Tag

tuga

24
nov
2011

(Ne)opravdano odsutni – za ceo život

Znate šta, vi...koji odgajate decu na daljinu...nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima...oprostite mi ali...ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje... Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista...sada mi je već puna kapa a bogami i curi!

I dalje me guši,
neki osećaj obmotanih ruku
oko grla,
stežu…
svojom nevidljivošću,
bole me.
Stežu me ničim izazvane.
Došle su, nepozvane.
Volela bih da odu,
pozvane da odu.

Želim sebe nazad,
sebe i svoj mir.
Unutrašnji mir.
Mir sebe sa samom sobom.

Posvadjale smo se.
Nismo to htele…
Dešava se.
Pomirićemo se…
samo treba volje i želje.
Samo treba….

Samo je ponekada
jako mnogo.
Samo je ponekada
više nego što mogu.
Samo je ponekada
ono što ipak mogu.

Samo – hoću li i ovaj put?
Samo – hoću li joj moći objasniti?
Samo – hoće li me poslušati?

Nadam se…
Proći će…
Znam…
Proći će…
Kako je došlo…
Tako će i otići…

Samo ću širom
otvoriti vrata
i zamoliti,
te, nevidljive ruke,
da odu…onako,
kako nisu došle…
pozvane…
jer pozvane bile nisu…