Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno…pa ako stradam, stradala sam. Ne volim nepravdu i tačka. A ovo je nepravda. No, moram prvo malo da vas uvedem u priču…

Ko me poznaje, zna da nisam od onih kojima je važno šta je ko. Je li crn, beo, žut, crven, zelen… Da ‘prostite, zabole me… Takodje, nisam od onih kojima je bitno ko na koju stranu skreće kada se krsti i da li se krsti ili nešto drugo. Da ponovim, i to me baš zabole. Pa onda, kojim se jezikom sporazumeva. Nebitno, dokle god mi ne nanosi zlo (ili bar ne razumem, jer što ne znaš – to ne boli),  i to me baš zabole.

Ali nepravda – e to me baš bolE.

Živimo u multifunkcionalnoj, pardon, multinacionalnoj sredini. Ne bih sad ulazila u prava ovih i onih, jer, nije da sam baš upućena do te mere da bih mogla da komentarišem. Apsolutno sam za da bi svi ljudi na ovom svetu, a kamoli u ovoj sredini, trebali da imaju ista prava. Naravno, oni dobri 😉

Elem, na konto toga, mislim da bi i sva deca, svi djaci, trebali da imaju ista prava ili mogućnosti u školovanju. Kako smo stigli do ove teme? Polagacko i sigurno.

Imam djaka u trećem razredu srednje škole. Nemam primedbi. Nisam od onih roditelja koji pri svakom nezadovoljstvu odlukom profesora ili mrkim pogledom nekog drugog djaka, kucaju na vrata direktora škole tražeći prava za svoje dete. Jok.

Moj stariji djak jako je dobro znao šta želi da upiše i u tome je uspeo. Bez problema. Glatko.

Moj mladji djak tek treba da se odluči u kojem smeru da krene. On zaista ne zna koji je to smer, a ja bih volela da mu pomognem. No, izgleda ću prvo morati sebi da pomognem.

O čemu je reč? Krenuh u obilazak, online turu po obrazovnim profilima. I tako, bude tu zanimljivih izbora, sa nekima bih doduše ja lečila svoje neostvarene snove, ali, ajd’, pokušala bih da se oduprem. I, tako, u šetnji, naidjem na sasvim zanimljiv smer, u kojem mi se čak čini da bih mogla da vidim svoje mladje dete. I, eto nevolje. Lepo sam ja njemu rekla:“Uči sine, trebaće ti.“ Ok, svi znamo da ima puno toga što nam nikada nije zatrebalo. Ali, prilikom upisa, trebalo je. Zbog brojke. Brojka koja odlučuje da li možeš da učiš na tom smeru ili ne.

Nije moj mladji djak fantastičan djak. Vrlo dobar. Ne mogu svi biti ni odlični, zar ne (ovo baš i nije ispravan stav roditelja … mene … složićete se)? On je, kako bih rekla, praktično dete 🙂 Nije baš da ima strpljenja da ugreje stolicu. Mislim da je to generalno veoma česta pojava. No, nemojte misliti da želim nešto nemoguću za njega. Naprotiv. Mislim da sam dosta realna. Nije stvar u tome. Želim samo jednake uslove pri upisu.

I onda, naidjem na ovo, ne bih želela da navodim konkretnu školu, smer, pošto je ovo samo uzorak, a koji se na dosta obrazovnih profila ponavlja:

  • kvota djaka za 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a koji uče na madjarskom jeziku je 30
  • kvota djaka za 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a koji uče na srpskom jeziku je 30

Pošteno. Fer. Sredina smo u kojoj je to neophodno.

  • minimalni broj bodova za upis u 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a djaka koji će nastavu pohadjati na madjarskom jeziku je 55,72
  • minimalni broj bodova za upis u 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a djaka koji će nastavu pohadjati na sprskom jeziku je 80,76

Osetite razliku? Ne? Kako ne?

Kako ja to razumem, onaj ko će učiti na madjarskom jeziku, mogao je biti dobar djak i loše uraditi maturski ispit.

Onaj ko će učiti na srpskom jeziku, morao je biti odličan djak i solidno uraditi maturski ispit.

Nemojte me shvatiti pogrešno. Jako dobro razumem mehanizam i kako je došlo do ovoga. Nije to nigde propisani broj bodova. To je tako oformljeno sistemom ponude i tražnje 🙂 Koliki broj djaka koji se primaju po odredjenom obrazovnom profilu, kolika zainteresovanost, sa kakvim uspesima su djaci konkurisali na taj obrazovni profil… Kapiram, nisam totalni tunto… Ali ne kapiram zašto se ne oformi neka zajednička lista po broju bodova, a koja ne bi bila razvrstana po jeziku na kojem će se pratiti nastava. Pa onda…u odnosu na tražnju, jel’…oformi se i broj djaka koji se primaju na konkretan profil na konkretnom jeziku. Ok, trebalo bi to još malo razraditi, ali… Pretpostavljam da je nemoguće, jel?

E, tako je i meni nemoguće objasniti detetu zašto za istu školu nije trebalo jednako učiti ili neučiti.

I sad, ja nešto mislim, biće da znam gde sam najviše pogrešila. Trebala sam usmeravati dete da uči madjarski jezik. Do perfekcije. Imao bi mnogo lakši izbor. Sve je drugo u ovom primeru manje važno. Kako ja to čitam. A možda čitam loše. Ispravite me. Budite nežni. Nemojte vikati.

E da, a mogao bi dobiti i madjarski pasoš, pa lepo „zapaliti preko grane“… i to bi mogao.

P.S: za sve kojima i pokuša da padne na pamet da pomisle da osećam neku netrepeljivost prema madjarskom jeziku ili ljudima koji govore istim, neka se odmah povuku, jer uopšte nije o tome reč.  Ako ste već pomislili, samo se vratite na početak, i ponovo pročitajte uvod u priču.

P.S: takodje, molim sve, da se suzdrže od netrepeljivih komentara. Ovde im neće biti mesta.

Draga učiteljice

12121211

Draga učiteljice,

Znam da, ako se sretnemo i kada se sretnemo, neću biti u prilici…niti ću moći reći, ono što bih htela da Vam kažem. Oprostite mi, zato bih Vam želela napisati par reči.

Bio je dan kada smo Vam mogli reći: „Hvala što ste nam učili decu i hvala što ste brinuli o njima.“ Vi ste se tog dana oprostili od nas, a mi smo, nekako, propustili da Vam kažemo makar jednu jedinu reč. Da li od knedle u grlu zbog onoga što ste podelili sa nama ili od same činjenice da se, koliko i naša deca, toliko i mi, rastajemo od Vas, no…desilo se, tj. nije se desilo…

Rekli ste: „To je moj posao, niste trebali!“ Ali, znate li Vi, da ako je to Vaš posao – tako ga divno obavljate. I – mislim da je greška reći obavljate. Vi ga živite! Živite sa svakim detetom, živite sa strahom za svako dete, jednako kao da ste mu roditelj. To se vidi i to se oseti…Sva briga koju ukazujete za njih, našu i Vašu decu, govori o tome da su deca za ove 4 godine provedene sa Vama, bila sigurna, bila u divnim i brižnim rukama. Govori o tome da su naša deca toliko toga mogla naučiti od Vas, samo ako su htela čuti.

Ono što je najvažnije – učili ste ih da budu ljudi i da je zdravlje najvažnije! Na žalost, podelili ste sa njima i jednu od najvećih tuga, koja čoveka stavlja na probu koliko toga može da izdrži…Iako uvek sa suzom koja čeka da krene iz oka, Vi ste to izdržali i naučili ih da su i tuga i bol deo života.

Nadamo se da ste sa njima doživeli i mnogo sreće, kao i lepih momenata koji će Vam ostati urezani u srcu. Sa Vama smo uvek imali zanimljive roditeljske sastanke. Meni  je uvek bilo zabavno (i ako roditeljski nije predvidjen za zabavu…) i hvala Vam na pozitivnom duhu koji ste širili kada bismo bili u Vašem društvu.

Ono što najviše želim, jeste da Vam se zahvalim na strpljenju koje ste imali za moje dete (verujem za svako dete…), osećaj da uvek primetite kada nešto u njegovoj glavici polazi putem kuda ne treba i da odreagujete na vreme, kako bismo mu pomogli da to prebrodi. To je nešto što ste kao učitelj mogli, a niste morali. Vi ste odabrali da mu pomognete i zbog toga Vas cenimo još više, kao čoveka, učitelja i prijatelja.

Na svemu što ste učinili za našu decu, od srca i iskreno Vam hvala! Puno Vas pozdravljam i želim Vam mnogo zdravlja, ljubavi i snage, da nastavite da usrećujete neku drugu decu i neke druge roditelje, ali prvenstveno, da pružite šansu sebi da i dalje budete sretni!

Za Vas od srca i iskreno, Sanja, Dekijeva mama.

Subotica, 11.06.2013. godine

🙁 I to je prošlo 🙁 ni mali dečak više nije u okrilju učiteljice,…i, to me čini pomalo tužnom 🙁

I ja imam porodicu!!!

Danima je naše dete planiralo predzadnji dan škole kao nešto veoma značajno u njegovom životu. Nisu bile u pitanju ocene, nije bio u pitanju otvoreni čas, nije bila u pitanju sama činjenica da je raspust na pomolu.

Čini mi se…bila je to ideja da ćemo Mi doći da ga gledamo. Marljivo su se pripremali sa učiteljicom. Draga i divna žena. Odličan pedagog i predivan čovek. Proteklu školsku godinu doživela je i preživela porodičnu tugu, bolest, gubitak bračnog druga, gubitak još mnogo planiranih godina zajedničkog života…Tuga joj se ogledala u očima. I pored toga, smogla je snage da deca ne ostanu uskraćena za njenu ljubav, njeno zalaganje, njeno znanje pruženo njima…

Pružila je sebe onoliko koliko je mogla i to se osetilo, taj dan, uz tu dečicu, uz njihovu pesmu, glumu, žamor, sitne greške i velike osmehe. Osetilo se u njihovoj radosti da pokažu delić onoga što su naučili, što ih je naučila. Osetilo se u duhu koji je ispunio učionicu dok su sretno trčkarali po njoj…trudeći se da se svako nadje na svom mestu i da što bolje ispuni svoj delić zajedničkog zadatka.

Uspeli su u tome i ona je uspela u tome da od njih učini celinu koja predivno funkcioniše. Razred koji ima zajedničku nit, drugarstvo, sreću, doživljaje.

Mi smo se, naravno, potrudili da stignemo na vreme, čak…ranije. Poznavajući naše manje dete…razgledaće okolo u tuzi ako nas ne vidi odmah tamo, u društvu ostalih roditelja.

Strah da ne bude napušten ponovo…

Svi su izašli da kao pravi domaćini uvedu roditelje. Izašao je i Deki. Već par dana ranije uporno je pitao: „A Dejo…hoće li Dejo doći?“. Nismo hteli ništa obećati, jer loše je obećati a ne moći ispuniti zbog posla, obaveza. Dejo je mogao doći.

Krenuo je po hodniku sa osmehom…koji je polako prelazio u ozbiljan izraz lica. Nije nas odmah ugledao i ako smo stali tako da mu budemo skroz blizu kada izadje. Pošla sam za njim i štipnula ga po ledjima. Osmehnuo mi se i sledeće je bilo pitanje: „A Dejo?“. „Tu je, ne brini“. Zgrabio me je čvrsto za ruku, odveo do Deje, uhvatio i njegovu ruku, obesio se o nas…i…prilično zjalavo i ponosno, poveo nas u učionicu.

Ono, kako je to meni izgledalo i kako sam ga ja osetila, bilo je: „Imam i ja porodicu, imam i ja tatu! Možda nam krv nije ista, ali život koji pružamo jedan drugom jeste život kakav porodice žive!“. Bio je to njegov ponos, njegov uspeh, da pokaže drugima kako i on ima nekoga ko ima ulogu oca u njegovom životu!

I ako to drugari nisu primetili, jer…ne otudjivši se od oca, ne shvataju ni kolika je vrednost toga što imaju, on je primetio i njemu je značilo.

Sretno je bacao poglede ka nama, dok je sa drugarima, sav ozaren, davao sve od sebe da njihov i učiteljicin trud urodi osmesima na licima roditelja. Jer, ko je u stvari roditelj ako ne onaj ko nam pruža sigurnost i utočište, poverenje da znamo – biće tu uz nas i sledećeg jutra!

Braćno savetovalište

Nisam štrocnula slovo. Nije bračno savetovalište…u potrazi sam za braćnim savetovalištem! Postoji li tako nešto? Išah…slušah…primenjivah…sve savete…sve dobre, zaista dobre savete. Trudih se. Trudismo se. Ima li rezultata? Bilo je. Sada…neki novo – stari momenti.

Borba. Kao borba dva pitbul terijera u ringu samo bez navijača zakrvavljenih očiju koji bi ih još više razjarivali u želji za krvlju, pobedom, novcem. Ne. Samo borba dva brata za položaj boljeg, pametnijeg, jačeg…Izazvana? Čime?

Ne znam. Nisam pametna. Nisam mudra. Nisam dovoljno jaka. Pričam samo iz svoga ugla kao majke. Svako tu ima svoj ugao posmatranja. Stariji ima svoj ugao…koji obuhvata drugačiji sadržaj nego ugao mladjeg koji obuhvata neki sasvim drugačiji prikaz dešavanja. Pa onda…ugao Dejanov, koji možda ima najširi vidokrug ali koji opet, sam početak ugla ne može da doživi onako kako ga ja doživljavam…a nas dvoje zajedno ne možemo sve doživeti onako kako to deca doživljavaju.No, da sada sve ostale izuzev nas četvoro izostavim iz ove neobične analize, pošto se bojim da bismo se izgubili u lavirintu bez šanse da se zdrave pameti iz istog izvučemo.

Veliki brat…večiti filozof. Inteligentan…da, veoma. Svestan toga? Ooooda, previše. Emotivan? Da, no na prvom mestu njegovih emocija nalazi se on pa onda stižu ostali. Grub zaključak jedne majke? Nije, realan je. Osetljiv? Da. No, realno…a ko nije? Razumevanje za druge? U veoma tankim crtama…

Mali brat. Mali živac. Da, jeste. Medjutim…inteligentan? Jeste. Svestan toga? Ne, nikako. Emotivan? Prilično. Osećanja prema drugima? Previše izražena. Vera u sebe? Ravna nuli. Izazvano okolinom? Rekla bih – da. Konstantan osećaj manje vrednosti – izuzetno prisutan.

Da li smo pogrešili? Da li smo previše isticali starije dete i time nametnuli manjem osećaj da nije dovoljno dobar, dovoljno vredan, dovoljno inteligentan…? Nismo. Stariji dečak uradio je to sam, na žalost. Večito ugrožen u školi od strane druge dece, osećao se dovoljno slobodnim i jakim da kod kuće nametne svoj položaj jačeg i da se u odnosu na mladjeg brata postavi kao „glavni“ ako tako nešto uopšte može da postoji. Večito namećući sebe kao pametnijeg i sebe kao sposobnijeg, izazvao je u mladjem bratu osećaj bivanja u večitoj senci. Mladji se dečak, opet…isticao sposobnošću da oseća druge, da oseća kada su tužni, da se bori za pravdu, da upada u nevolje braneći drugare. Ono što je očekivao, podršku i sigurnost od starijeg brata, nije dobio.

I…dokle smo stigli tim putem? Do konstantnih svadja, nadmetanja, ko je pametniji, ko je jači, ko ima više prava, zašto je jedan stariji, on bi da bude mladji, onaj mladji hoće da bude stariji…i tako u krug.

Mi odrasli? Pita li neko nas za naša osećanja, našu snagu da se borimo sa tim….naizgled jednostavnim problemima? Jesam li na ivici živaca u nekim momentima? Jesam i ne stidim se to da kažem. Neka mi se pohvali jedan roditelj koga ne bi pogodilo i povredilo da posmatra rodjenu braću kako konstantno ispaljuju varnice jedan ka drugom…a danas – sutra, treba da budu oslonac jedan drugom u životu koji nije ni malo jednostavan i lak za upotrebu.

Ne znam…toliko toga htedoh još reći, napisati ali ne vidim svrhu. I onako nas večeras, sutra…opet čeka ista borba. No, tužno mi je to što moram reći, priznati da je to borba, kada je život nešto predivno zamišljeno a preslabo ostvareno. Mogli bismo toliko toga…ali, sami sebi oduzimamo te mogućnosti…tužno…zar ne?

(Ne)opravdano odsutni – za ceo život

Na šta ljudi spadnu da pišu jadikovke svojoj deci? Žal nad svojom sudbinom koju su pri tome sami izabrali? Šta dobiju od toga da unesu nemir u njihova srca, a pri tome ništa lepo nisu učinili za njih proteklih…najmanje 120 dana? Šta dobiju od toga da se ponašaju kao da je sve u redu, kada ništa nije u redu? Da im pričaju priče kako je njima teško, kako pate, kako ….a da pri tome ne mogu, niti će ikada moći, razumeti kako je toj deci!

Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!

Da vas sve lepo po redu obavestim:

Mi, koji smo tu, ponekada i ne valjamo.
Mi, koji smo tu, ponekada i valjamo.

To je život, malo se volimo, malo se svadjamo ali SE! Što znači – nešto se dešava! Tu smo! Živimo i njihove živote sve dok im krila ne ojačaju dovoljno da ih pustimo od sebe! Biti uz dete znači dobiti njihovu ljubav, njihovu sreću, njihovu tugu, njihov bes! Biti uz njih znači znati primiti i poljupce i udarce rodjenog deteta! Poljupce, koji utisnu topli dah u vašu dušu, a udarce…po sred srca, naravno. No…vi ne znate kako to boli. Niste osetili. Niste ni mogli. Niste im dali prilike.

Da li znate kako boli kada dete viče da vas mrzi?! Da li znate koliko se nemoćno i tužno tada oseća?! Da li znate kakav bol nose u sebi?!

 

A da li znate kako je to teško preživeti? Da li znate kako je teško progutati suze i nakon toga ih sesti u krilo, dok se oni otimaju i bore za svoj bes? Da li znate kako ih je teško umiriti i strpljivo ljuljati u zagrljaju iz kojeg vam se otimaju sve dotle dok suze ne provale iz njih i dok ne otvore svoja velika srca? Da li znate kako je teško izdržati lupanje svog srca i slabost u nogama dok vas te reči ubijaju od bola? I…da li znate…kako je teško primiti reči mržnje, kada znate da nisu ni upućene vama?!

 

Da li znate kakav je ukus olakšanja, kada na kraju…ipak…dete zaspe u vašem zagrljaju, privijeno uz vas…uz reči da vas voli i da voli sve koji njega vole? Da li znate osećaj kada nakon besa iz pogleda zasija ljubav, prava, iskrena, duboka?!

Znate li kako se vaša deca bude, da li ustaju lako, da li ustaju uz suze…? Znate li kako ih treba probuditi pre škole kako im dan ne bi loše počeo? Znate li da je ponekada potrebno i skakukati na levoj nozi, češući se desnom rukom po zadnjici, ćutati i nežno pričati, a pri tome, pokušavajući ostati u svojoj sopstvenoj koži iz koje biste nekada najradije iskočili?

U stvari…da ne dužim, ma…ŠTA VI ZNATE UOPŠTE, SEM SVOJE SOPSTVENE BOLI?!!!!!!!!

Prosjaci ljubavi i nepravedne sudije

…dobila je jednostavan utisak da se ipak…i ako je napustio njihov život…sve i dalje vrtelo oko njega. Njihova sreća, njihova tuga, njihov radostan ili tužan dan. Ostavio je pečat, žig, koren  prošlosti koja ih je pratila svaki dan. I ako…gledajući napred, boreći se da nastavi svoj život što je bolje moguće…pa čak, mnogo bolje nego što je mogla u njegovom prisustvu…neki raniji dani boleli su je kroz njenu decu. Neki naredni dani…takodje. Svaka njihova suza zbog njega, svaka njena suza zbog njih…svaka njihova ružna reč upućena njoj….kazna…za sve ono što njemu ne mogu i ne žele da presude. Kazna njima, koji su uz njih. Kazna, jer on nije. Kazna – za sva obećanja koja oni jesu ispunili a on nije.

Boli. Boli jako. Deca kao prosjaci za mrvu ljubavi koju će dobiti kada on odluči da im je sebično prospe. Prosjaci koji čekaju da nadje mesta za njih. Prosjaci mali koji i ne znaju da on mesta naći neće. Ulio im je nadu…koja će zauvek ostati u njihovim glavicama da čeka svoje ispunjenje. Nada, da će jedan otac jednom naći mesta da im par noći pruži san u njegovom domu.

Roditelj. Roditelj koji nije spreman odreći se svog udobnog sna, pokriti svoju decu u svom krevetu, poljubiti ih za laku noć u svom domu…i…taman i na podu, leći kraj njih ali biti sa njima barem nekoliko noći.

Roditelj…koji skoro svako veče legne sa njima…na barem nekoliko minuta…jer…to je ono što vole…to je ono što im prija. Roditelj…koji zbog jednog izostanka u ležanju sledeći dan dobije porciju neiskrene mržnje, reči koje tako bole…reči pretnje od deteta…mami…koja sve čini da oni ne pate. Reči izrečene u afektu nekog nezadovoljstva, verovatno ne čak ni prema njoj…ali ipak, udarac za nju.

Deca…koja nakon kratkog vremena shvate da su povredili pogrešnu osobu…ali i onda još nisu svesni besa, razočarenja i nezadovoljstva koje osećaju prema njemu. A sve to – neće mu nikada ni pokazati jer u srcu kriju pritajeni strah…strah da ako njemu urade sve to što rade njoj, on više neće doći da ih vidi. Barem to behu reči malog deteta…

Tužno je…samo to…tužno. Stiska grlo jedne majke, kao surove ruke nekog neprijatelja obavijene oko njenog vrata…sve više tera joj suze na oči i svaki dan postaje sve teži, jer…budi se u strahu kako će joj svu ljubav tog dana vratiti njena deca…da li će joj taj dan suditi za njegova dela ili će je poštedeti tog bola…

Dragi tata, jesmo li se upoznali?

…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?

Ja sam tvoj stariji dečak. Znaš…onaj filozof…onaj dečak što je slagao kockice na inženjerski način još u pelenama. Posle ste mi kupili knjigu origamija, pa sam je svu izlizao…no, čini mi se…to ti nisi stigao da vidiš. Ne sećaš se…da…otišao si, znam, razumem, trebao ti je mir. Jasno. Naravno, ja sam dete i trebao bih to da razumem. Pa dobro, ja ti ništa ne zameram, za mene si ti uvek na stepenici više od svih. Nema veze, šta god da ne uradiš, ja  ti opraštam i imam opravdanje za tebe, ništa ti ne brini. Da, otišao si…u potrazi za mirom, samo si meni ostavio nemir u glavici. Dugo je trebalo da to shvatim, dugo će trebati i da prihvatim. Znaš…ti nisi tu a moj nemir traži mir i mora negde da izadje…Tu su mama i tu je on, čovek koga ona voli, koga mi volimo i čovek koji voli nas. Ponekada ih iskoristim kao ventil, izduvam se..znaš, potrebno mi je to. Ponekada mi se desi i u školi. Ne znam šta je to…ali, dosta mi je teško da kontrolišem. Oni se trude…ali dosadni su, da znaš. Mnogo pričaju sa mnom, a to me smara. Raduje me da ti to ne radiš. Da…i raduje me što me ne mučiš mnogo sa školom…znaš, oni i to stalno rade! I da…zamisli, teraju me da perem zube pre škole a meni se to baš neće! Počeo sam nekako čudno da se znojim i da ne znam šta bih sa samim sobom, pa oni insistiraju da to proveravam i održavam higijenu. Čini mi se da stalno spominju neku reč – pubertet…ako i oni znaju šta to znači…Poslali su me da idem sa izvidjačima, da se malo družim, pošto mi to baš ne ide dobro ovih dana. Bilo je baš dobro, svašta sam naučio, spavao sam u šatoru…no, to sam ti doduše ispričao onomad kada smo se čuli telefonom. Telefon je tako dobra stvar, baš si dobar tata, tako preko telefona…ne razumem zašto ti mama zamera što nas ne dolaziš ćešće videti…mada, stvarno je rekla da se više ne ljuti na tebe, da više ne možeš da je povrediš…

I ja sam tu tata! Čuješ me? Tu sam, halo, tata? Aha, prekinuo si…pa dobro, nema veze, ja ti ne zameram, čućemo se drugi put, nije problem što si zaboravio pitati za mene ili poželeti čuti mi glas. Ja sam tvoj manji dečak. Nema veze, odoh ja kod mog velikog imenjaka, on i ja smo super tandem. Mi svugde idemo zajedno. Znaš, on mene uhvati za ruku, kada moj stariji brat nije kući i kada vidi da sam tužan i prazan, pa me vodi…ide svugde sa mnom, ispunjava mi vreme i vodi me na sladoled. Mi jako dobro vozimo aute, znaš….i da…jurimo i trista na sat! Zamisli to! A sedimo u finom, toplom sobičku  i smejemo se i navijamo. Ja tako, ponekad, pogledam ih, mog imenjaka i mamu, pa mi dodje lepo, pa ih zagrlim kraj kase u prodavnici, poljubim i baš tamo, na tom mestu…kažem im da ih volim! Šta ima veze…ja znam da to osećam i znam da im se lica ozare kada to uradim i svima nam je lepo. Ja sam ti narastao u jednog jako maznog dečaka. Šta ću…kada volim da me maze, volim da me grle, volim da ih grlim. I…baš sam rekao mami pre neki dan…meni ne treba ništa za rodjendan…imam ovde sve što mi treba, imam vas! Čini mi se da im je prijalo i da su bili ponosni na mene. Volim ja svakog, svakog ko brine za mene i za moju porodicu. I ti si moja porodica, kada dodješ, kada dozvoliš da to budemo. Imam mnogo drugara i svi me vole. Dok me ne diraju, ne diram ni ja njih, ali ako me neko dira i ako vidim da nekog diraju, ja ne dam na sebe ni na druge! I moj stariji brat se trudi da me brani, samo…ponekad mislim, lakše bih ja njega branio nego on mene…jer znaš tata, njega uvek za nešto zezaju…ali, proći će…prebrodićemo to zajedno, moj stariji brat, ja, mama i moj veliki imenjak. Pričaću ti…ako stigneš naredni put… E da…i osvojio sam svoju prvu medalju, za treće mesto na turnirčiću koji je bio za vikend. Proveli smo šest sati na suncu sa imenjakom, pocrveneli smo doduše…i bio je njegov rodjendan…i dolazili su mu gosti, no…on je ipak odlučio da sačekamo proglašenje pobednika jer je znao koliko će me to radovati…I došli smo kući sa ogromnim osmehom na licu i hvalio me je svima i svima se hvalio sa mnom. Znaš tata…to tako godi imati porodicu, no…ti to znaš…imaš je, stvorio si sebi novu, verovatno je ova mnogo mirnija i ja ti želim svu sreću…čuvam jednu četkicu za zube što sam dobio u školi, mislio sam, mala je pa će možda biti dobra našoj sestrici…

Pričaćemo ti mi još o sebi…ovo je samo onako, na brzinu…ima još mnogo toga što ne bi smeo da propustiš…

[quote]Dečije uši nisu otrovane ovom pričom…ovo je samo priča iz srca jedne majke koja oseća šta njena deca osećaju…[/quote]

Novopečeni izvidjač, nadam se da će se i dobro zapeći :)

…nemam vremena…postade to totalno otrcana fraza iz mojih usta. O tudjim ustima neću da sudim…Nemam pa nemam…a šta bi podrazumevalo da ga imam? I da ga imam, opet ga ne bih imala jer bih radila nešto što sam oduvek planirala da radim kada budem imala vremena…pa bi tako, isto to, imanje vremena opet preraslo u neimanje vremena.

…dakle…to me dovodi do činjenice da možda nesvesno ne želim da imam vremena za neke stvari, pa na taj način pravdam sebe sebi i sebe drugima. A što se pravdam, prvo – što se pravdam sebi? Drugo – što se pravdam drugima? Ne pravdam se, izgovaram to kao dobro jutro, dobar dan, laku noć i prijatno. To sam što sam, organizujem se kako najbolje umem i mogu i ne želim nikome da polažem računa zbog toga.

Elem…šta sam u stvari želela da kažem? E da…da odvojim vreme od neimanja vremena i da kažem – ode naš novopečeni izvidjač na put vozom do Beograda, sa rancem većim od njega a ni on više nije mali, sa sve nekom busolom oko vrata, čiju je upotrebu pokušao da mi (bezuspešno, naravno…) objasni, sa baterijskom lampom za koju smo na noge podigli pola uže i šire familije, sa sve maramom (žutom – makar i tom, kada više nema one crvene) koju smo nekako vezali oko vrata, u uniformi zelene, maslinaste boje izvidjača…ode, a iskreno, izgledao mi je kao lik iz crtanog filma onako na stanici, pokušavajući istu busolu još tamo upotrebiti, sav uspirlitan šta, kako, gde…sa kime će u šator, šta će raditi, kako će biti…

Za početak, morala sam ga upozoriti da se drži čvrsto kada bude ulazio u voz, da ga ne odnese ranac skroz! Već sam slikovito videla prizor kako stoji na poljančetu i torba ga vuče na ledja…a noge mu se koprcaju u vazduhu. Onda ga slikovito vidim onako finog kako nema gde u momentu da opere ruke kada dotakne nešto prljavo (turila mu vlažne maramice za prvu pomoć)…što se zubiju tiče – osećam da će se osećati kada stigne kući. O gaćama ne želim ni da mislim, posladoh ih za izvoz, valjda ih neće sve čiste i uvesti nazad. Čarape?! Ufff, samo da ne osetim njegov dolazak nazad, nego da me obaveste nekim drugim sredstvom komunikacije…Dimni signali od pasulja? Mož’ i to 😉

Brinem se, no iskreno – ne za njega nego za okolinu. Ne bih sad u detalje, reći ću samo jedno – pubertet i Kalimero. Ceo je svet nepravedan i on je u potpunosti neshvaćen.

Radujem se, sa druge strane…što sam stekla utisak da su ljudi sa kojima tamo boravi u društvu, ljudi puni razumevanja, neke staloženosti i neobične smirenosti na kojoj bih mogla da im iskreno pozavidim. Reče mi jedan čovek „…ne razumem ljude koji ga ne shvataju!“ Kako se samo posramljeno osećam, jer iskreno – ponekada ga ni ja ne shvatam. Greška, nije da ga ne shvatam – jednostavno, ponekada izgubim strpljenje, pa onda on za mene, pa onda odosmo u krug neshvatanja, svadje, povredjenih ponosa (šta će nam?!)…Radujem se, pošto se nadam da je pronašao sebe u ovom društvu, na žalost, malom ali odabranom, pozitivnom. I kada pitam: „..je li pametovao?“…pa dobijem skroman odgovor: „…nema toga kod nas…“, sve mi lepo oko srca, pa se pitam, nije li samo naš ponos odraslih taj koji čini da njegovo uplitanje nazivamo pametovanjem?

Nisam bila izvidjač, ne mogu da kažem da žalim. Bila sam veslač(ica). Znam šta znači imati pozitivno društvo u tim godinama, naročito ako se u školi ne osećamo dobro i nailazimo na zid neprihvatanja jer nismo isti kao svi. Baš zbog toga, pozdravljam ljude koji rade srcem, pomažući drugima, prenoseći im svoje znanje, bez očekivanja a sa ogromnim davanjem. Hvala im na tome, nevezano šta je to čime se bave…

Poklonodonosioci

„Mama, znaš da neka deca kažu da nema Deda Mraza, nego da to mame i tate kupuju poklone“ – kaže meni Deki. Odmah se setim Borisa u otprilike istom uzrastu…drugi razred osnovne škole, kada je plačući došao kući jer su ga deca ubedjivala u istu priču.

„Deki…dete…vidi, naravno da njima mame i tate pakuju poklone! Oni ne veruju, pa im zato Deda Mraz i ne dolazi, te roditelji moraju obaviti taj posao za njega. Ko veruje i dok god veruje, njemu će on doći i doneti poklone!“ Šta drugo da mu kažem, nego istinu pravu! Moja sestra i dalje veruje a da lepo kažem, u najboljim godinama je!

Boki se, takodje, još uvek pali i žari. Možda nešto naslućuje ali mudro ćuti i bira da veruje. Neki dan…piše mladji pismo: „Deda Mraze, molim te da jedeš za stolom a ne da mrviš okolo!“ Mi…patos! Odakle mu sad to? I onda se setimo…svake godine, krenemo na Badnje veče kod mojih roditelja, po pravilu, ja nešto zaboravim, pa se onda kao vraćam po to…a usput trpam poklone pod jelku. Pošto deca u zadnje vreme insistiraju da se čiki u crvenom ostave kolačići i mleko (televizija čuda čini), mi uredno to i uradimo. Onda mama, ja, jel…nakon obavljenog pakovanja, pije mleko i gricne koji komadić keksa. Da to bude što uverljivije, razbacam malo mrvica po kući i onda kada se vratimo, rondzam na Dedonju kao je mrvio na sve strane! Kada je bio Mikulaš (06.12.) a on stiže kroz prozor i tura poklone u čizme, ja slučajno razbila šoljicu, pa sam za to okrivila njega, da nije gledao gde staje. Pa onda zečevi koji ne paze gde rasipaju travu…ma ako ne prestanu da veruju, počeće da se ljute na sve poklononosioce!

Da se vratim na Dekija, pismo i mrvice. Baš nam je to bilo simpatično. Zašto onda oduzeti deci to zadovoljstvo i radost, pa čak i ako znaju da je sve samo priča? Mi ćemo i dalje da teramo po njoj. Nego, imamo sad frku oko poklona i kako ove godine usložiti priču da se sve kockice potrefe. Naime, kod nas u kući je poklone donosila Bogica. A deca, sa druge strane čekaju i Deda Mraza…a mnogo je za sve i u svačije ime kupovati i pakovati. Pa kako to uokviriti u dobru i verodostojnu priču? Plus…kod mene u firmi će ići na proslavu gde će dobiti slatkiše i novce. A mi smo smislili da te novce dodamo na nešto naših i kupimo jedan veći poklon. Gde su tu Bogica, jelka, misteriozni Deda Mraz koji gricka kolačiće, vilenjaci i božić?

Biće to ovako nekako: Deda Mraz koji dolazi u firmu je pomoćnik, pošto onaj pravi ne stigne sve da obavi. Bogica je ta koja u saradnji sa pravim posmatra dešavanja i donosi odluke za koga ima a za koga nema (a uvek ima za sve) poklona. Ovaj pomoćni će im pokloniti novce i pokušati ih naučiti da štede da bi imali ono što žele. Onda ćemo im mi savetovati da oni to stave na neko tajno mesto koje samo oni, mi i Deda Mraz znamo, da mu pomognu da sakupi dovoljno za njihov poklon. I onda, kada sa Bogicom saberu sve i oduzmu, pravi Deda Mraz kreće sa sve irvasima i sankama da za jedno veče obavi sve svoje preostale dužnosti a u ime svoje i Bogicino. Naravno, trudiće se ove godine da jede iznad tanjira i da ne mrvi okolo. I na žalost, poneće novce sa sobom jer nije imao dovoljno bez njihove pomoći (a mi ćemo mu pre toga pozajmiti tako da oni ne znaju, kako bi imao dovoljno).

Prvi korak priče  – nabavka poklona, je obavljen. Drugi je da mangup prodje carinu sa istim – Borisa koji je kod kuće, i da ga uspe prošvercovati neprimećeno…Obaveštenje – i ova je operacija uspela,…brdo ćebadi za pranje i u njima poklon  su prošli…ostalo sledi…

Auffff, valjda Bogica od gore gleda i nas, pa će nam pokloniti uspeh ove zamisli…