I dodje momenat kada suze same krenu, nekontrolisano, teku, kao neslane, a slane su…osetiš im ukus, jer se slivaju, klize niz obraze, usne…dok ne kapnu i trgnu te, sada se možeš opustiti, sve je u redu, nisi ponovo sama…
Kada uzimamo ono što imamo zdravo za gotovo…i onda shvatimo da ništa nije zdravo za gotovo. To nam nekako dodje tek kada se uhvatimo kako šetamo po ivici. Ne zato što nas je neko doveo na tu ivicu, nego smo se tu doveli sami. Strahom, panikom, neizvesnošću. I onda, par slova koja reše sve. Opuštanje, mir, spokoj…sada je sve dobro, imam te i dalje, uživaj samo, važno je da si dobro…
Onda, nekako, proleti ti film glavom, ali tako, nepovezano, šta je bilo, šta će biti, kako će biti. Pa ti se jedna slika zadrži malo duže. Hodnik, bolnički…ti nisi u njemu, nego negde, iza nekih vrata. Dvoje ljudi u hodniku, čekaju, jedna žena i jedan čovek. I ti misliš, nije ništa strašno, samo da se malo lenčarim, biće super, odmaram. A dvoje ljudi – ne zna i brine. Jedna i jedina mama i jedan i jedini čovek, oni koji su uvek uz tebe…i tata, koji ne može ni da dodje, jer…jednostavno…ne može.
Shvatiš, imaš tako mnogo. I možda nezasluženo, imaš nekoga ko brine, ko je tu, uvek, ko te trpi, ko te voli, ko te prihvata…I pomisliš, zaslužuješ li to? Zaslužuješ li svu pruženu ljubav, svaki nežan dodir, pogled, svaki gest tebi na radost?
I onda, jednostavno, znaš – imaš nešto što nikada menjala ne bi, ni za šta i ni za kog. I ništa, ali ništa u svom životu ne bih promenila, jer sve je tako kako je moralo biti. Sve se nekako namesti i uplašiš se jedino kada pomisliš da bi to mogla da izgubiš.
Jedna pesma, par stihova, a govore sve…kada želiš da sačuvaš to što imaš…
:*
:*