Ali, u zadnje vreme imam jedan novi strah. Jednostavno, došao je sam, nepozvan, nije me ni pitao da li sme da dodje. Svi su nešto u tom 21.12.2012. godine i šta će biti posle i hoće li biti posle i ako će biti posle, kako će biti posle.
Kategorija: Razmišljanka
Ako bih podvukla crtu…mada nemam nameru :)
Da me sutra ili već danas neko upita – šta si postigla u životu, nisam sigurna da bih imala odgovor. Jesam li postigla nešto, svašta ili ništa? Šta smo to postigli u našim životima i moramo li baš postići? Imamo li nešto od toga da jednoga dana kada nas ne bude, (a svi ćemo mi otpakovati jednoga dana) neko kaže šta su sve naši uspesi (a naravno i padovi)?
Onako usput…
Da se razumemo – ne umem ispeći pilence od kilo i po i rasporediti ga na tri dana ručanja za četvoročlanu porodicu i da još svi kažu kako su se baš fino najeli. Ne umem, pa da ga naopačke okrenem. Ne umem ni ugrejati stan od 50m2 u najveću zimu za osam hiljadarki, dok nekima to polazi od ruke na 150m2. Eto, ni to ne umem. Ne umem ni svaki dan usisati, niti sam alergična na prašinu u kući. Ne umem i nisam.
Ruke na svom vratu
Posvadjale smo se.
Nismo to htele…
Dešava se.
Pomirićemo se…
samo treba volje i želje.
Samo treba….
Pomalo turoban osećaj…
Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?
Zašto Kokica?
Sada se Kokica samo boji da ne bude ona kokica koja puca od kukuruza kokičara, jer…ponekada, dodju joj i takvi dani i onda…tim danima, Kokica bezrazložno strahuje da će ostati bez svog Kokana…Inače, ostalim danima, ona je mala kokoška koja se nada da neće nikada odrasti u kvočku koja neumorno kljuca…
Umetnost slušanja
Umemo li mi da slušamo? Ili smo toliko opsednuti sobom samima da ni ne primećujemo da su nekome zastale reči u grlu, koje je od srca želeo podeliti sa nama? Lako je pričati i lako je stajati i pretvarati se da slušamo. A čujemo li nešto? Čujemo li one koji su kraj nas?
Treba li zelenoj balavici ponos?
Ne treba hraniti loše osećaje, treba ih eliminisati. Mislila sam da sam tu školo savladala, no, očito, još me čeka dug put. Svako iskustvo, pa i ono najružnije, korisno je na svoj način. Korisno – ako iz njega izvučemo ono nešto, što je njegova srž, ono nešto – što je ostavilo traga na nama. Korisno – ako shvatimo gde smo pogrešili ili priznamo sebi da nismo pogrešili. Korisno je ako pomogne da u budućnosti ne ponavljamo greške i ako od nas načini bolje ljude, ma kako teško bilo.
Ahhh…Bartolini…
U poslednje vreme ljudi samo o tome pričaju, ko je kad, ko je gde, ko je kako. Šta? Razboleo se, umro, nema ga više. Kupio garsonjeru, promenio adresu…kako god…A nekada je bilo…ko je kad, ko je koliko, ko je kako i ko je sa kime. Šta…pa ovo – ono…kako da vam kažem…znate…radio one radnje…ma…sexao se nezakonito 😆
Osmeh pobede na licu
Očekivali ste da će aždaja planuti, da će se aždaja svadjati, buniti, protestvovati. Da će vatra pokuljati iz njenih ogromnih čeljusti…Očekivali ste da ćete doživeti orgazam gledajući je kako se nervira, kako ne trpi nepravdu, kako se buni protiv nje i bori za sebe, je li? Očekivali ste da ćete posle imati temu za šapat nagnutih guzica, je li?