I dalje me guši,
neki osećaj obmotanih ruku
oko grla,
stežu…
svojom nevidljivošću,
bole me.
Stežu me ničim izazvane.
Došle su, nepozvane.
Volela bih da odu,
pozvane da odu.
Želim sebe nazad,
sebe i svoj mir.
Unutrašnji mir.
Mir sebe sa samom sobom.
Posvadjale smo se.
Nismo to htele…
Dešava se.
Pomirićemo se…
samo treba volje i želje.
Samo treba….
Samo je ponekada
jako mnogo.
Samo je ponekada
više nego što mogu.
Samo je ponekada
ono što ipak mogu.
Samo – hoću li i ovaj put?
Samo – hoću li joj moći objasniti?
Samo – hoće li me poslušati?
Nadam se…
Proći će…
Znam…
Proći će…
Kako je došlo…
Tako će i otići…
Samo ću širom
otvoriti vrata
i zamoliti,
te, nevidljive ruke,
da odu…onako,
kako nisu došle…
pozvane…
jer pozvane bile nisu…
glupo je bilo sta reci na ovaj tekst, jer mi smo samo posmatraci tj. citaoci skrivenih misli onoga sto ti zelis. A ono sto zelis sigurno ce se ostvariti.
Ja mislim da je već odavno sve ok. Prijatan vikend svima u tvojoj srećnoj porodici! :rose: :bravo:
Što kaže Duda, evo ga već 13. novembar, trebalo bi da je do sada već sve u redu. :good:
Ivane, Dudo, Charobna…eto, prošlo je :good: sad sam ok :yahoo: Baš kako ste nagovestili :yes:
:good: