Preturam po svojim mislima…ko zna koji put…Život je trka. Trka za neuhvatljivim vremenom koje ipak neumorno jurimo. Možda ga stignemo. A možda je bolje da ne…. Šta bi bilo da uhvatimo vreme? Šta bismo radili sa njim? Bismo li ga znali iskoristiti ili bismo ga potrošili kao što dete potroši pakovanje žvaka? Jedna za drugom, sažvakane i bačene u kantu za otpatke…zaboravljene…
Sretna sam što još uvek mogu da trčim za vremenom. Sretna sam što mi nije dosadilo neimanje pojma šta je imanje vremena na pretek. Sretna sam što imam mogućnost, snagu, zdravlje i sretna sam što imam za koga da imam sve što imam.
Ponekada osećam grižu savesti. Nisam sigurna da je delić uhvaćenog vremena pravilno potrošen. Ali…šta je to uopšte pravilno potrošeno vreme i postoji li definicija istog? Je li to odradjen posao, skuvan ručak, opeglan veš, spremljen dom ili je to nešto drugo? Jesu li to svi isčitani mailovi, sve izlistane stranice interneta, prokomentarisani blogovi, napisani postovi ili i to nije tačan odgovor? Ili je odgovor tako blizu…tik do našeg srca…u osobamo koje volimo…u dušama koje nas vole i raduju se da nas imaju kao deo sebe?
Trudim se da izlečim tu savest nametnutu sebi od sebe same. Borim se protiv nje jer moj je cilj moje najjače oružje. Želim da uživam u životu. Život je tu uz nas. Život je pred nama ali jednako tako i za nama. Sve ono što je prošlo čini ovo što je sada, da bi ovo što je sada donelo ono nešto što će biti. A želim da to što će biti bude jednako lepo kao ovo što je sada.
Volim vreme koje provodimo zajedno. Porodica. Volim odlaske na kafu, volim dolaske na kafu. Kafa više kao forma, druženje kao zadovoljstvo. Volim razgovor na milion tema sa osobama sa kojima mogu da pričam o milion i jednoj temi. Volim vreme uz svoju decu. Nije to klasično provedeno vreme…sedenje i igranje. Priznajem – to mi baš ne ide od ruke. Najbolje mi ide ronzanje, odmah zatim priča, priča, priča, pametovanje deci (njima barem mogu, još za sada…i to koristim dok imam šanse), tu je vožnja na treninge, vožnja sa treninga – život u automobilu. Volim vikende u kojima se nadje vremena za gužvanjac u četvoro na jednom krevetu i gledanje crtanih filmova na velikom ekranu. Volim suze u Borisovim očima na sretnom kraju i Dejanovo pitanje: „Borise, plačeššš?“ i šeretski podrugljiv izraz lica koji prati isto pitanje. Volim neumorno gledanje serija sa mangupom, epizode za epizodom šesnaeste po redu koju progutamo dok si rekao keks. Šta volim? Obožavam! Volim odlaske na nedeljne ručkove kod mame i tate i još više volim što zbog toga imam nedelju prepodne u krevetu.
Blogujem. Sada malo manje. Ali…nedostaje mi taj deo mene. U svakom redu ostavljam delić svojih misli, deo svojih emocija, po neku uspomenu i podsetnik za buduća vremena. Ali…ne može čovek sve da postigne. Ili barem ne običan čovek, žena, svejedno…I žena je čovek – jer čovek nije samo vrsta, čovek je oličenje nečije duše. Biti čovek – znači imati srce, imati emocije, imati dušu. Radujem se da mogu reći da mislim da jesam čovek.
Toliko toga bih želela da uradim, toliko toga bih želela da postignem. Ali mi te želje staju na put ostvarenja cilja da budem sa svojom decom, da provedem vreme sa čovekom koga volim. A mislim da pored toga sve druge težnje padaju u vodu. Nastavljam da pišem…tu sam…biću tu. Čitaću, ponekada, ponešto, ponegde. Ostaviću po koji trag da sam bila, navratila, pogledala šta se dešava i šta je ko podelio sa nama. Ali…ostavljam da definiciju pametno utrošenog vremena živim onako kako mi srce nalaže. A srce traži druga srca…koja preko imaginarnog sveta ne kucaju dovoljno snažno.
Današnje jutro donelo je nešto što je mojoj duši jako prijalo. To nešto potaklo me je da se vratim redovima na ekranu koje sam zaista imala nameru zanemariti. Onda sam shvatila da to ne mogu. Da to ne želim. Želim ostaviti trag. Ne trag za druge, ne trag zbog traga, nego trag za sebe, za nas, za moju decu. Svaki slučajni prolaznik biće rado ugošćen, kako je to uvek i bilo. Svaki namerni gost jednako tako…Ali, nadam se da će jednako tako svaka duša koja poseti ove stranice naći razumevanja ako istu posetu ne uspem da uzvratim. Ne mogu, ne zato što ne želim, nego zato što se nečega moram odreći da bih za uzvrat dobila nešto. A to nešto je prilika da pružim sebe barem za nijansu više onima kojima sam najpotrebnija (ili…koji su meni potrebniji još više).
Samo ono sto ti je po volji. :good:
:rose:
Eh, draga moja, svi smo mi predodredjeni za nešto i valjda vreme i postoji zbog te predodredjenosti :nasmeseni: Neko ima dovoljno vremena za sve, neko nema nizašta :wacko: opet neko ima taman toliko koliko mu treba, nekom baš zafali koja minuta ili sekunda, ali stiže odraditi ono što se mora odraditi :good: I na kraju da ti kažem: Dobro je imati svoj blog :yes: :yes: baš zbog stvari koje si nabrojala :pozz:
Ti si jedna divna, topla osoba i neizmerno mi je drago što sam te upoznala. Razumem te, jer sam i sama prolazila kroz sve to, kroz šta ti prolaziš. Ali, nije bilo blogova. Sreća, inače bih se pojela živa, isto kao ti. Dobro da i ovoliko stižeš da je saviš. Podržavam sve što ti rešiš. Sigurno je jedno a to je DA ĆEŠ NAM NEDOSTAJATI PUUUUUUUNO.No, kako ti vreme bude dozvoljavalo, tako ćeš se javiti.
Nadam se ponovnom vidjenju, na tvojoj teritoriji! 🙂
I da, zaboravih da ti kažem: Dobar tekst :pozz:
Super, super tekst 🙂
Samo ti uživaj u životu, to je najbolja filozofija koju je čovjek smislio 😉
Hvala svima :yes: Ja sam tu negde…ali mi bezveze da pravim razliku u blogovima. Ne mogu da čitam jedan…a drugi ne i baš mi je to blesav osećaj. Ali valjda će doći vreme, da ću moći i tome ponovo da se vratim, za sada, želim da održim u životu makar naš blog, svojim povremenim pisanjem. :good:
:bye: :uplakani: :namig: :good:
Razumem te u potpunosti i podržavam te u svojoj odluci jer i ja sam o tome često razmišljao, ali volim da blogujem iako možda to nema svoju svrhu i nemoj da nas napuštaš taman smo se na TEEEEE navikli 😉
samo ti pisi sta ti je na dusi lakse.
moj prethodni komentar je izgleda zavrsio u spamu cim me nema 🙁
Milina…ne :uplakani: :yes: tu smo svi mi…samo vas manje posećujem.
Exxx, blago tebi (vama) ja se na SEEEEE još uvek nisam navikla!!!
Ivane…pisaću ja, al’ tebe ni u spamu, ni u čekanju…nigde!!! ZONA SUMRAKA!!!
vidim i ja, reader ocitava svaciji komentar, aj ja se nadam mozda je zbog promene imena jer se sad potpisujem malim pocetnim slovom imena i prezimena, pa rekoh, mozda Sanja zauzeta pa ce izvaditi komentar, kad ono cvrc nema ga. :uplakani: :suze:
samo ti pisi, meni slaba sezona – nesto ne cvetaju tikve
cak i ova promena vremena nije uspela da probudi u meni ozbiljnost. :))
Ti znaš najbolje, prema tome uživaj :good:
Postoje ti neki mali trenuci koji se ne mogu vratiti i ne mogu se uporediti ni sa čim i koje ne bih ni za šta na svetu dala, tako da te potpuno razumem. 🙂
Piši kada ti se piše, čitaj kada ti se čita i ne zamaraj se. Opušteno samo uživaj u životu. :good:
Ivane, ja bih pisala, baš imam volje…a procvetaće i tebi tikve. Jedino još da potkupim onog od gore za malo više vremena i biće….žao mi je što ti se zagubio komentar, džabe, nema ga pa nema.
Nektarina, nije baš da znam najbolje :wacko: al’ trudim se :namig: da uklavirim šta je dobro za mene šta nije…
Charolijo, razumemo se :yes:
:bye: :whistle: :rose:
Kako si ovo jednostavno i obicno a prelepo srocila i ostadoh bRez tekstova.
Uzivaj u zivotu i mi smo tu negde 🙂
Zelena, drago mi je ako sam te uspela ostaviti bRez tekstova :yahoo: Tu smo, naravski :namig: biću i ja…samo da se izorganizujem malo bolje :good:
Draga moja, kako te razumem… :yes:
Najbitnije je da ti budeš zadovoljna :heart:
Svi smo mi …tu negde…. 😎
Danijela – razumemo se…tu smo, nekad više, nekad manje…čitamo se :yes:
Draga Kokice, svi smo u gužvi i baš nam fali malo više vremena… Ali dani lete.
Primetila sam da te nema baš često na blogu, ali polako.
Sve u svoje vreme i sve po osećaju i potrebi…
Pravilno potrošeno vreme je vreme u kom smo uživali… sve ostalo su obaveze 🙂
Breskvice…lete, nego šta a toliko je toga za učiniti. Samo treba naći pravu meru i biće sve ok :yes:
Teško da možemo uhvatiti vreme, pre će biti da vreme stigne nas, a da to nismo ni primetili…Ako čovek mora da ode, mora.Ali, ako želi da se vrati uprkos manjku vremena-vratiće se u to sam sigurna. Nije blesavo ni ono da bi trebalo živeti svaki dan kao da je poslednji…
Crnaperlice, nije ti loše ono da treba živeti svaki dan kao da je poslednji :good: Jedino je nevolja ako sutra ipak dodje a mi prodamo stan da odemo na krstarenje oko sveta :whistle: :namig: Zezam se, naravno…no činjenica je da nas većina ne živi tako…nego uvek sve nešto odlažemo za sutra…i onda opet, a šta ako sutra ne dodje? I ajd sad, kako biti pametan? :unsure:
Pa nemoj sada biti fatalistički nastojena :-)bum,pa stan da se proda, jok to :doh: , nego u lepom uživati i lepo ne odlagati za sutra. Može ono manje lepo da se odloži-pa kom opanci, kom obojci :maul:
Perlice, ajd onda stan ipak nije na prodaju…do daljnjeg :namig: :whistle: Ali da…u pravu si, barem lepe stvari ne bi trebali ostavljati za sutra i bili bi svi mnogo sretniji :good: