Blog Subotica.in.rs – www.subotica.in.rs
…Dečija posla – oni bi da ostanu deca zauvek. I bravo, to je tako i tako to i mora biti! A vi (mi) što niste ostali deca, izvol’te ih u tom prelasku iz dečije dobi polako voditi ka onoj dobi u koju bi oni rado pošli, no sa igračkama u rukama. Jer, nije da ih ne privlači biti odrastao, privlači ih i te kako, no, dobro bi bilo da to odraslo dodje bez obaveza…
…No, pošto Vi niste ništa pitali, a niste me ni obavestili, moram ja Vama da kažem. Iznenadjena sam kako niste primetili da je sajt Kuvajmo b(l)ogovski na adresi www.kuvajmo-blogovski.com sa kojeg su uzete gore navedene fotografije upravo pod administracijom i kuvanjem nas subotičana i svih ostalih blogera dobre volje a i onih koji blogeri nisu…
Krećemo. Jutro. Pravac garaža. Pravac drndava brava. Hoće li otključati ili ne? Svakojutarnje biciklovsko nagradno pitanje. Klincima poljubac, propratna rečenica sa temom kako preći ulicu i kako uspešno stići do škole na čitava tri minuta sporog kasa. Ali i onda…što je sigurno, sigurno je. Puštam ih da malo odmaknu, turam plavi zub slušalice, plavi zub telefon, muzikica i vozi miško. Malo zaobilazno ali čisto da vidim…da li su pratili zadata im uputstva…
Najčešće ne pišem o sebi. Pišem dosta toga o svojim emocijama, o svojoj deci, o mangupu, o životu uopšte. Eventualno pišem o sebi u onom nakaradnom smislu…kako spomenuh nekoliko puta u „Džepnim izdanjima karikature života“ ili u „Rezultatu nepažljive igre“. To ne znači da ne cenim sebe. Naprotiv, da bih tako nešto napisala, morala sam se u potpunosti pomiriti sama sa sobom, prihvatiti sebe takvu kakva jesam i onda samu sebe izvrgnuti ruglu i pri tome uživati u tome.
Ima nešto što nikako nisam smela da vam priznam. Znate…eto…ja sam majmun. Ne onaj majmunski majmun, tačnije – majmunica iliti životinjska vrsta majmun ženskog roda…Ne, ne taj, nego majmun kao (ne)karakterna osobina. Mislim se, pa se mislim, hoću li koju na tu temu ili neću. Posle kontam, pa ovo je naša taraba, tu mi možemo da žvrljamo istine i neistine, stvarnost ili fantaziju…
Flash Forward iliti, u mom slobodnom prevodu Bljesak ka napred, fenomenalna ideja! Ceo svet u jednom se momentu sruši i svi imaju flash o budućnosti za šest meseci u trajanju od dva minuta. Znači – cela zemaljska kugla zna gde će biti šest meseci od tog momenta i šta će raditi. Kako se to dogodilo?
Izgurasmo mi i Heroese, opet, rupa…televizijski program skoro da i nismo gledali 🙂 . Onda smo otišli na listu najgledanijih serija i vidimo na vrhu lestvice, mislim odmah ispod LOST – a, Battlestar Galactica. SF serija. Doduše, sve su na neki način SF, no, ova je od onih baš u svemiru 🙂 . Ljudi uništiše planetu Zemlju, izvršiše kolonizaciju na nekih 9 ili približno toliko (ne sećam se baš tačno, no…detalj nije toliko bitan) planeta. Tako je, na neki način, došlo i do podele ljudi, nešto kao kada se mi izdelimo po nacionalnostima, kao da je to važno…
Moglo bi se reći, u neku ruku, mangupu i meni gledanje serija dodje kao svojevrsan zajednički hobi. Uz dužno poštovanje prema svačijem ukusu, ovaj put iz konteksta serija bih isključila španske i latino – američke sa dodatkom turskih varijanti, a akcenat dala na malo kvalitetnije, makar što se našeg ukusa tiče. No, kako se obično kaže o ukusima se ne raspravlja.
Ne treba hraniti loše osećaje, treba ih eliminisati. Mislila sam da sam tu školo savladala, no, očito, još me čeka dug put. Svako iskustvo, pa i ono najružnije, korisno je na svoj način. Korisno – ako iz njega izvučemo ono nešto, što je njegova srž, ono nešto – što je ostavilo traga na nama. Korisno – ako shvatimo gde smo pogrešili ili priznamo sebi da nismo pogrešili. Korisno je ako pomogne da u budućnosti ne ponavljamo greške i ako od nas načini bolje ljude, ma kako teško bilo.
Ne želim da ih uljuljkujem u laži i smirujem srca lažnim obećanjima. Uljuljkaću ih istinom koju će morati da prihvate. Moj je izbor da se borim za njih i njihov mir…ma kako oni to prihvatili. Roditelj sam koji greši…ali ko ne? Nadam se samo…da će jednom naći oproštaja za sve što misle da nisam dobro činila…