Mnogo, naravno…u sportu zavisi od trenera. Oni, kao i roditelji, učitelji, treba da upoznaju svako dete ponaosob ako su pravi sportaši i ako žele da iz deteta izvuku ono najkvalitetnije. Drago mi je da smo i u ovom slučaju naišli na predivnu saradnju. Što se tiče Borisa, trener je zainteresovano prišao, da se uputi u naš način vaspitanja i ophodjenja sa detetom, kako bi mu i on mogao što bolje pristupiti, pošto je primetio njegovu preosetljivost, osećajnost ali uz sve to, inteligenciju i sklonost ka baš toj disciplini.
Kategorija: Deca
Patike sa čudnim izraslinama
Poslednji odlazak sa decom u nabavku patika nije protekao baš i tako sjajno. Iz svih je izbilo ono što ih je tištilo, odrasle – razočarenje zbog dečije navodne nezahvalnosti, iz dece – razočarenje zbog očekivanja zahvalnosti. Na kraju, sve se nekako smirilo…prošla je jesen, prošla je zima.
Put izgubljenih dečaka
Zvonilo je za kraj časa. Upakovao je knjige u torbu, pravac čiviluk, jakna, kapa i sve po redu, pa sve u društvu drugara origami majstora – pravac kući. Po već ustaljenoj ruti, pozdravili su se na ćošku, pa jedan levo, drugi desno. Onako mali i sitan, žurio je, da mu se mama ne brine. Navikla je na njegovu odgovornost i imala puno poverenje u njega.
Ustaljena ruta podrazumevala je najsigurniji put do kuće, sa što manje velikih raskrsnica i sumnjivih uglova. Iznenadili su ga drugari. Ako se drugarima mogu nazvati…
Vetar na malim obrazima
Mali ga je držao za ruku. Njega, koji nije morao biti tu. Njega, koji je bio tu. Držao ga je pun poverenja da će za njega učiniti ono što on želi. I…jeste. Činio je sve da ga učini sretnim. Potrčali su preko terena za fudbal u isčekivanju nečeg novog za njega. Najzad će i on početi da trenira…
Borisova scena života
…uloga kao uloga, igram je napamet, bez scenarija, onako kako mi život i okolnosti šapuću…igram je u društvu svih nas, koji smo na sceni njegovog života. Nadam se samo da nije požalio, što je upravo ovoj ekipi, dodelio tako odgovorne uloge u njegovom životu…
Mesto u svetu za našeg manjeg dečaka
Jedan je dečak već dobio svoje mesto u svetu…origami majstorije već uveliko traju…Onoliko koliko škola i vreme dozvoljava…a taman primereno, zajedno sa nama, Boris prikazuje svoje umeće savijanja papira po principu – baš kako treba.
Jedan drugi dečak strpljivo čeka svoje mesto…
Baš vickasto :)))
Biću kratka – dete me je pročitalo. I…podelio je svoje vidjenje mene, njegove mame, sa svojim drugarom. Dok sam ja skakutala oko dece, plus oko stola, motajući palačinke sa ovim i onim, pokušavajući da im budem vickasta i zabavna, ubaci i moj sin dosetku…
Širok osmeh i fali zub
Trči ona – osmeh, od uveta do uveta, al…malo šupalj. Do sada je bila zavodnica sa jednom rupom za slamčicu, sada može i tompus da turi (eh…kada bi joj roditelji samo dali…). Sva sretna razmotava salvetu i pokazuje svoj ulov: još jedan zubić je ispao…
Djak ponavljač
I nije prošlo mnogo…nikad ne reci nikad…počelo je da zvuči mnogo realnije nego babske priče, čak, rekla bih…ima nešto u tome. Sad…ili je to do ove četvrte decenije što je pre par godina razmenih ili je ono malo životnog iskustva koje nose sa sobom ili je svašta nešto i ništa…
Ne prihvatam!!!
Ja jednostavno nikada neću dokučiti misteriju onog skrivenog u ljudima što uspešno čuči u tmini i probudi se nenajavljeno i uplaši nas kao zli duh u polumraku naše naive, trgne nas iz životne dremke, uljuljkanosti onog što ne znamo.