Da se i dalje koriste olovka, papir i misli…moja bi hartija ostala bela, netaknuta, olovka oštra kao igla, a misli otupele od konstantnog ponavljanja istih radnji.
Ne, nije mene život moj zasitio. Zasitila sam se istih osam sati svakog prepodneva. Istih onih osam sati koji nam omogućavaju da izguramo od prvog do prvog. Istih onih osam sati za koje bi mnogi deo sebe dali.
Danas, kada ljudi čeznu za poslom, čeznu za šansom da zarade za svoj hleb (patetično, no ipak – istinito), ja evo sedim i tonem u dosadi istih zadataka i obaveza. Mogu više, mogu bolje, mogu drugačije, mogu interesantnije. No, raduje me da sam tu gde sam i zahvaljujem se svaki dan bogu na datoj mi šansi.
Istina, očekivala sam nešto drugačije od svog života. Ima li ko nije? Ne smatram se neuspešnom ali se isto tako ne zadovoljavam ovime sada. Ne podnosim susrete nakon mnogo godina i hvalisanje uspehom svog života – udala sam se, imam decu, porasli su i dobri su učenici. To nije tvoj uspeh, to je njihov uspeh. Dalje, udati se – nije uspeh, jer to bi značilo da smo se uspešno uvalili nekom, da nas je taj neko na našu sreću primio, kao dobročinitelj, socijalna ustanova, crveni krst…šta li već. Moja deca i moje bračno ili partnersko stanje nisu odraz mene, niti bilo koga, već trenutnog statusa ljubavi – imam li je sa kime deliti ili ne. Deca…nisu merilo uspeha, već bića doneta na svet sa pruženom šansom da u njemu rastu i formiraju sebe i svoj život…nastavljajući tako da postoje za sebe i samo sebe, a čineći pri tome i nas sretnima što ih imamo.
Da me sutra ili već danas neko upita – šta si postigla u životu, nisam sigurna da bih imala odgovor. Jesam li postigla nešto, svašta ili ništa? Šta smo to postigli u našim životima i moramo li baš postići? Imamo li nešto od toga da jednoga dana kada nas ne bude, (a svi ćemo mi otpakovati jednoga dana) neko kaže šta su sve naši uspesi (a naravno i padovi)? Živimo li za nas, naše roditelje, našu decu ili za svet?
Želim da mislim da živim za sebe. Potom, želim da mislim da činim najbolje što mogu za svoju decu. Živela sam srećno sa svojim roditeljima, uživajući u bezbrižnom detinjstvu koje su mi pružili. No sada, želim da se pokušam osvrnuti na ono šta sam postigla u životu ako sada povučem crtu…
Ništa bitno ovom svetu nisam postigla. Neće mi podizati spomenike, neće ulicama davati ime po meni, neću završiti ni u čijoj knjizi i verovatno nikada neću istu napisati ni sama. Sretna sam zbog toga. Ne nosim breme odgovornosti natovareno očekivanjima izazvanim natprosečnim uspehom.
Zadovoljiću se sitnim radostima uživanja o svakodnevnici, pokušaću da ne otupim totalno na poslu koji moram obavljati, radovaću se svojoj porodici, radiću što više mogu samo one stvari koje volim a ne koje se očekuju od mene i koje činim samo zato što tako treba. Praviću ono što mi se dopada sve dok mi se to dopada, pisaću kada mi se piše i čitaću samo onda kada mi se čita.
To sam postigla. Da znam ko sam, kakva sam i od čega sam. Da znaju moji najdraži ko sam, kakva sam i od čega sam. To i ništa više. Treba li mi išta više od toga?
Pa vidi, ja se slažem sa svime što si rekla :yahoo: :yahoo: :yahoo: jer verujem da bi ti bilo strašno dosadno da si, recimo – Rokefelerova šćera :yes: :yes: Ovako, svo uživanje ovog života koji živiš ti, a ne ja ili neko drugi, pripada tebi i onima s kojima sva ta uživanja deliš; i verujem da si skoro pa zadovoljna, ali ono malčice što si nezadovoljna tera te da katkada budeš sama sebi dosadna na poslu, ili u kuhinji, ili bilo gde drugde :nasmeseni: Dakle, da zaključim: Nema frke, i guraj dalje draga moja najmanje sledećih sto godina :kul: :kul: :kul: tu i tamo će sigurno da se zadene pokoja dosadna sekunda :namig: a dosadna sekunda se najefikasnije ubija čitanjem ili uzimanjem u ruke papirusa i olovke :gott: :gott: :gott: Šta sam li ono hteo da kažem :whistle: mislim da je život jedan lep dogadjaj koji traje, traje i traje… sve dok ne stigne do svog završetka, i šta će biti na onoj poslednjoj crti… prepustimo drugima. Šaljem ti lepe :pozz: :pozz: :pozz:
:pozz: :pozz: :pozz: Pozdrav i tebi Stevo, ufatila me minuta da nešto napišem…pa sad, jel tako ili nije, u tom sam momentu baš tako mislila…vidimo se uskoro na blogu, sad će mart…ovo je bila kratka upadica :namig: :namig: :pozz:
Nešto slično je napisala Zelena, a ovaj tvoj post je pravi komentar. Teraš, vučeš, cimaš, radiš i u jednom trenutku se zapitaš „Šta sam to do sada uradila?“, kažeš sebi „Ništa posebno“, a u stvari si uradila toliko toga da mnogi mogu samo da ti zavide. Svaka tebi čast. 😉
Dala sis ebi prave odgovore, a to je velika stvar :good: . Najvecim uspehom smatram unutrasnji mir i prihvatanje sebe i svog zivota s radoscu. :nasmeseni:
Charobna, izem li ga, ako sam dala komentar, ondak :good: Stvarno nisam baš u toku, da budem iskrena i nisam čituckala mnogo postova :uplakani: te sam ispala iz svega. Znaš kako, svaka nama svima čast. Borimo se svakodnevno kroz život, nije da se baš ovi što mogu trude da nam ga olakšaju..ma da ne nabrajam, dobri smo mi još svi na gomili u kakvim blesavim vremenima živimo.
Baklavče, baš me raduješ što si tu, ponekad dam sebi prave odgovore, no…da budem iskrena, ima dana kada ih zaboravim i ne osećam tako kako sam napisala. Zato je sad tu :mail: da me priseti :good: Hvala ti!
Sve što napišeš je UVEK pametno. Postigla si SVE što je trebalo a postižeš i dalje. Važno je da si zadovoljna ovim što imaš, a sve što „pretekne“ neće biti na odmet! Živela ti meni u sreći, ljubavi i zadovoljstvu! :rose:
Ma živele mi Duduška :yahoo: :kul: :dim: :heart: (jedino se baš ne bih složila da je sve tako bistro što napišem :wacko: :doh: )
Svakom ume da dođe ponekad žuta minuta,pa to je sasvim normalno.Čovek ne može zakopati svoje emocije,da može bio bi robot,a ne čovek.Što smo sve stariji,to smo i mudriji,realnije gledamo na svet.Ja mislim da ti jesi uspešna osoba,jer mnogi nemaju ni deo tvoje sreće.Naš primarni cilj je da podižemo našu decu,a sveo ostalo podpada pod sekunadrne planove…. :bye: Pozdrav od Nenada
Gde si Kokice, nedostaju priče o malim (i velikim) dečacima 🙂
Poznati su mi ti periodi samoispitivanja, upoznavanja sebe, procenjivanja prethodnog dela života… Polako, sve to dođe na svoje, jednog dana shvatiš ko si i zašto je sve tako išlo. Rano je za crte. :bye:
Znam u kakvoj si frci, samo sam htela da te pozdravim i da ti kažem da nam nedostaješ na blogovima! Poljubac tebi, dečacima i Mangupu! :mail: :heart: :rose:
Nenade, hvala za koment…malo kasnim, no važno je da se javim :pozz:
Breskvice draga, biće priča o dečacima, trebalo je Kokici malo vremena da u njenoj glavi skocka neke pojmove i tako svašta nešto, crtu nisam podvukla, daleko bilo :namig: samo ono ŠBBKBB :yes: :whistle: Pišemo se i čitamo uskoro :good:
Duduška, hvala ti na javljanju i drago mi je ako bar malo nedostajem :crveni: Iskreno, nema šanse da nadoknadim propušteno, no, upašću uskoro ko po’ cigle pa nastavljam gde sam stala :heart: evo jednog velikog srca za tebe!!!