Pre nekih…20 – tak godina (zar već toliko?!!!!!!) rekla bih da mi je životna želja da budem fotograf i da putujem svetom, fotografišem predivne pejzaže…gradove, sela, kante za smeće 😉 i šta god mi padne na pamet
Oznaka: život
Sreća u zagrljaju poverenja
Pitanje je samo…koliko verujemo, koliko se moramo truditi da verujemo i koliko možemo da verujemo a da se ne trudimo da verujemo.
Kokicina bistroća
Čekajući na pravo vreme i prave stvari … rizikujemo da ne dočekamo ni one ne toliko prave, a opet toliko lepe trenutke u životu. Nikada nije pravo vreme, jer pravo vreme je upravo sad. U prevodu – ne znamo da li će nas sutra pregaziti tramvaj dok sedimo na ONOJ šolji i obavljamo radnju, pa
Dragi tata, jesmo li se upoznali?
…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?
Biće sve u redu…doći će čike u belom…
Ali, u zadnje vreme imam jedan novi strah. Jednostavno, došao je sam, nepozvan, nije me ni pitao da li sme da dodje. Svi su nešto u tom 21.12.2012. godine i šta će biti posle i hoće li biti posle i ako će biti posle, kako će biti posle.
Ako bih podvukla crtu…mada nemam nameru :)
Da me sutra ili već danas neko upita – šta si postigla u životu, nisam sigurna da bih imala odgovor. Jesam li postigla nešto, svašta ili ništa? Šta smo to postigli u našim životima i moramo li baš postići? Imamo li nešto od toga da jednoga dana kada nas ne bude, (a svi ćemo mi otpakovati jednoga dana) neko kaže šta su sve naši uspesi (a naravno i padovi)?
Pomalo turoban osećaj…
Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?
Život u zgradi – deo četvrti
Drage komšije…a i oni ne tako dragi…htela sam nešto da vas obavestim. Naime, imamo jedan problem i ne umemo da ga rešimo. Naš je automobil godište 1988. (ako dobro znam, no nemojte zameriti ako nisam dala u potpunosti tačan podatak). Mogu reći i to, da je iz XX veka. Ta je informacija sigurno tačna. Ne znam da li vam je poznato da u XX veku nisu prodavani automobili sa krilima?
Iza rešetaka kratkog dana
Preturam po svojim mislima…ko zna koji put…Život je trka. Trka za neuhvatljivim vremenom koje ipak neumorno jurimo. Možda ga stignemo. A možda je bolje da ne…. Šta bi bilo da uhvatimo vreme? Šta bismo radili sa njim? Bismo li ga znali iskoristiti ili bismo ga potrošili kao što dete potroši pakovanje žvaka? Jedna za drugom, sažvakane i bačene u kantu za otpatke…zaboravljene…
Džepno izdanje karikature života – paranoja drugi deo
Htedoh svašta napisati, napisah. Htedoh napraviti karikaturu od toga. Napravih. Htedoh još jednom pročitati. Izbrisah. Ne valja. Previše je pažnje posvećeno brižljivom odabiru reči za sadržaj glupavog karaktera. Nije vredno. Takve stvari nisu vredne pažnje. Valja ih iz korena saseći. No, šteta da se neki simpatični izgovori (pri tom upotrebljeni) ne spomenu. Sem onih, navedenih u paranoji prvi deo, evo sledećih: