Nisam štrocnula slovo. Nije bračno savetovalište…u potrazi sam za braćnim savetovalištem! Postoji li tako nešto? Išah…slušah…primenjivah…sve savete…sve dobre, zaista dobre savete. Trudih se. Trudismo se. Ima li rezultata? Bilo je. Sada…neki novo – stari momenti.
Borba. Kao borba dva pitbul terijera u ringu samo bez navijača zakrvavljenih očiju koji bi ih još više razjarivali u želji za krvlju, pobedom, novcem. Ne. Samo borba dva brata za položaj boljeg, pametnijeg, jačeg…Izazvana? Čime?
Ne znam. Nisam pametna. Nisam mudra. Nisam dovoljno jaka. Pričam samo iz svoga ugla kao majke. Svako tu ima svoj ugao posmatranja. Stariji ima svoj ugao…koji obuhvata drugačiji sadržaj nego ugao mladjeg koji obuhvata neki sasvim drugačiji prikaz dešavanja. Pa onda…ugao Dejanov, koji možda ima najširi vidokrug ali koji opet, sam početak ugla ne može da doživi onako kako ga ja doživljavam…a nas dvoje zajedno ne možemo sve doživeti onako kako to deca doživljavaju.No, da sada sve ostale izuzev nas četvoro izostavim iz ove neobične analize, pošto se bojim da bismo se izgubili u lavirintu bez šanse da se zdrave pameti iz istog izvučemo.
Veliki brat…večiti filozof. Inteligentan…da, veoma. Svestan toga? Ooooda, previše. Emotivan? Da, no na prvom mestu njegovih emocija nalazi se on pa onda stižu ostali. Grub zaključak jedne majke? Nije, realan je. Osetljiv? Da. No, realno…a ko nije? Razumevanje za druge? U veoma tankim crtama…
Mali brat. Mali živac. Da, jeste. Medjutim…inteligentan? Jeste. Svestan toga? Ne, nikako. Emotivan? Prilično. Osećanja prema drugima? Previše izražena. Vera u sebe? Ravna nuli. Izazvano okolinom? Rekla bih – da. Konstantan osećaj manje vrednosti – izuzetno prisutan.
Da li smo pogrešili? Da li smo previše isticali starije dete i time nametnuli manjem osećaj da nije dovoljno dobar, dovoljno vredan, dovoljno inteligentan…? Nismo. Stariji dečak uradio je to sam, na žalost. Večito ugrožen u školi od strane druge dece, osećao se dovoljno slobodnim i jakim da kod kuće nametne svoj položaj jačeg i da se u odnosu na mladjeg brata postavi kao „glavni“ ako tako nešto uopšte može da postoji. Večito namećući sebe kao pametnijeg i sebe kao sposobnijeg, izazvao je u mladjem bratu osećaj bivanja u večitoj senci. Mladji se dečak, opet…isticao sposobnošću da oseća druge, da oseća kada su tužni, da se bori za pravdu, da upada u nevolje braneći drugare. Ono što je očekivao, podršku i sigurnost od starijeg brata, nije dobio.
I…dokle smo stigli tim putem? Do konstantnih svadja, nadmetanja, ko je pametniji, ko je jači, ko ima više prava, zašto je jedan stariji, on bi da bude mladji, onaj mladji hoće da bude stariji…i tako u krug.
Mi odrasli? Pita li neko nas za naša osećanja, našu snagu da se borimo sa tim….naizgled jednostavnim problemima? Jesam li na ivici živaca u nekim momentima? Jesam i ne stidim se to da kažem. Neka mi se pohvali jedan roditelj koga ne bi pogodilo i povredilo da posmatra rodjenu braću kako konstantno ispaljuju varnice jedan ka drugom…a danas – sutra, treba da budu oslonac jedan drugom u životu koji nije ni malo jednostavan i lak za upotrebu.
Ne znam…toliko toga htedoh još reći, napisati ali ne vidim svrhu. I onako nas večeras, sutra…opet čeka ista borba. No, tužno mi je to što moram reći, priznati da je to borba, kada je život nešto predivno zamišljeno a preslabo ostvareno. Mogli bismo toliko toga…ali, sami sebi oduzimamo te mogućnosti…tužno…zar ne?
Draga moja, znaš kako je to? Roditelj je samo reč, naziv nečega, nekog, nekih ljudi… ali… biti roditelj je veština, velika veština :nasmeseni: No, i vešti ljudi znaju da greše, a grešiti je ljudski :yes: medjutim, pre ili kasnije, najčešće kada smo već ostareli, sve dolazi na svoje mesto, a ono što će tada biti za nama, nazivamo: RADNI STAŽ RODITELJSKI :namig: Dakle, gore glavu, semmi remény :bye: :bye: i lepi pozdravi!
Kao roditelji sigurno da grešimo, ali sa druge strane mislim da vremenom sve to dođe na svoje mesto. Bratska ljubav uvek pobedi sve. :heart:
Evo i mene, kao majke najstarije dece, možda, ovde na blogovima.
Braćno savetovališe, čini mi se, ne postoji.
Moraju ga sami rešiti.
I moje su se svadjale, sve dok nisu izašle obe iz puberteta, a onda, i dan danas, nikada, nikada.
Znam kako mi je bilo teško kada su osipale paljbu jedna na drugu. Znaš kako je jedna moja prijateljica reagovala: toliko je bila besna, jedanput, da je dreknula, koliko je grlo nosi: DAJ VANGLU DA KOLJEM!!! (kao nekada pilići, pa na dvorište). Ova njena deca se ućutala, pogledala i onda je nastao ozbiljan razgovor.
Ja pametujem: probaj igru, gde će njih dvoje biti mama i tata, a ti i Mangup se „posvadjajte“, pa im dajte zadatak da vas razdvoje, ali tako, da oboje budete zadovoljni. :good:
Najlepši i najteži zadatak svakog roditelja je vaspitanje dece ali i dilema, da li je baš taj metod vaspitanja najbolji i da li iz njega izaći dobri, pošteni ljudi!
Srećno Kokice i Mangupe! :heart:
:heart: Hvala svima na savetima :good: Biće nešto i od naših momaka…samo dok postanu momci…a to treba sačekati :wacko: :wacko: :wacko: A onda…žalićemo za ovim što je prošlo i tako u krug :yahoo:
Normalno je među braćom i sestrama, različitih, čak i istih uzrasta, da dolazi do „čarki“. To su draži detinjstva! Jednog dana, kada poodrastu, shvatiće lepotu, što imaju i sigurno će se uvek naći jedno drugom u životu. Ma koliko, to nemoguće zvučalo istina je…… Napred mama!
Mamasaveta, nadam se da su u pravu. Ono što bih volela, je da ostanu jedan uz drugoga kada odrastu i da ne dozvole životu i nevoljama koje budu nailazile da ih razdvoje.