Sunce…možda je već svanulo…samo se ne vidi od oblaka…kišnih, teških, turobnih…Telefon zvoni sa pozivom na ustajanje. Možda je rano, možda je kasno…za njih, taman koliko treba. Ustaljeni koraci do dečije sobe…budjenje, pet minuta lenčarenja…pa ustajanje, pranje zubiju, oblačenje…pokret.
Kud koji, mili moji. Svako na svoju stranu. Radni dan uveliko traje. Isti, kao i svaki pre i ako bog da, biće i svi posle, dok radni vek ne prodje. Škola uveliko traje, redjaju se čas za časom. Interesantni – baš onoliko koliko deci željnoj igre mogu biti. Domaći za zabavu kod kuće – po meri baš onoliko koliko po meri deci umornoj od škole mogu biti.
Odlazak po decu u školu. Dolazak kući. Dolazak sa posla. Ručak. Priprema, klopa, pospremanje. Druženje, kupanje, spavanje. Baš sve po redu. Redja se iznova…iz dana u dan.
Vikend…dugo očekivani vikend. Odmor, ako se onaj kome je odmor ponudjen odmoriti ume. Vikend – za porodicu, za slobodno vreme, za neke aktivnosti koje nisu našle mesto u prethodnim danima. Nedelja – sutra opet radni dan…i tako redom…iz nedelje u nedelju.
31.12 – neke godine. Slavlje, čestitke, želje, nadanja, sumiranja… 01.01 – neke…sledeće godine…i tako redom…iz godine u godinu…
Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?
Je li promašen život ako se svede na gore pomenute radnje, ako nije glasan, ako nije javan, ako nisu postignute velike stvari? I…šta su uopšte velike stvari? Velika naučna dostignuća, velike pesme, veliki filmovi, velike uloge, veliki skandali? Šta je život koji opravdava svaku ponudjenu godinu?
Možda onaj koji svaku od tih godina ceni, koji ne popušta, ne posustaje… Onaj, koji ume da uživa u upravo onom što je a teži onom što je bolje, no poštuje ono lošije i time još više ceni ono što mu je.
Dobar je život odživljen život koji ne daje razloge za stid, za kajanje, već daje osećaj sreće svakim novim danom, nekim novim, sitnim znanjem, nekim novim proživljenim osećajem. Bio to osećaj tuge još ne doživljene, bio to osećaj sreće neopisane ili pak…sitne radosti, sitnog zagrljaja, sitnih reči…ili samo, nagoveštaj sreće, nagoveštaj tuge, nagoveštaj nadolazećeg dana…
Život je dobar sve dotle dok ga živimo, jer za sve to vreme imamo mogućnost da ga ispravljamo ako to želimo…Život je dobar i onda kada nas više nema, ako smo ga živeli dok nas je i bilo…Jer, ako nas je onda bilo…biće nas i posle samih nas. No, i onda, život je ipak surov ako otme mladost, jer joj nije pružio šansu da doživi starost…
Uh…baš turoban osećaj.
„Možda onaj koji svaku od tih godina ceni, koji ne popušta, ne posustaje… Onaj, koji ume da uživa u upravo onom što je a teži onom što je bolje, no poštuje ono lošije i time još više ceni ono što mu je.“ :good:
Znao sam ja da je život jedna veoma neinteresantna stvar :yahoo: :yahoo: :yahoo: Lepi :pozz: :pozz: :pozz:
Charobna…jes’ vala, u’vatilo me nešto…al’ proće… :good:
Stevo…ma nisi imao pojma dok ti ja to nisam ovako naopako sročila :namig: :namig: :pozz:
:yahoo: :yahoo: :yahoo: :kul: :kul: :kul: :med: :bye: :bye:
ne slazem se ni ja da je pun pogodak samo ono sto nam se kod javnih licnosti cini da je zivot. Recimo, mene u opste ne privlaci nista od onoga sto javne licnosti rade, cak sta vise, toliko bi mi tesko palo (zivcano) da stalno razmisljam kako cu se u gradu ponasati, da li ce me neki paparaco za saku dolara uslikati itd… Bukvalno zivis zivot konstantno pod nekim i necijim nadzorom.
S druge strane, cak ni zivot onih koji imaju para k’o blata me ne privlaci, jer sam svedok mnogih koji su nesrecni i kojima sada novac nista ne predstavlja – zivotne tragedije, neki zivotni nedostatak itd.
Porodicni zivot, pa makar i sveden uvek na to sto si navela, tzv. utrkivanje sa vremenom, odgoj dece, i cekanje onih pravih 5 min. za odmor jesu i uvek ce biti zivot, vredan da se postuje i ceni. Jer, te stvari se ne kupuju, a one sto se kupe, lako se izgustiraju i postanu samo obicne prolazne stvari.
Sama pomisao na smrt i strah od nje je siguran znak da volimo ovaj život, ma kakav da je.
Znaš Kokice, ovaj život kod nas je super (znam, znam, lažem), kako živi običan svet na trulom zapadu. Oni imaju love ali zato ni trunku slobodnog vremena da uživaju u životu.
Daj nam Bože SAMO ZDRAVLJA!!! :yahoo: Možemo da čantramo svaki dan o nezadovoljstvu ovim ili onim, ali kada nam se neko razboli sve brige i problemi se zaboravljaju!
Tako da treba da uživamo u svakom PREŽIVLJENOM danu!
Dudo, baš tako! Šta se sve dešava oko nas, sreća svaki poklonjeni nam dan!!!
Ivane, pametno zboriš :namig: No, volela bih možda malo više para, da lakše živimo, no…ne patim ni u kom slučaju za životom poznatih ličnosti…da ne možeš ni da se okreneš a da neko to ne posmatra :beg:
Život čine male stvari i male radosti. Svako ima svoj smisao koji je baš njemu jedini pravi. Nekome je to posao, nekom ljubav, nekom deca, a neko je sam sebi jedini smisao. Ništa nije pogrešno. Važno je živeti onako kako misliš da treba. Pa – idemo dalje dok igra traje.
Breskvice, dopada mi se ova zadnja tvoja rečenica…“idemo dalje dok igra traje“…a baš je tako :good:
Zivot je dobar ma sta doneo.
Electra, složila bih se sa tobom. No, ne znam kako bih razmišljala da sam u velikoj nevolji, možda čovek onda drugačije vidi stvari (sigurno) ali za sada tako mislim :good:
„Dobar je život odživljen život koji ne daje razloge za stid, za kajanje, već daje osećaj sreće svakim novim danom, nekim novim, sitnim znanjem, nekim novim proživljenim osećajem. Bio to osećaj tuge još ne doživljene, bio to osećaj sreće neopisane ili pak…sitne radosti, sitnog zagrljaja, sitnih reči…ili samo, nagoveštaj sreće, nagoveštaj tuge, nagoveštaj nadolazećeg dana…“
Ovo bih Sanja odmah potpisala. :good:
Mi ljudi, smo malo šašava bića, i ovoga postajemo nažalost svesni, obično u nekoj velikoj nesreći, kad shvatimo koliko toga propuštamo jureći za bezveznim, svakodnevnim trivijalnostima
Ja mislim da je dobro naći unutrašnji mir, spokoj, a na onu – (parafraziram, nemam vremena da tražim izvorni tekst) Daj mi snagu da promenim ono što mogu, da živim s onim na šta ne mogu da utičem…imam da dodam – daj mi i nešto malo novaca, dovoljno za pristojan život. Bez njih se nažalost mnogo toga ne može :yes:
PS
Tek danas sam pronašla ovaj tvoj blog :rose:
Makaronče, bolje ikad nego nikad :good: Vidi, dobra ti je ona upadica (na stranu sve ostalo sa čime bih se složila) za novce. Mislim, sve je to ok, pare nisu važne ali …. :namig: :namig: malo je lakše sa njima. Žalosno je da je istina da ponekada kasno shvatimo šta imamo. Hvala ti što si svratila na ove strane :pozz: