Mali ga je držao za ruku. Njega, koji nije morao biti tu. Njega, koji je bio tu. Držao ga je pun poverenja da će za njega učiniti ono što on želi. I…jeste. Činio je sve da ga učini sretnim. Potrčali su preko terena za fudbal u isčekivanju nečeg novog za njega. Najzad će i on početi da trenira. Svi nešto treniraju, pa će i on. Ne, ne zato što i ostali to rade, nego zato što želi. Odavno to spominje. I on, veliki, njegov imenjak, to zna. Zato je i išao sa njim. Da ga obraduje. Čak i kada su naišli na prepreku, učinio je sve da ne naidje na suze u očima malog dečaka.
Dogovorili su sledeći susret sa kožnom loptom i produžili dalje. Želeo je da ga odvede na veliki teren. Pravi, najpraviji, fudbalski teren. Stigli su tamo, mali sretan jer će mu se ispuniti želja, veliki sretan što ispunjava želju. Katanac. Stavili su teren pod ključ. Zbog nevaljalaca, huligana ili…sponzora. Nije ni važno. Zatvorili su ulaz do njihovih želja. Ali, nema veze, treba samo umeti vešto izbeći tugu na pomolu. Uz malo lepog razgovora, krivljenja istine, osmeha na licu i nežne priče, malog je dečaka učinilo sretnim što je makar iz daljine video stadion, video navijačka mesta ufarbana u plavo – belu boju, video nešto, što je onda mislio da je njegov san. Ko zna na kojem će mestu stajati za nekoliko godina i takodje, gledati u neki san, novi san. Ali u tom momentu, to je bilo to. Bili su na mestu na kojem je želeo da bude. On i njegov imenjak.
Za to vreme, u nekom drugom gradu, udaljenom dosta kilometara od mesta na kojem je dečkić stajao, a imenjak ga držao za ruku, jedan je otac ostvarivao svoj san. Da još jednom postane otac. Po treći put. I svako bi mu pružio ruku i čestitao. Jer dete je najveći poklon i radost života.
Za to vreme, isti je otac spremao paket. Ne, nije to bio paket za velikog dečaka kome je nedavno bio rodjendan. Nije čak bio ni paket u lepim, šarenim bojama, koje onome ko ga drži u rukama učine da srce poskoči, nestrpljivo i jedva sačeka da vidi šta je skriveno u njemu. Ne, nije to bio čak ni velik paket, već potaman, za njenu ruku. Bio je to paket ružne, plavo – sive boje. Ušaran nekim pečatima kao dokazom kroz čije je sve ruke prošao da bi stigao do nje. Da, paket za nju, ne za njega, koji je imao rodjendan.
Bio je to paket koji učini da srce preskoči a duša zaboli. Paket, kojim je jedan otac, daleko od fudbalskog terena, daleko od savijenih papira, daleko od pohvala i kritika učitelja, daleko od srca, daleko od duše, poželeo da obraduje nju, njihovu mamu. Onu koja je sa imenjakom uz njih. Onu, koja uz njega u život vodi decu tog oca. Oca, koji njima nije učinio ništa loše, samo više nije činio ni dobro. Samo je želeo njima manje, sebi više. Samo je želeo odbaciti zardjale igračke prošlosti i nastaviti uživati u novima. Može li ga iko kriviti za to? Nije nova igračka kriva, ona je nevina još pre svog rodjenja. Dobrodošla na ovaj svet kao sva druga deca istog sveta. U svoj svojoj lepoti i dragosti malog stvorenja. Ta je majka poželela sreću tom detetu, mnogo ljubavi i pažnje, samo joj je suza krenula na oko zbog pitanja, šta bi bilo da njena deca nemaju njega, imenjaka, da ih drži za ruku dok trče po vetru?
Malo sam se zbunila, jer priča mi je više nego poznata, ali sam uglavnom ukapirala. Verovatno baš iz razloga što sam se pre jedno godinu dana iskreno radovala jednom novom životu, u nadi da će tata biti tata bar tom malom novorođenom dečaku. Neka im je sa srećom.
Charolijo, slažem se sa tobom, još samo da nama prestane slati plave koverte i želim im svu sreću ovoga sveta. On, je na žalost, na ova dva dečkića po malo zaboravio ili barem svojim ponašanjem drugačije ne pokazuje.
Znam draga. Meni srce puca svakog vikenda kada Jovana ode kod babe koju obožavamo obe, njegova majka, a on svrati nedeljom na ručak sa novom porodicom u goste i jedva da je pita kako je. Nije mi jasno kako i kada ti ljudi toliko polude, da ne shvataju vrednost koju deca imaju.
Jednostavno, ne razumeme ih i hvala bogu što ne umemo da ih razumemo. Trebali bi biti takvi ljudi i mi da bismo u tome uspeli.
Da, opravdanja i izgovora nema.
Ma, rasplakah se ja plačipička jedna. Od tuge, od besa, od nemoći. Imam to isto u kući, al bez prinova, mator, sva sreća.
Jaoooooooooo, ne znam šta bih ih radila Sanja, Čarolijo, ne znam. Na robiju do kraja života. Onaj otac, koji nije u stanju da se brine o prvom detetu, NE SME DA IMA VIŠE DECE I TAČKA! Nema nove porodice, nema dece, jebite se seratori belosvetski!!! :maul:
Eeee…al si ti mene Dudo nasmejala. Otkačena si, kaže – mator, sva sreća :yahoo: Ma, on gubi, ja samo to ne mogu da razumem. Nema pojma šta propušta, pa ma koliko nekada teško bilo, sretna sam što ih imamo uz nas, da sve prolazimo zajedno :yes: Njemu i dalje želim sreću, samo da nas ne uznemirava.
A sad, svaka čast Mangupu na strpljenju, ljubavi i pažnji, koju poklanja deci, koja nisu njegova krv. Svaka mu čast. Zamišljam samo „ruku u ruci“ i duša me boli! Ono što bi svaki otac uradio za svoje dete, a onaj serator, to nije u stanju.
Neka, vidi to onaj od gore! Jednog dana će se :neeeee:
Možda…ako shvati šta propušta (ili kojim slučajem ovde pročita, pa mu se možda upali lampica :ideja: )…No, nije on sad važan. Važno je da su momci, imenjaci i Boki sa njima zadovoljni i sretni :yes:
Pa vidi, pojma nemam šta misli o meni majka mog deteta! U krajnjem slučaju i ne interesuje me, jer je klinka odrasla i mnogo mi je važnije šta ona misli o meni :pozz:
Stevo, naravno da je važno šta klinka (više ne baš i klinka) misli o tebi. Ne sekiram se ni ja mnogo šta onaj neko misli o meni, a sumnjam da i njega brine moje mišljenje. No, interesuje me, kada i moji dečaci odrastu, neće li se pitati zašto tata ima toliko neopravdanih izostanaka iz priče?!!!
Svaka čast imenjaku. :good:
Exxx…i ja to kažem :pozz:
Kokice, naravno tako jeste kako jeste :good: Ako naša deca budu na pravom putu – ni mi nećemo biti na stranputici 🙂 :pozz:
Onaj serator će uvek pronaći neko opravdanje, ali to neće vratiti propušteno vreme sa decom. Naravno da nije važno šta on misli o tebi, ali svakako treba da ti skine kapu, naravno i Mangupu, kako odgajate i NJEGOVO DETE, a njega boli „patak“ za decu i još traži… ma, da ne pričam, jer ću pasti u goru vatru.
MA, ZNAŠ ŠTA, KO GA JEBE, TAKVU DEČICU NIJE NI ZASLUŽIO, žao mi je samo što ga oni nikada neće pitati zašto nije bio prisutan veći deo njihovog odrastanja! :unsure:
Stevo, naravno. Najvažnije je da ih pošaljemo u život kao valjane ljude :pozz:
Dudo, nemoj zbog toga u vatru da se bacaš 😉 biće sve ok, ja sam ovaj put optimista. Bila sam malo u bedaku, ali evo, sad sam ok i mislim da će se sve dobro završiti. A da li će ga pitati ili neće…ne znam. Možda bolje za njih da ne pitaju, da budu u iluziji da je tata bio neobavešten da treba da učestvuje u njihovim životima. No….od toga oni žive sretan i pun život sa nama i mislim da im ništa ne nedostaje, takodje ni ljubav ni pažnja…hvala ti što se brineš za nas :heart:
Verujem da ti je ponekad teško i da te boli duša, boli i mene dok čitam, ali mani se bedačenja i tužnih misli, budi srećna što imate nekoga ko vas voli i ko vam poklanja pažnju.
Imenjaku skidam kapu :pozz:
Šta reći na to… Tvoja deca imaju sve što im treba pored tebe i Mangupa, ne opterećuj se sa njim, nije vredan toga.
Danijela, trudim se ali ponekada me zdrma, jer je nepravda prema deci. No prodje i pičimo dalje sretni što imamo sve što imamo :good:
Imaju Breskvice, daleko od toga da nemaju, samo ne može čovek uvek ostati hladan na to…no, u suštini, nije da se opterećujem, nego volim da pribeležim :mail:
Ma, kako da ne padam u vatru. Naprave decu iz ljubavi i onda, jednog dana, kada ljubavi i razumevanja nestane medju roditeljima, ONI zaboravljaju da imaju „decu iz ljubavi“. Kako se to može? To ne sme i to mora da vidi onaj tamo što deli pravdu. MORA da pruža osnovno svojoj deci, koliko može, ali da iz izbaci iz života, to ne sme.
Izvini, ali mi je ova tema RAK RANA! :maul:
Dudo…i meni je, samo se trudim da me ne pogodi više nego što već jeste. Ali…ponovo da kažem, podvlačim svaku tvoju reč :pozz:
U svakom tvom tekstu prepoznajem specifican stil pisanja, i svidja mi se. Apstraktno je u neku ruku, jer nisi precizna, ne navodis imena i detalje, samo istaknes sustinu price. Zbog toga mi se i svidja. Moze se shvatiti na vise nacina. Odlicno.
Hvala ti na pohvalama, Soprane (daj mi skrati nekako kako da ti se obraćam, malo mi šklj ovo Soprane…). No, baš sada objavih jedan sa sve imenima :scratch: i onako iz prvog lica :whistle: Moram malo, za promenu :namig:
Hehehehe, ime mi je Stevan, ako ti je tako lakse 🙂 Dobro, bas da vidimo kako ce to da izgleda, ali nemoj da se mnogo odmices od ovog nacina pisanja 🙂
No, Stevane :whistle: tako je već lakše. U principu, kada želim da napišem nešto u čemu se…baš kako si ti primetio…mnogi mogu pronaći, onda pišem tako, nedefinisano…iz nekog ugla kao sa strane gledano. Ovo danas je nešto, recimo lično, što želim da zapišem, kada posenilim, da se podsetim i ne zaboravim, jer su mi dragi trenuci u životu :heart:
Eh, neces poseniliti, ne brini, ne ide to tako lako 🙂 Vrlo lepa ideja je to pisanje „sa strane“, bas nas natera da se zamislimo, koja god tema bila u pitanju :good: Ima da te citam i gotovo! 🙂
Stevane, hvala ti, baš mi nekako leglo što si rekao :med: Čitaj ako budem imala šta da kažem :namig: