Znam da si ponosna!

Draga seko,

Neću te dugo zadržavati. Kasno je. Ili bolje, rano je…mislim da je tu negde, oko 3 sata, onih ujutro.

Nego, da ti kažem, još dok ne legneš spavati…Znam da si ponosna. Neću ni reći: „Da si bila tu, bila bi ponosna na njih!“ Neću, jer znam da si bila tu. Zato ti i kažem. Idi sad, odmori se, biće dana, razmenićemo utiske.

Da ti kažem, sve je bilo super! Ma, i čorba je bila odlična…i torta, i muzika…i znaš, čini mi se da se niko nije čak ni posvadjao. Znaš kako to ide sa svadbama. Ne, sve je bilo savršeno, baš onako kako si zamislila. Da, možeš biti ponosna, oženila si sina!

I jeste, dobro kažeš, izgledali su tako sretno,  želim im da tu sreću zadrže zauvek, jer i ti im to želiš, zar ne, više od svega na svetu…

Seko, znam da si sretna, možeš sad malo odmoriti, ali nemoj previše, imaš još jednog sina da oženiš, pa ćemo se videti opet! Bubam te, odmaraj! Volimo te!

Lamperija na pola zidova

Danas je tako lep dan. Sunce je obasjalo celu ulicu, dvorište…kuću. Svetlost zrači, izjutra…to je bila Dekijeva soba, kao da si ušao u potpuno obasjanu sobu, koja dalje zrači svetlost u hodnik. Bilo je prelepo. I terasa, pogleda na dvorište, crnu i belu četvoronožnu drugaricu, koje trčkaraju naokolo jer su se zraci sunca rasuli i po travi. Sada je dnevna soba u potpunom blještavilu. Obožavam to, iako retko imam priliku da uživam, pošto je ovih dana rano mrak…mada sada sve kasnije.1-IMG_2667

Ustali smo prepuni energije, svako sa svojim planovima. Šta su čiji zadaci. Ali, nije nam bilo teško, neka posebna energija ispunjavala nas je i podsticala da sve sa osmehom na licu uradimo.

Navratio je i tata. Sretan. Pozitivan. To je dodatna radost. Od nedavno, imamo novu ljubimicu, malu patuljastu jazavičarku. Znam, mala i patuljasta govori isto, ali ona je zaista i mala i patuljasta. Pomalo je i mršava, ali…ugojiće se. Dali smo joj ime Lenka, da bi na kraju ipak bila Anka 🙂

Uživali smo i u prizoru da je sretna. Trči radosno po dvorištu, ravnopravno sa Mazom, sad već starosedeocem u našoj kući.

Naša kuća…nisam skoro pisala o njoj. Ne znam zašto. Zaslužuje milion reči i više.

1-IMG_2668Znate, to je stara kuća…ako ću iskreno, mislim da je 57-mo godište, naravno prošlog veka, u ovom još nismo dotle dogurali. Ne bih sad o kvalitetu gradnje…solidna je. Da vam pravo kažem, nije baš ni moderna. Znate ono nekad, kada se lamperija stavljala na polovinu visine zidova – e…imamo i taj zastareli momenat u hodniku. Ali, mogu vam reći…uopšte mi ne smeta, naprotiv, odiše nekom starinskom toplinom…

E da…imamo i očajne, kvadratne, jednobojne, sjajne, bledozamalovanila boje pločice u celoj kuhinji, tu negde, opet, do pola visine zida, pa u celoj prostoriji. Čak mi ni to ne smeta, uopšte. Sem toga, tu je, u centru pažnje, i stari kotao za loženje, tu, baš u kuhinji, a pored njega, uz pločice, gusto naslagana drva za loženje. Da, u kuhinji, XXI vek 😉 Pa onda kante za drva, a u drugom ćošku, papagaji na starinskoj mašini za šivenje, bez mašine, uspomena na mog dida Peru. Ti papagaji stravično rasipaju semenke i perje…e, to mi malo smeta 😀

Prozori, veliki, ogromni, starinski, dupli, znate ono, otvorite, pa još jednom otvorite, a kad brišete prašinu, tek posle usisavate jer opada farba, traže remont ili zamenu (što će im, jednom kada do toga dodje, oduzeti dušu). Ali – dihtuju, ne duva vetar kad stojite pored njih 😀 Ni oni mi baš ne smetaju.

Parket je sasvim solidan, doduše, u hodniku malo lopta ide sama, pa stane na uzbrdici, ali – znate vi kad je bila 57-ma godina 😉 A možda i nije od onda…nije me briga.

Cile, mačak koji ima tako nesretan život. Donešen da bude dvorišni mačak, oduzete muškosti iz tog cilja 😀 , a završio kao kućni, bez izlazaka bez nadzora. Nema gde nije, sedi sa nama za stolom čim neko oslobodi stolicu, ima svoje igralište, krevet, loptice, drvo, spava na trosedu, dvosedu, lejzi begu i sisa polar ćebe kao da mu je majka rodjena. Jadan, šta reći…

Deca, kad koji dečak gde. Svaki ima svoj kutak, i…mogu kako hoće. Uživaju, mislim da uživaju. Izgledaju sretno, i mi smo veoma sretni sa njima. Polagacko se navikavaju na neke obaveze. Mislim da im ne padaju teško. Uče da pomažu. Uživaju sa kućnim ljubimcima: Maza, Cile, Anka, Kiki i Lili (oni što razbacuju perje). Na proleće će im se pridružiti još barem dva papagaja, u dvorištu, voalijeri koju smo nasledili od dide i majke, pošto su se oni ponovili za veću. Mislim da će lepo biti čuti ih kako cvrkuću (ili se deruckaju) u dvorištu.

Polagacko se i ozelenjavamo. Uživamo čak i u šupi za koju mi je prva misao bila – treba je srušiti. Preživela je, zahvaljujući mudrijima od nas 😉

Terasa, nazovi terasa, koja je u stvari predsoblje, najsvetlija je tačka kuće. Stvarno, puna je prozora i trenutno – puna cveća. Uživam u tome. Čak mi ni roletne koje blago ne podnosim ne smetaju.

Da ne zaboravim – najzad imamo dnevni boravak – nešto što nam je do sada jako nedostajalo – mesto gde možemo zajedno da uživamo u filmovima i serijama, koje su naš omiljeni deo razonode.

Da ne propustim – Dejanova rasveta 😀 Led sijalice tu, tamo i na TV-u!! Ali, nisu to obične led sijalice, to su led sijalice čiju boju menjate na daljinski. Dakle, ne udjete u sobu, puknete prekidač i upalite svetlo. Jok, udjete u sobu, dohvatite daljinski, pa tamo nešto vrtite da podesite boju. Ni to mi ne smeta, cooool je jer njih trojica uživaju u tome, pa šta ću, i ja, kuhinjski moljac, pridružujem se ekipi. One ledice na tv-u…to vam dodje nešto kao produženi efekat sa ekrana, što više akcije, to više boja na zidu, a koje prate ritam akcije – šta da vam kažem, kompletan doživljaj, pa još kad uključite zvučnike…

Dok ovo kucam, mačak se na stolici kraj mene razbija od spavanja. To zato što mu je teško, kao što ranije napomenuh. Mangup skuplja tragove Maze i Anke po dvorištu, Deki je stigao sa treninga, mazi dvorišne životinje, Boki nosi drva koja je mangup nacepao. A ja – čekam da mi narastu kiflice koje neće biti kiflice nego pita – stvar snalažljivosti 😉 jer trošim vreme na kucanje teksta 😀

I onda, kada miris kolača ispuni kuću, koja baš i nije najfensi kuća u gradu – ona za nas poprima ukus i miris najlepšeg doma na svetu. Zato – što odiše toplinom, zato što zrači neku pozitivnost, zato što se u njoj osećamo jako dobro i od prvog dana – kao kod kuće. Zato, što se osećamo kao porodica koja se voli i poštuje, koja iz dana u dan uči kako treba da funkcioniše. I…polagacko idem, jer, uskoro će i Kraljica Majka da zaturira mašinu iza ćoška 😉

I zbog svega ovoga se kaže, dome slatki dome!

Pogled unazad

Prelistavam (mada…nema papira da šuška…) ove stranice poslednjih dana. Nema nekih novina na njima. Šteta! Znate koliko se toga lepog desilo u poslednje vreme? Sve je nekako krenulo prijatnijim, mirnijim vodama, sve se nekako…“namestilo“. Desile su se stvari, preokreti, za koje sam mislila da nikada neće doći na red.

Spring EquinoxSada, kada se osvrnem, ne žalim ni jedno nakuckano slovo, jer sada, čitajući neke ranije napisane priče, vidim, mogu da se setim, šta smo sve prošli i sa koliko uloženih emocija, truda, strpljenja, suza, osmeha, radosti, tuge, svega…

Radost mi je da mogu da vratim deo detinjstva svoje dece vraćajući se na ove strane, radost mi je da se mogu prisetiti nekih zabavnih momenata provedenih sa svojom porodicom.

Radost mi je da mogu da obnovim sećanje na to, kako smo sa mangupom stvarali jednu novu, zdraviju porodicu. Radost – jer deca najzad imaju porodicu kakvu zaslužuju. Porodicu u kojoj se trudimo da poštujemo jedni druge, da pazimo jedni druge.

Nije to sve savršeno, ali upravo je u tome i čar…da se trudimo svi zajedno da učimo i napredujemo.

I ja imam porodicu!!!

Danima je naše dete planiralo predzadnji dan škole kao nešto veoma značajno u njegovom životu. Nisu bile u pitanju ocene, nije bio u pitanju otvoreni čas, nije bila u pitanju sama činjenica da je raspust na pomolu.

Čini mi se…bila je to ideja da ćemo Mi doći da ga gledamo. Marljivo su se pripremali sa učiteljicom. Draga i divna žena. Odličan pedagog i predivan čovek. Proteklu školsku godinu doživela je i preživela porodičnu tugu, bolest, gubitak bračnog druga, gubitak još mnogo planiranih godina zajedničkog života…Tuga joj se ogledala u očima. I pored toga, smogla je snage da deca ne ostanu uskraćena za njenu ljubav, njeno zalaganje, njeno znanje pruženo njima…

Pružila je sebe onoliko koliko je mogla i to se osetilo, taj dan, uz tu dečicu, uz njihovu pesmu, glumu, žamor, sitne greške i velike osmehe. Osetilo se u njihovoj radosti da pokažu delić onoga što su naučili, što ih je naučila. Osetilo se u duhu koji je ispunio učionicu dok su sretno trčkarali po njoj…trudeći se da se svako nadje na svom mestu i da što bolje ispuni svoj delić zajedničkog zadatka.

Uspeli su u tome i ona je uspela u tome da od njih učini celinu koja predivno funkcioniše. Razred koji ima zajedničku nit, drugarstvo, sreću, doživljaje.

Mi smo se, naravno, potrudili da stignemo na vreme, čak…ranije. Poznavajući naše manje dete…razgledaće okolo u tuzi ako nas ne vidi odmah tamo, u društvu ostalih roditelja.

Strah da ne bude napušten ponovo…

Svi su izašli da kao pravi domaćini uvedu roditelje. Izašao je i Deki. Već par dana ranije uporno je pitao: „A Dejo…hoće li Dejo doći?“. Nismo hteli ništa obećati, jer loše je obećati a ne moći ispuniti zbog posla, obaveza. Dejo je mogao doći.

Krenuo je po hodniku sa osmehom…koji je polako prelazio u ozbiljan izraz lica. Nije nas odmah ugledao i ako smo stali tako da mu budemo skroz blizu kada izadje. Pošla sam za njim i štipnula ga po ledjima. Osmehnuo mi se i sledeće je bilo pitanje: „A Dejo?“. „Tu je, ne brini“. Zgrabio me je čvrsto za ruku, odveo do Deje, uhvatio i njegovu ruku, obesio se o nas…i…prilično zjalavo i ponosno, poveo nas u učionicu.

Ono, kako je to meni izgledalo i kako sam ga ja osetila, bilo je: „Imam i ja porodicu, imam i ja tatu! Možda nam krv nije ista, ali život koji pružamo jedan drugom jeste život kakav porodice žive!“. Bio je to njegov ponos, njegov uspeh, da pokaže drugima kako i on ima nekoga ko ima ulogu oca u njegovom životu!

I ako to drugari nisu primetili, jer…ne otudjivši se od oca, ne shvataju ni kolika je vrednost toga što imaju, on je primetio i njemu je značilo.

Sretno je bacao poglede ka nama, dok je sa drugarima, sav ozaren, davao sve od sebe da njihov i učiteljicin trud urodi osmesima na licima roditelja. Jer, ko je u stvari roditelj ako ne onaj ko nam pruža sigurnost i utočište, poverenje da znamo – biće tu uz nas i sledećeg jutra!

Sreća u zagrljaju poverenja

Svi smo mi (sem onih koji nisu 😉 ), prošli period zaljubljivanja, simpatija, maštanja o tome sa kime ćemo živeti, imati decu, provesti život. No dobro, ne znam za muški svet…i ako ne baš rodjena kao tipično – ženski primerak vrste, nisam u mogućnosti da udjem u njihove glave, maštanja, razmišljanja…A kada bih mogla, možda bih zažalila što sam uspela.

Da ne skrećem mnogo sa teme (do koje još doduše nisam ni stigla), htela sam napraviti paralelu izmedju zaljubljenosti mlade devojke i ljubavi zrele žene (sa čime se…opet….prvo moja Kraljica Majka a odmah zatim i Draga Mi Sister…nikako ne bi složile – mislim na deo o mojoj zrelosti).

Zaljubljenost…leganje i ustajanje sa treperenjem u stomaku…voli li me ili pak ne. Svidjam mu se ili ne – nikako? Hoće li mi se obratiti ili samo proći kraj mene kao da ne postojim? I iz te zaljubljenosti, ako nam se „posreći“ stvori se „navodna“ ljubav. Da se razumemo, pod navodnicima je ne zato što sada smatram da to nije ljubav ili da nam se nije posrećilo…nego iz prostog razloga znamo li tada, u godinama kada nas još ni jedna ozbiljna briga nije zadesila, šta je to ljubav, šta je to voleti nekog i šta je to sreća? Tada…samo mislimo da je vrhunac naše sreće osvojiti simpatije onoga čiji se nam se stil, pojava, ponašanje, način govora, način zabave…dopao. Tada…nismo ni svesni da sve to izbledi kada se nadjete izmedju četiri zida i kada više nije važno sve to. Kasnije…kada prodje vreme…i kada prve brige pokucaju na vrata…shvatimo…da je sve to upravo bilo sve ono što nije bitno, nije važno, kako bi neka ljubav postala i opstala. Ali, to i onda ne znači da nismo voleli i nismo bili sretni. Voleli jesmo, na jedan način, način mlade osobe koja tek kroči u život. Bili smo sretni…ne znajući sva lica koja sreća ima.

I još…zaljubljenost, mladost, ljubomora…poverenje i nepoverenje. Kako neko stekne i kako neko izgubi poverenje? Je li to do onog drugog, do njegove sumnjičavosti, paranoje, nepoverenja u sve oko sebe? Ili je to ipak do osobe sa kojom smo?

Prošla sam period u životu kroz koji me je pratila neverovatna ljubomora, neverovatno nepoverenje. Mislila sam, sve to vreme, kako sam u pitanju ja, kako je u pitanju moja nesigurnost, moje nezadovoljstvo sobom. Tada su stigle one pomenute brige, prvo tiho kucajući o vrata a kasnije, kao da su ih nogom razvalile i provalile u moj život takvom silinom, da nisam ni znala šta me je snašlo. Moja je zaljubljenost iz mladosti završila tužno…ili sam ja to tako doživljavala sve dok nije zatvorila vrata sa druge strane. A tada…mir je kročio u moje srce, neki teret pao je sa njega. Otvoren je put nekim novim ljubavima i nekoj novoj sreći.

Zaljubljenost…u pratnji sreće, ljubavi i poverenja…bila je sledeća važna stvar koja mi se desila na putu kojim sam dozvolila sebi da podjem. Jer…sve zavisi kako gledamo na život. Za nekoga…ona bi patnja bila kraj. Za mene, bila je početak, bila je škola, bila je merilo kocke života…i pokazatelj da ništa u životu nije sigurno i ništa u životu nije večno.

Pitanje je samo…koliko verujemo, koliko se moramo truditi da verujemo i koliko možemo da verujemo a da se ne trudimo da verujemo.

Ovo zadnje je ono što nas čini sretnima. Verovanje…onako spontano, iz duše, iz srca, bez uloženog napora. Verovanje…iz prostog razloga što nekoga volimo…ne samo zbog toga što nam se dopada, nego zbog svega onoga što taj neko jeste. Verovanje, zato što je neko čovek koji zaslužuje poverenje jer ničim nije izazvao nepoverenje.

Neki ljudi teraju nas da patimo a da nisu čak ništa loše uradili. Jednostavno…neki ljudi nisu „kompatibilni“ ma koliko želeli to da budu. I tada…dodje vreme kada jedno od njih pregori, sagori, izgubi se i ne može više.

Za razliku od njih…neki ljudi, samim svojim prisustvom čine da se osećamo sigurno, dobro i samouvereno, čineći nas na taj način kompletnim osobama, osobama koje umeju da vole prvo sebe a potom i druge. To su osobe sa kojima zaista želimo provesti život i duše koje čine da se osećamo spokojno čak i kada dolaze vremena briga. To, upravo to, bilo bi ono što bih ja nazvala pravom ljubavlju i napravila bitnu razliku od zaljubljenosti koja dovodi do vrhunske sreće u beloj dugačkoja haljini i velike tuge kada se probudimo iz sna zvanog mladalačka zaljubljenost.

To bih ja nazvala pravom srećom, srećom za ceo život. A tu sreću – ne bismo imali – kada bismo drhtavo zatvorili sva vrata pred sobom u strahu od jedne neuspele ljubavi. Jer, jedna neuspela ljubav može biti ključ uspeha prave ljubavi, ako samo dozvolimo sebi da iz nje učimo i ojačamo, a ne dozvolimo joj da nas slomi!

Draga prijateljice, znaš da je ovo tebi upućeno…..nisam pametna…ali ti budi! Veruj ljudima koji su poverenja vredni i ne dozvoli da jedna miš – osoba, izazove da izgubiš poverenje u osobu koja ti je najbliža – sebe samu. Jer jedna, miš – osoba, je parazit i takva osoba je nesretna sama sobom, živi od toga da se na tudj račun jača. Ti si dovoljno jaka i dovoljno vredna i dovoljno hrabra da to prebrodiš i otvoriš vrata ka nekim novim ljudima i nekom novom, zanimljivom sutra! Puno sreće na tom putu!

Braćno savetovalište

Nisam štrocnula slovo. Nije bračno savetovalište…u potrazi sam za braćnim savetovalištem! Postoji li tako nešto? Išah…slušah…primenjivah…sve savete…sve dobre, zaista dobre savete. Trudih se. Trudismo se. Ima li rezultata? Bilo je. Sada…neki novo – stari momenti.

Borba. Kao borba dva pitbul terijera u ringu samo bez navijača zakrvavljenih očiju koji bi ih još više razjarivali u želji za krvlju, pobedom, novcem. Ne. Samo borba dva brata za položaj boljeg, pametnijeg, jačeg…Izazvana? Čime?

Ne znam. Nisam pametna. Nisam mudra. Nisam dovoljno jaka. Pričam samo iz svoga ugla kao majke. Svako tu ima svoj ugao posmatranja. Stariji ima svoj ugao…koji obuhvata drugačiji sadržaj nego ugao mladjeg koji obuhvata neki sasvim drugačiji prikaz dešavanja. Pa onda…ugao Dejanov, koji možda ima najširi vidokrug ali koji opet, sam početak ugla ne može da doživi onako kako ga ja doživljavam…a nas dvoje zajedno ne možemo sve doživeti onako kako to deca doživljavaju.No, da sada sve ostale izuzev nas četvoro izostavim iz ove neobične analize, pošto se bojim da bismo se izgubili u lavirintu bez šanse da se zdrave pameti iz istog izvučemo.

Veliki brat…večiti filozof. Inteligentan…da, veoma. Svestan toga? Ooooda, previše. Emotivan? Da, no na prvom mestu njegovih emocija nalazi se on pa onda stižu ostali. Grub zaključak jedne majke? Nije, realan je. Osetljiv? Da. No, realno…a ko nije? Razumevanje za druge? U veoma tankim crtama…

Mali brat. Mali živac. Da, jeste. Medjutim…inteligentan? Jeste. Svestan toga? Ne, nikako. Emotivan? Prilično. Osećanja prema drugima? Previše izražena. Vera u sebe? Ravna nuli. Izazvano okolinom? Rekla bih – da. Konstantan osećaj manje vrednosti – izuzetno prisutan.

Da li smo pogrešili? Da li smo previše isticali starije dete i time nametnuli manjem osećaj da nije dovoljno dobar, dovoljno vredan, dovoljno inteligentan…? Nismo. Stariji dečak uradio je to sam, na žalost. Večito ugrožen u školi od strane druge dece, osećao se dovoljno slobodnim i jakim da kod kuće nametne svoj položaj jačeg i da se u odnosu na mladjeg brata postavi kao „glavni“ ako tako nešto uopšte može da postoji. Večito namećući sebe kao pametnijeg i sebe kao sposobnijeg, izazvao je u mladjem bratu osećaj bivanja u večitoj senci. Mladji se dečak, opet…isticao sposobnošću da oseća druge, da oseća kada su tužni, da se bori za pravdu, da upada u nevolje braneći drugare. Ono što je očekivao, podršku i sigurnost od starijeg brata, nije dobio.

I…dokle smo stigli tim putem? Do konstantnih svadja, nadmetanja, ko je pametniji, ko je jači, ko ima više prava, zašto je jedan stariji, on bi da bude mladji, onaj mladji hoće da bude stariji…i tako u krug.

Mi odrasli? Pita li neko nas za naša osećanja, našu snagu da se borimo sa tim….naizgled jednostavnim problemima? Jesam li na ivici živaca u nekim momentima? Jesam i ne stidim se to da kažem. Neka mi se pohvali jedan roditelj koga ne bi pogodilo i povredilo da posmatra rodjenu braću kako konstantno ispaljuju varnice jedan ka drugom…a danas – sutra, treba da budu oslonac jedan drugom u životu koji nije ni malo jednostavan i lak za upotrebu.

Ne znam…toliko toga htedoh još reći, napisati ali ne vidim svrhu. I onako nas večeras, sutra…opet čeka ista borba. No, tužno mi je to što moram reći, priznati da je to borba, kada je život nešto predivno zamišljeno a preslabo ostvareno. Mogli bismo toliko toga…ali, sami sebi oduzimamo te mogućnosti…tužno…zar ne?

(Ne)opravdano odsutni – za ceo život

Na šta ljudi spadnu da pišu jadikovke svojoj deci? Žal nad svojom sudbinom koju su pri tome sami izabrali? Šta dobiju od toga da unesu nemir u njihova srca, a pri tome ništa lepo nisu učinili za njih proteklih…najmanje 120 dana? Šta dobiju od toga da se ponašaju kao da je sve u redu, kada ništa nije u redu? Da im pričaju priče kako je njima teško, kako pate, kako ….a da pri tome ne mogu, niti će ikada moći, razumeti kako je toj deci!

Znate šta, vi…koji odgajate decu na daljinu…nekom telepatijom ili ko zna kakvim natprirodnim moćima…oprostite mi ali…ovaj put zaista više ne mogu da biram reči, da tražim celofan za pakovanje, mašne za obmotavanje… Serem se ja vama u taj vaš odgoj! Serem vam se u stotinu lepih, pažljivo biranih reči, epiteta uz ime, tepanja! Serem vam se u ljubav kada ste odabrali da ljubite na daljinu! Da prostite ali zaista…sada mi je već puna kapa a bogami i curi!

Da vas sve lepo po redu obavestim:

Mi, koji smo tu, ponekada i ne valjamo.
Mi, koji smo tu, ponekada i valjamo.

To je život, malo se volimo, malo se svadjamo ali SE! Što znači – nešto se dešava! Tu smo! Živimo i njihove živote sve dok im krila ne ojačaju dovoljno da ih pustimo od sebe! Biti uz dete znači dobiti njihovu ljubav, njihovu sreću, njihovu tugu, njihov bes! Biti uz njih znači znati primiti i poljupce i udarce rodjenog deteta! Poljupce, koji utisnu topli dah u vašu dušu, a udarce…po sred srca, naravno. No…vi ne znate kako to boli. Niste osetili. Niste ni mogli. Niste im dali prilike.

Da li znate kako boli kada dete viče da vas mrzi?! Da li znate koliko se nemoćno i tužno tada oseća?! Da li znate kakav bol nose u sebi?!

 

A da li znate kako je to teško preživeti? Da li znate kako je teško progutati suze i nakon toga ih sesti u krilo, dok se oni otimaju i bore za svoj bes? Da li znate kako ih je teško umiriti i strpljivo ljuljati u zagrljaju iz kojeg vam se otimaju sve dotle dok suze ne provale iz njih i dok ne otvore svoja velika srca? Da li znate kako je teško izdržati lupanje svog srca i slabost u nogama dok vas te reči ubijaju od bola? I…da li znate…kako je teško primiti reči mržnje, kada znate da nisu ni upućene vama?!

 

Da li znate kakav je ukus olakšanja, kada na kraju…ipak…dete zaspe u vašem zagrljaju, privijeno uz vas…uz reči da vas voli i da voli sve koji njega vole? Da li znate osećaj kada nakon besa iz pogleda zasija ljubav, prava, iskrena, duboka?!

Znate li kako se vaša deca bude, da li ustaju lako, da li ustaju uz suze…? Znate li kako ih treba probuditi pre škole kako im dan ne bi loše počeo? Znate li da je ponekada potrebno i skakukati na levoj nozi, češući se desnom rukom po zadnjici, ćutati i nežno pričati, a pri tome, pokušavajući ostati u svojoj sopstvenoj koži iz koje biste nekada najradije iskočili?

U stvari…da ne dužim, ma…ŠTA VI ZNATE UOPŠTE, SEM SVOJE SOPSTVENE BOLI?!!!!!!!!

Prosjaci ljubavi i nepravedne sudije

…dobila je jednostavan utisak da se ipak…i ako je napustio njihov život…sve i dalje vrtelo oko njega. Njihova sreća, njihova tuga, njihov radostan ili tužan dan. Ostavio je pečat, žig, koren  prošlosti koja ih je pratila svaki dan. I ako…gledajući napred, boreći se da nastavi svoj život što je bolje moguće…pa čak, mnogo bolje nego što je mogla u njegovom prisustvu…neki raniji dani boleli su je kroz njenu decu. Neki naredni dani…takodje. Svaka njihova suza zbog njega, svaka njena suza zbog njih…svaka njihova ružna reč upućena njoj….kazna…za sve ono što njemu ne mogu i ne žele da presude. Kazna njima, koji su uz njih. Kazna, jer on nije. Kazna – za sva obećanja koja oni jesu ispunili a on nije.

Boli. Boli jako. Deca kao prosjaci za mrvu ljubavi koju će dobiti kada on odluči da im je sebično prospe. Prosjaci koji čekaju da nadje mesta za njih. Prosjaci mali koji i ne znaju da on mesta naći neće. Ulio im je nadu…koja će zauvek ostati u njihovim glavicama da čeka svoje ispunjenje. Nada, da će jedan otac jednom naći mesta da im par noći pruži san u njegovom domu.

Roditelj. Roditelj koji nije spreman odreći se svog udobnog sna, pokriti svoju decu u svom krevetu, poljubiti ih za laku noć u svom domu…i…taman i na podu, leći kraj njih ali biti sa njima barem nekoliko noći.

Roditelj…koji skoro svako veče legne sa njima…na barem nekoliko minuta…jer…to je ono što vole…to je ono što im prija. Roditelj…koji zbog jednog izostanka u ležanju sledeći dan dobije porciju neiskrene mržnje, reči koje tako bole…reči pretnje od deteta…mami…koja sve čini da oni ne pate. Reči izrečene u afektu nekog nezadovoljstva, verovatno ne čak ni prema njoj…ali ipak, udarac za nju.

Deca…koja nakon kratkog vremena shvate da su povredili pogrešnu osobu…ali i onda još nisu svesni besa, razočarenja i nezadovoljstva koje osećaju prema njemu. A sve to – neće mu nikada ni pokazati jer u srcu kriju pritajeni strah…strah da ako njemu urade sve to što rade njoj, on više neće doći da ih vidi. Barem to behu reči malog deteta…

Tužno je…samo to…tužno. Stiska grlo jedne majke, kao surove ruke nekog neprijatelja obavijene oko njenog vrata…sve više tera joj suze na oči i svaki dan postaje sve teži, jer…budi se u strahu kako će joj svu ljubav tog dana vratiti njena deca…da li će joj taj dan suditi za njegova dela ili će je poštedeti tog bola…