Znam da si ponosna!

Draga seko,

Neću te dugo zadržavati. Kasno je. Ili bolje, rano je…mislim da je tu negde, oko 3 sata, onih ujutro.

Nego, da ti kažem, još dok ne legneš spavati…Znam da si ponosna. Neću ni reći: „Da si bila tu, bila bi ponosna na njih!“ Neću, jer znam da si bila tu. Zato ti i kažem. Idi sad, odmori se, biće dana, razmenićemo utiske.

Da ti kažem, sve je bilo super! Ma, i čorba je bila odlična…i torta, i muzika…i znaš, čini mi se da se niko nije čak ni posvadjao. Znaš kako to ide sa svadbama. Ne, sve je bilo savršeno, baš onako kako si zamislila. Da, možeš biti ponosna, oženila si sina!

I jeste, dobro kažeš, izgledali su tako sretno,  želim im da tu sreću zadrže zauvek, jer i ti im to želiš, zar ne, više od svega na svetu…

Seko, znam da si sretna, možeš sad malo odmoriti, ali nemoj previše, imaš još jednog sina da oženiš, pa ćemo se videti opet! Bubam te, odmaraj! Volimo te!

Dani i godine

I dodje momenat kada suze same krenu, nekontrolisano, teku, kao neslane, a slane su…osetiš im ukus, jer se slivaju, klize niz obraze, usne…dok ne kapnu i trgnu te, sada se možeš opustiti, sve je u redu, nisi ponovo sama…

Kada uzimamo ono što imamo zdravo za gotovo…i onda shvatimo da ništa nije zdravo za gotovo. To nam nekako dodje tek kada se uhvatimo kako šetamo po ivici. Ne zato što nas je neko doveo na tu ivicu, nego smo se tu doveli sami. Strahom, panikom, neizvesnošću. I onda, par slova koja reše sve. Opuštanje, mir, spokoj…sada je sve dobro, imam te i dalje, uživaj samo, važno je da si dobro…

Onda, nekako, proleti ti film glavom, ali tako, nepovezano, šta je bilo, šta će biti, kako će biti. Pa ti se jedna slika zadrži malo duže. Hodnik, bolnički…ti nisi u njemu, nego negde, iza nekih vrata. Dvoje ljudi u hodniku, čekaju, jedna žena i jedan čovek. I ti misliš, nije ništa strašno, samo da se malo lenčarim, biće super, odmaram. A dvoje ljudi – ne zna i brine. Jedna i jedina mama i jedan i jedini čovek, oni koji su uvek uz tebe…i tata, koji ne može ni da dodje, jer…jednostavno…ne može.

Shvatiš, imaš tako mnogo. I možda nezasluženo, imaš nekoga ko brine, ko je tu, uvek, ko te trpi, ko te voli, ko te prihvata…I pomisliš, zaslužuješ li to? Zaslužuješ li svu pruženu ljubav, svaki nežan dodir, pogled, svaki gest tebi na radost?

I onda, jednostavno, znaš – imaš nešto što nikada menjala ne bi, ni za šta i ni za kog. I ništa, ali ništa u svom životu ne bih promenila, jer sve je tako kako je moralo biti. Sve se nekako namesti i uplašiš se jedino kada pomisliš da bi to mogla da izgubiš.

Jedna pesma, par stihova, a govore sve…kada želiš da sačuvaš to što imaš…

Pogled unazad

Prelistavam (mada…nema papira da šuška…) ove stranice poslednjih dana. Nema nekih novina na njima. Šteta! Znate koliko se toga lepog desilo u poslednje vreme? Sve je nekako krenulo prijatnijim, mirnijim vodama, sve se nekako…“namestilo“. Desile su se stvari, preokreti, za koje sam mislila da nikada neće doći na red.

Spring EquinoxSada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije napisane priče, vidim, mogu da se setim, šta smo sve prošli i sa koliko uloženih emocija, truda, strpljenja, suza, osmeha, radosti, tuge, svega…

Radost mi je da mogu da vratim deo detinjstva svoje dece vraćajući se na ove strane, radost mi je da se mogu prisetiti nekih zabavnih momenata provedenih sa svojom porodicom.

Radost mi je da mogu da obnovim sećanje na to, kako smo sa mangupom stvarali jednu novu, zdraviju porodicu. Radost – jer deca najzad imaju porodicu kakvu zaslužuju. Porodicu u kojoj se trudimo da poštujemo jedni druge, da pazimo jedni druge.

Nije to sve savršeno, ali upravo je u tome i čar…da se trudimo svi zajedno da učimo i napredujemo.

Sreća u zagrljaju poverenja

Svi smo mi (sem onih koji nisu 😉 ), prošli period zaljubljivanja, simpatija, maštanja o tome sa kime ćemo živeti, imati decu, provesti život. No dobro, ne znam za muški svet…i ako ne baš rodjena kao tipično – ženski primerak vrste, nisam u mogućnosti da udjem u njihove glave, maštanja, razmišljanja…A kada bih mogla, možda bih zažalila što sam uspela.

Da ne skrećem mnogo sa teme (do koje još doduše nisam ni stigla), htela sam napraviti paralelu izmedju zaljubljenosti mlade devojke i ljubavi zrele žene (sa čime se…opet….prvo moja Kraljica Majka a odmah zatim i Draga Mi Sister…nikako ne bi složile – mislim na deo o mojoj zrelosti).

Zaljubljenost…leganje i ustajanje sa treperenjem u stomaku…voli li me ili pak ne. Svidjam mu se ili ne – nikako? Hoće li mi se obratiti ili samo proći kraj mene kao da ne postojim? I iz te zaljubljenosti, ako nam se „posreći“ stvori se „navodna“ ljubav. Da se razumemo, pod navodnicima je ne zato što sada smatram da to nije ljubav ili da nam se nije posrećilo…nego iz prostog razloga znamo li tada, u godinama kada nas još ni jedna ozbiljna briga nije zadesila, šta je to ljubav, šta je to voleti nekog i šta je to sreća? Tada…samo mislimo da je vrhunac naše sreće osvojiti simpatije onoga čiji se nam se stil, pojava, ponašanje, način govora, način zabave…dopao. Tada…nismo ni svesni da sve to izbledi kada se nadjete izmedju četiri zida i kada više nije važno sve to. Kasnije…kada prodje vreme…i kada prve brige pokucaju na vrata…shvatimo…da je sve to upravo bilo sve ono što nije bitno, nije važno, kako bi neka ljubav postala i opstala. Ali, to i onda ne znači da nismo voleli i nismo bili sretni. Voleli jesmo, na jedan način, način mlade osobe koja tek kroči u život. Bili smo sretni…ne znajući sva lica koja sreća ima.

I još…zaljubljenost, mladost, ljubomora…poverenje i nepoverenje. Kako neko stekne i kako neko izgubi poverenje? Je li to do onog drugog, do njegove sumnjičavosti, paranoje, nepoverenja u sve oko sebe? Ili je to ipak do osobe sa kojom smo?

Prošla sam period u životu kroz koji me je pratila neverovatna ljubomora, neverovatno nepoverenje. Mislila sam, sve to vreme, kako sam u pitanju ja, kako je u pitanju moja nesigurnost, moje nezadovoljstvo sobom. Tada su stigle one pomenute brige, prvo tiho kucajući o vrata a kasnije, kao da su ih nogom razvalile i provalile u moj život takvom silinom, da nisam ni znala šta me je snašlo. Moja je zaljubljenost iz mladosti završila tužno…ili sam ja to tako doživljavala sve dok nije zatvorila vrata sa druge strane. A tada…mir je kročio u moje srce, neki teret pao je sa njega. Otvoren je put nekim novim ljubavima i nekoj novoj sreći.

Zaljubljenost…u pratnji sreće, ljubavi i poverenja…bila je sledeća važna stvar koja mi se desila na putu kojim sam dozvolila sebi da podjem. Jer…sve zavisi kako gledamo na život. Za nekoga…ona bi patnja bila kraj. Za mene, bila je početak, bila je škola, bila je merilo kocke života…i pokazatelj da ništa u životu nije sigurno i ništa u životu nije večno.

Pitanje je samo…koliko verujemo, koliko se moramo truditi da verujemo i koliko možemo da verujemo a da se ne trudimo da verujemo.

Ovo zadnje je ono što nas čini sretnima. Verovanje…onako spontano, iz duše, iz srca, bez uloženog napora. Verovanje…iz prostog razloga što nekoga volimo…ne samo zbog toga što nam se dopada, nego zbog svega onoga što taj neko jeste. Verovanje, zato što je neko čovek koji zaslužuje poverenje jer ničim nije izazvao nepoverenje.

Neki ljudi teraju nas da patimo a da nisu čak ništa loše uradili. Jednostavno…neki ljudi nisu „kompatibilni“ ma koliko želeli to da budu. I tada…dodje vreme kada jedno od njih pregori, sagori, izgubi se i ne može više.

Za razliku od njih…neki ljudi, samim svojim prisustvom čine da se osećamo sigurno, dobro i samouvereno, čineći nas na taj način kompletnim osobama, osobama koje umeju da vole prvo sebe a potom i druge. To su osobe sa kojima zaista želimo provesti život i duše koje čine da se osećamo spokojno čak i kada dolaze vremena briga. To, upravo to, bilo bi ono što bih ja nazvala pravom ljubavlju i napravila bitnu razliku od zaljubljenosti koja dovodi do vrhunske sreće u beloj dugačkoja haljini i velike tuge kada se probudimo iz sna zvanog mladalačka zaljubljenost.

To bih ja nazvala pravom srećom, srećom za ceo život. A tu sreću – ne bismo imali – kada bismo drhtavo zatvorili sva vrata pred sobom u strahu od jedne neuspele ljubavi. Jer, jedna neuspela ljubav može biti ključ uspeha prave ljubavi, ako samo dozvolimo sebi da iz nje učimo i ojačamo, a ne dozvolimo joj da nas slomi!

Draga prijateljice, znaš da je ovo tebi upućeno…..nisam pametna…ali ti budi! Veruj ljudima koji su poverenja vredni i ne dozvoli da jedna miš – osoba, izazove da izgubiš poverenje u osobu koja ti je najbliža – sebe samu. Jer jedna, miš – osoba, je parazit i takva osoba je nesretna sama sobom, živi od toga da se na tudj račun jača. Ti si dovoljno jaka i dovoljno vredna i dovoljno hrabra da to prebrodiš i otvoriš vrata ka nekim novim ljudima i nekom novom, zanimljivom sutra! Puno sreće na tom putu!

(Ne)opravdano odsutni – za ceo život

Na šta ljudi spadnu da pišu jadikovke svojoj deci? Žal nad svojom sudbinom koju su pri tome sami izabrali? Šta dobiju od toga da unesu nemir u njihova srca, a pri tome ništa lepo nisu učinili za njih proteklih…najmanje 120 dana? Šta dobiju od toga da se ponašaju kao da je sve u redu, kada ništa nije u redu? Da im pričaju priče kako je njima teško, kako pate, kako ….a da pri tome ne mogu, niti će ikada moći, razumeti kako je toj deci!

Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!

Da vas sve lepo po redu obavestim:

Mi, koji smo tu, ponekada i ne valjamo.
Mi, koji smo tu, ponekada i valjamo.

To je život, malo se volimo, malo se svadjamo ali SE! Što znači – nešto se dešava! Tu smo! Živimo i njihove živote sve dok im krila ne ojačaju dovoljno da ih pustimo od sebe! Biti uz dete znači dobiti njihovu ljubav, njihovu sreću, njihovu tugu, njihov bes! Biti uz njih znači znati primiti i poljupce i udarce rodjenog deteta! Poljupce, koji utisnu topli dah u vašu dušu, a udarce…po sred srca, naravno. No…vi ne znate kako to boli. Niste osetili. Niste ni mogli. Niste im dali prilike.

Da li znate kako boli kada dete viče da vas mrzi?! Da li znate koliko se nemoćno i tužno tada oseća?! Da li znate kakav bol nose u sebi?!

 

A da li znate kako je to teško preživeti? Da li znate kako je teško progutati suze i nakon toga ih sesti u krilo, dok se oni otimaju i bore za svoj bes? Da li znate kako ih je teško umiriti i strpljivo ljuljati u zagrljaju iz kojeg vam se otimaju sve dotle dok suze ne provale iz njih i dok ne otvore svoja velika srca? Da li znate kako je teško izdržati lupanje svog srca i slabost u nogama dok vas te reči ubijaju od bola? I…da li znate…kako je teško primiti reči mržnje, kada znate da nisu ni upućene vama?!

 

Da li znate kakav je ukus olakšanja, kada na kraju…ipak…dete zaspe u vašem zagrljaju, privijeno uz vas…uz reči da vas voli i da voli sve koji njega vole? Da li znate osećaj kada nakon besa iz pogleda zasija ljubav, prava, iskrena, duboka?!

Znate li kako se vaša deca bude, da li ustaju lako, da li ustaju uz suze…? Znate li kako ih treba probuditi pre škole kako im dan ne bi loše počeo? Znate li da je ponekada potrebno i skakukati na levoj nozi, češući se desnom rukom po zadnjici, ćutati i nežno pričati, a pri tome, pokušavajući ostati u svojoj sopstvenoj koži iz koje biste nekada najradije iskočili?

U stvari…da ne dužim, ma…ŠTA VI ZNATE UOPŠTE, SEM SVOJE SOPSTVENE BOLI?!!!!!!!!

Na obalama kruševačkog mora…

Dragi naši…zašto ste nam vas uzeli?

…da znate…baš nam nedostajete. Neka čudna knedla (malo…malo, pa mi se zbog nečeg u zadnje vreme zaglavi u grlu…) opet mi opseda vrat i dodje mi da ga zadavim, pa da me ne maltretira više. No, to se neće desiti jer ja sam faca u ovoj priči i ja odlučujem šta će sa mojim glavonosiocom da bude.

Što bi reklo moje najmladje (a imam ih čak dva komada 😉 ) dete: “Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“ – tako reče i ne pogreši. Istina. Odbrojavanje traje još od 2007. godine kada smo vas prvi put posetili u vašem novom domu, novoj kući, starom gradu ali sada vašem novom gradu, …daleko od očiju…ali ne i od srca. Traje i pitanje kada ćemo kod Dušana u Kruševac. To je uvek u modi…čak, kada bismo stavili na vagu Kruševac i more – uopšte ne garantujem da ne bi bio Kruševac taj koji bi prevagnuo. Zašto? Jer ste vi tamo.

Zašto vas volimo samo toliko koliko vas volimo a volimo vas ogromno? Zato…što ste naši, zato što ste to što jeste, zato što je bilo nezamislivo kako ćemo kada odete, pa eto ipak, svi preživesmo ali vas se veoma često setimo. Veoma nam često nedostajete, veoma često žalimo što vas je život odveo tim putem (negde malo rdjaviji, negde malo bolji…negde pravi primer kvalitetnog auto – puta…negde radovi još traju), veoma često poželimo da se desi neko lepo čudo i da se vratite…pa taman vašu kuću i na nekom kamionu doneli u našu i vašu…Suboticu.

Draga naša Tetkačo 🙂 bila si tu…uvek. Ako smo mislili nekoga maltretirati svojim kafiranjem, znali smo da uvek možemo računati na tvoju nesebičnu žrtvu 🙂 . Ako su padale bombe…nama su padale kockice za yamb. Ako smo želeli nečije strpljenje i nečiju opuštenost, nečiji osmeh i dobru volju…nečije razumevanje…bila si tu.

Rodio se Boki…rodio se Dušan…rodio se Ivor…rodio se Deki…rodila se Lana. I…svi zajedno…odrastaše u dvorištu jedne ulice pune voća…prašnjave, blatnjave, zatrpane snegom…svih godišnjih doba njihovog najranijeg detinjstva. Voleli su se, svadjali su se…imali su policajca Dušana u svojim redovima…brata trezvene glave koji je kao neutralac najčešće posmatrao i ocenjivao nastalu situaciju. Nekako…uz vas, srce nam je bilo puno.

Nije nama srce sada prazno, prepuno je i dalje, prepuno isčekivanja susreta, sećanja, lepih uspomena…ali…nedostajete, da ga kako okrenem…nedostajete nam. Osećam neki žal za onim danima…ali kada bih mogla da ih ispreplićem sa ovima danas. Neke stvari ne bih menjala…ali ako bih nešto mogla promeniti, to bi bilo postavljanje barikadi na putu za Kruševac…ali trajnih, eto…to bih promenila, čak i ako znam da je vama dobro baš tamo gde jeste, bez obzira što i vas ponekad, ako ne i svako jutro uz kaficu, zaboli srce bar na tren.

Hvala vam na odmoru, hvala vam na danima sa vama…hvala vam na svemu,…ali i onda, zašto je baš moralo tako biti, da nam vas uzmete i odvedete daleko od nas?

Prosjaci ljubavi i nepravedne sudije

…dobila je jednostavan utisak da se ipak…i ako je napustio njihov život…sve i dalje vrtelo oko njega. Njihova sreća, njihova tuga, njihov radostan ili tužan dan. Ostavio je pečat, žig, koren  prošlosti koja ih je pratila svaki dan. I ako…gledajući napred, boreći se da nastavi svoj život što je bolje moguće…pa čak, mnogo bolje nego što je mogla u njegovom prisustvu…neki raniji dani boleli su je kroz njenu decu. Neki naredni dani…takodje. Svaka njihova suza zbog njega, svaka njena suza zbog njih…svaka njihova ružna reč upućena njoj….kazna…za sve ono što njemu ne mogu i ne žele da presude. Kazna njima, koji su uz njih. Kazna, jer on nije. Kazna – za sva obećanja koja oni jesu ispunili a on nije.

Boli. Boli jako. Deca kao prosjaci za mrvu ljubavi koju će dobiti kada on odluči da im je sebično prospe. Prosjaci koji čekaju da nadje mesta za njih. Prosjaci mali koji i ne znaju da on mesta naći neće. Ulio im je nadu…koja će zauvek ostati u njihovim glavicama da čeka svoje ispunjenje. Nada, da će jedan otac jednom naći mesta da im par noći pruži san u njegovom domu.

Roditelj. Roditelj koji nije spreman odreći se svog udobnog sna, pokriti svoju decu u svom krevetu, poljubiti ih za laku noć u svom domu…i…taman i na podu, leći kraj njih ali biti sa njima barem nekoliko noći.

Roditelj…koji skoro svako veče legne sa njima…na barem nekoliko minuta…jer…to je ono što vole…to je ono što im prija. Roditelj…koji zbog jednog izostanka u ležanju sledeći dan dobije porciju neiskrene mržnje, reči koje tako bole…reči pretnje od deteta…mami…koja sve čini da oni ne pate. Reči izrečene u afektu nekog nezadovoljstva, verovatno ne čak ni prema njoj…ali ipak, udarac za nju.

Deca…koja nakon kratkog vremena shvate da su povredili pogrešnu osobu…ali i onda još nisu svesni besa, razočarenja i nezadovoljstva koje osećaju prema njemu. A sve to – neće mu nikada ni pokazati jer u srcu kriju pritajeni strah…strah da ako njemu urade sve to što rade njoj, on više neće doći da ih vidi. Barem to behu reči malog deteta…

Tužno je…samo to…tužno. Stiska grlo jedne majke, kao surove ruke nekog neprijatelja obavijene oko njenog vrata…sve više tera joj suze na oči i svaki dan postaje sve teži, jer…budi se u strahu kako će joj svu ljubav tog dana vratiti njena deca…da li će joj taj dan suditi za njegova dela ili će je poštedeti tog bola…

Dragi tata, jesmo li se upoznali?

…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?

Ja sam tvoj stariji dečak. Znaš…onaj filozof…onaj dečak što je slagao kockice na inženjerski način još u pelenama. Posle ste mi kupili knjigu origamija, pa sam je svu izlizao…no, čini mi se…to ti nisi stigao da vidiš. Ne sećaš se…da…otišao si, znam, razumem, trebao ti je mir. Jasno. Naravno, ja sam dete i trebao bih to da razumem. Pa dobro, ja ti ništa ne zameram, za mene si ti uvek na stepenici više od svih. Nema veze, šta god da ne uradiš, ja  ti opraštam i imam opravdanje za tebe, ništa ti ne brini. Da, otišao si…u potrazi za mirom, samo si meni ostavio nemir u glavici. Dugo je trebalo da to shvatim, dugo će trebati i da prihvatim. Znaš…ti nisi tu a moj nemir traži mir i mora negde da izadje…Tu su mama i tu je on, čovek koga ona voli, koga mi volimo i čovek koji voli nas. Ponekada ih iskoristim kao ventil, izduvam se..znaš, potrebno mi je to. Ponekada mi se desi i u školi. Ne znam šta je to…ali, dosta mi je teško da kontrolišem. Oni se trude…ali dosadni su, da znaš. Mnogo pričaju sa mnom, a to me smara. Raduje me da ti to ne radiš. Da…i raduje me što me ne mučiš mnogo sa školom…znaš, oni i to stalno rade! I da…zamisli, teraju me da perem zube pre škole a meni se to baš neće! Počeo sam nekako čudno da se znojim i da ne znam šta bih sa samim sobom, pa oni insistiraju da to proveravam i održavam higijenu. Čini mi se da stalno spominju neku reč – pubertet…ako i oni znaju šta to znači…Poslali su me da idem sa izvidjačima, da se malo družim, pošto mi to baš ne ide dobro ovih dana. Bilo je baš dobro, svašta sam naučio, spavao sam u šatoru…no, to sam ti doduše ispričao onomad kada smo se čuli telefonom. Telefon je tako dobra stvar, baš si dobar tata, tako preko telefona…ne razumem zašto ti mama zamera što nas ne dolaziš ćešće videti…mada, stvarno je rekla da se više ne ljuti na tebe, da više ne možeš da je povrediš…

I ja sam tu tata! Čuješ me? Tu sam, halo, tata? Aha, prekinuo si…pa dobro, nema veze, ja ti ne zameram, čućemo se drugi put, nije problem što si zaboravio pitati za mene ili poželeti čuti mi glas. Ja sam tvoj manji dečak. Nema veze, odoh ja kod mog velikog imenjaka, on i ja smo super tandem. Mi svugde idemo zajedno. Znaš, on mene uhvati za ruku, kada moj stariji brat nije kući i kada vidi da sam tužan i prazan, pa me vodi…ide svugde sa mnom, ispunjava mi vreme i vodi me na sladoled. Mi jako dobro vozimo aute, znaš….i da…jurimo i trista na sat! Zamisli to! A sedimo u finom, toplom sobičku  i smejemo se i navijamo. Ja tako, ponekad, pogledam ih, mog imenjaka i mamu, pa mi dodje lepo, pa ih zagrlim kraj kase u prodavnici, poljubim i baš tamo, na tom mestu…kažem im da ih volim! Šta ima veze…ja znam da to osećam i znam da im se lica ozare kada to uradim i svima nam je lepo. Ja sam ti narastao u jednog jako maznog dečaka. Šta ću…kada volim da me maze, volim da me grle, volim da ih grlim. I…baš sam rekao mami pre neki dan…meni ne treba ništa za rodjendan…imam ovde sve što mi treba, imam vas! Čini mi se da im je prijalo i da su bili ponosni na mene. Volim ja svakog, svakog ko brine za mene i za moju porodicu. I ti si moja porodica, kada dodješ, kada dozvoliš da to budemo. Imam mnogo drugara i svi me vole. Dok me ne diraju, ne diram ni ja njih, ali ako me neko dira i ako vidim da nekog diraju, ja ne dam na sebe ni na druge! I moj stariji brat se trudi da me brani, samo…ponekad mislim, lakše bih ja njega branio nego on mene…jer znaš tata, njega uvek za nešto zezaju…ali, proći će…prebrodićemo to zajedno, moj stariji brat, ja, mama i moj veliki imenjak. Pričaću ti…ako stigneš naredni put… E da…i osvojio sam svoju prvu medalju, za treće mesto na turnirčiću koji je bio za vikend. Proveli smo šest sati na suncu sa imenjakom, pocrveneli smo doduše…i bio je njegov rodjendan…i dolazili su mu gosti, no…on je ipak odlučio da sačekamo proglašenje pobednika jer je znao koliko će me to radovati…I došli smo kući sa ogromnim osmehom na licu i hvalio me je svima i svima se hvalio sa mnom. Znaš tata…to tako godi imati porodicu, no…ti to znaš…imaš je, stvorio si sebi novu, verovatno je ova mnogo mirnija i ja ti želim svu sreću…čuvam jednu četkicu za zube što sam dobio u školi, mislio sam, mala je pa će možda biti dobra našoj sestrici…

Pričaćemo ti mi još o sebi…ovo je samo onako, na brzinu…ima još mnogo toga što ne bi smeo da propustiš…

[quote]Dečije uši nisu otrovane ovom pričom…ovo je samo priča iz srca jedne majke koja oseća šta njena deca osećaju…[/quote]