Šest republika i dve pokrajine. Slovenija, Makedonija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Vojvodina, Kosovo i Metohija. Kako ja mojoj deci da objasnim da je sve to nekada bila jedna država…od Vardara pa do Triglava, od Djerdapa, pa do Jadrana? Kako da im objasnim da smo svi živeli zajedno?
Autor: Kokica
Dan NAŠE planete
Još uvek imamo šta da čuvamo.
Jel’ bih mogla ja nekako…malo u zatvor?
Dalje klavirim (al’ još ne sviram)…treba najaviti opravdani izostanak u firmi. Ako je išta ovih dana opravdano. Nisam sigurna kako evidentiraju situaciju kada otegneš papke. Je li to opravdano ili neopravdano? Moraš li najaviti ili može onako – iznenada? Hoće li ti skinuti od godišnjeg, odradjenih sati ili poklonjenog godišnjeg odmora firmi?
Rezultat nepažljive igre
„Ne vidiš dalje od nosa“ , pa dobro, šta vi ljudi mislite, dokle ja treba da vidim?! Znate li vi gde se moj nos završava? Pa vala nemam nameru svugde sa sobom nositi d(v)ogled kako bih videla dalje od pomenutog. Pa taj je izrastao, garant sam se tesno družila sa Pinokiom, ali nisam lagala, časna mi reč, da časna!!!
Usamljeni dečak
Stigao je kući. Tužan. Prazan. Kao da je deo sebe ostavio u autobusu koji je toga jutra ispratio. Mahao je ali sagnuta pogleda. Potištena. Spustio se na krevet i legao u poluzgrčen položaj. Bilo je tek kišno jutro prvog dana njegove samoće. A gde je sedmi dan? Daleko kao nebo čiji kraj ni početak ne vidimo. Daleko i nedostižno. U njemu bujica osećanja, malo ljutnje, malo tuge, malo dečije ljubomore…Navikao je da je uvek uz njega. On, njegov stariji brat. Njegov idol i ako uvek u njegovoj senci. U senci, ne jer tako mora biti, nego…
Nemoguća misija
Te…peri uši, kosu, zube, kao konj…kad dodje kući ima prvo zube da mu gledam jel se žute kao uskršnja jaja ili se šljašte beli kao haljina u mlade…Te nemoj u trenerici uveče, te idi u trenerici preko dana. Pa onda – gaće se menjaju svaki dan, kupa se svaki dan, ne smrdi se, čarape se menjaju pre nego što se ukoče, vežbe se rade svaki dan, ne svadja se, ne turaju se slušalice u uši u društvu…Trenerica se diže da guzica ne viri iz nje…
U zdravom telu zdrav duh
Mnogo, naravno…u sportu zavisi od trenera. Oni, kao i roditelji, učitelji, treba da upoznaju svako dete ponaosob ako su pravi sportaši i ako žele da iz deteta izvuku ono najkvalitetnije. Drago mi je da smo i u ovom slučaju naišli na predivnu saradnju. Što se tiče Borisa, trener je zainteresovano prišao, da se uputi u naš način vaspitanja i ophodjenja sa detetom, kako bi mu i on mogao što bolje pristupiti, pošto je primetio njegovu preosetljivost, osećajnost ali uz sve to, inteligenciju i sklonost ka baš toj disciplini.
Džepno izdanje karikature života – paranoja drugi deo
Htedoh svašta napisati, napisah. Htedoh napraviti karikaturu od toga. Napravih. Htedoh još jednom pročitati. Izbrisah. Ne valja. Previše je pažnje posvećeno brižljivom odabiru reči za sadržaj glupavog karaktera. Nije vredno. Takve stvari nisu vredne pažnje. Valja ih iz korena saseći. No, šteta da se neki simpatični izgovori (pri tom upotrebljeni) ne spomenu. Sem onih, navedenih u paranoji prvi deo, evo sledećih:
Reči koje su nedostajale
Ne volim proleće. Sav normalan svet ga voli. Ali ja ne. Pa valjda se i ne uklapam u sve normalne ljude. Jer, da sam normalna, sada bih upijala sunčeve zrake i bila zahvalna na D vitaminu kojima će početi sunce da nas zasipa (dok ne krene da nas bije ona rupa u ozonu…). Ali jok, ja radije cvrčim, patim, tugujem za zimom. Tako mi je lepše. Tako mi je lakše. Lakše je tugovati, nego uživati u pruženom svetlu. Lakše je prepustiti se, nego upustiti se u borbu. Lakše je pun saveta biti, dobre teorije, podloge za zdrav i sretan život…
Na optuženičkoj klupi
Hodnik. Unutrašnjost mermerne zgrade. Hladni stepenici, užurbani ljudi sa aktovkama u ruci. Svi u nekim problemima. Svi jure. Ona sedi. Na optuženičkoj klupi. Kakav je zločin počinila? Zločin iz strasti? Zločin sa predumišljajem? Šta je njen zločin? Preskupa deca. To je njena optužnica. Kakva će biti presuda? Hoće li biti u njenu korist ili njegovu? I dobija li iko u ovom slučaju?