se setiti da li je u trenutku ludila naručivala nešto preko on-line kataloga, da li očekuje nešto od ujaka iz Amerike koji ne postoji, da li je i šta li je?
Pa onda opet, šta ima veze, možda se neko zbunio i poslao joj ključ od novog Mercedesa, ona treba samo da zapali i vozi…Šta drugo, nego onako ljubopitljivo otići sa osmehom na licu do šaltera za isporučivanje iznenadjenja i … iznenaditi se. Kažu…gospodjo (nema ni pojma da li je gospodja ili ponovo gospodjica i kako se uopšte tretira…al` ajd…)pogrešan šalter…to vam je tamo u žutim fahovima (izem li ga ako znam šta to znači). Uputi se ona…jel…gospodja do istih, kad tamo, jeeee, prijateljica koju odavno nije videla. Onako prijatno upirući poglede kroz staklo od šaltera, razmenjuju par reči,kao šta si, gde si, kako si, kako deca, ti koliko, ja koliko, koliko godina i tako to. Ona prijateljica burla sa one strane prepreke do Mercedesa (do sada je gospodja – djica već trebala uklaviriti da tamo nema radosti, samo gadosti), kad…izvlači premiju!
Plavi koverat!
Au, a samo se tome nadala da nije. Ko veli, nikoga nije ubila, niti pregazila, niti vozila u pijanom stanju, problema jeste imala jedino sa jednom komšinicom, ali je probleme pravila komšinica, a ne ona. Šta je sad to? Možda se ipak neko prevario, kao za ključ od novog auta, pa umesto nekome drugom, poslao njoj, taj koverat užasne boje. Pre otvaranja, prvo osigurava čašu vode i malo šećera u slučaju da efekat otvaranja izazove nesvest, tek tada, ne baš hrabro otvara isti.
Prvi pogled na papir u koverti odavao je da nije greška. Bila je jedino jedna stvar, koju je pokušala sakriti od same sebe, ali nije uspela. Otac u pismu, dopisu ili čemu već, tuži maloletne dečake, preko pravnog zastupnika majke ista ta dva dečaka, sa ciljem da umanji sredstva koja su tim dečacima neophodna za zdrav život i rast, ali sa sve obrazloženjem da ne želi svoju decu da ugrozi, niti majku istih, samo da sebi obezbedi egzistenciju.
Kako dirljiva priča za tog čoveka. I kako surova majka ta dva dečaka, što je prije toga nekoliko puta pisanim i kulturnim putem molila da se izmiri nastali dug. Surova, jer je pružala šansu, a čovek, pošten jer je zabio nož u ledja.
Kako li se samo isplati biti pošten, pokušati imati razumevanja za onog, ko odavno razumevanje ne zaslužuje, pružiti šansu i odlagati tako teške stvari, a sve zarad toga da budete pregaženi.
Što se moje klinke tiče ona odavno zna da se roditelji nisu razveli, već muž i žena, supružnici dakle. Teško je dati bilo kakav komentar.
…ovde su se, čini mi se, i roditelji razveli…
Ali…danas je novi dan i gospodja-ica kreće u nove pobede sa osmehom na licu
Ostavlo me bez teksta, …….. a znaš da je to teško ! Pazi kada se svaki put iznenadim, i da li ima još nešto što može da uradi i napravi ? Jebote!!!
sigurna sam drugarice da ima, čekaj samo, iznenadiće nas, u to ne sumnjam! Šta ćeš…to je kad neko nabaci djon umesto kože na licu. Opušteno, sve mi to guramo
Uf…moram dodati…ono za nestanak teksta i Bilju… to još nisam čula!!!
Da ga je sramota.
I ja kažem, al džaba, ne gine nam druženje preko plave koverte