Ispunjena želja :)

Pre nekih…20 – tak godina (zar već toliko?!!!!!!) rekla bih da mi je životna želja da budem fotograf i da putujem svetom, fotografišem predivne pejzaže…gradove, sela, kante za smeće 😉 i šta god mi padne na pamet.

Danas – ta je želja ostala neispunjena ali neke druge stvari o kojima u tim godinama nisam ni maštala – ispunile su se.

Na današnji dan, pre okruglastih deset godina, na svet sam donela drugog dečaka po redu, Dejana.

Danas, shvatam da mogu uživati u momentima koje su neki drugi ljudi ovekovečili, putujući po svetu i ispunjavajući svoj san.

Danas, ja uživam u svojoj deci i čestitam svom dečaku rodjendan a ostavljam u potpisu vama i sebi da uživate u par fotografija za čije bih stvaranje samo volela da sam odgovorna.

Onaj ko je odgovoran je Trey Ratcliff, a mnogo više njegovih fotografija, od kojih zastaje dah, možete videti na www.stuckincustoms.com

 

 

Borisova scena života

…da sad tu nešto pišem, hteo je napolje, nije hteo napolje, pozvali smo ga, izvijali smo ga…Mogu ja i detalje o mesarskim poslovima doktora koji krpi u kožnoj kecelji umazanoj krvlju, dok ja telefoniram da javim lepe vesti…pa mogu. Baš je tako bilo. Ja ležim, onaj u belo – crvenoj uniformi uperio reflektor u … tamo negde…, pa krpi, kroji…meni mobilan u ruci i zovem da kažem – da sam na svet donela jednog dečaka, koji će kasnije narasti u našeg Borisa, a njegovo će mlaćenje rukicama kasnije preći u njegove origami majstorije…a plač…eh, taj plač prerašće u neumoran jezik istog dečaka…bistrog, dobrodušnog, onog koga brat sa uživanjem može da zeza kada gledamo tužan – srećan film: „Boki….plačeššš?“ i da mu se šeretski smeška ispod brka, jer vidi suze na njegovom licu….

…ima taj dečak još čitav jedan život pred sobom da ispiše…ali u medjuvremenu, želim da mu se zahvalim što je baš na ovaj dan, pre baš jedanaest godina, došao na ovaj svet i meni dodelio do tada nepoznatu ulogu. Ulogu mame. Uloga kao uloga, igram je napamet, bez scenarija, onako kako mi život i okolnosti šapuću…igram je u društvu svih nas, koji smo na sceni njegovog života. Nadam se samo da nije požalio, što je upravo ovoj ekipi, dodelio tako odgovorne uloge u njegovom životu.

Srećan ti rodjendan, dragi naš Borise!!!

Mangup & Deki & Mama & ostala ekipa 🙂

5. oktobar

Dan moje mame…
ničiji više…
Mislite da imate nešto za reći?
Mislite da ovaj dan ima drugi smisao?
Da je simbol nečeg većeg?
Nečeg značajnijeg od jedne osobe,
jedne jedine…neponovljive…
moje mame?
Slobodno recite…
verovati vam neću.
Viknite glasno u protest,
dozovite hiljade ljudi…
dozovite stotine hiljada ljudi…
da viču, da pale, da ruše…
verovati vam neću.
Dovezite bagere,
polupajte stakla sva,
provalite, urlajte, svadjajte se…
verovati vam neću.
Sve je to ništa i
sve je to nevažno, malo, sitno…
za mene neprimetno.
Jer danas je njen dan,
jedne jedine…neponovljive…
Moje mame.
Ne trudite se, ne trošite dah.
Uzalud je sve.
Za mene je ona bila miss sveta,
kada me ubedjivaše da to nije.
Za mene je ona psiholog svih vremena,
i ako diplome nema.
Drugarica? Ne, to nije…
Prijatelj, to jeste…i to od one vrste…
i u dobru i u zlu.
Nesebična, dabome, za sve i svakoga
uvek i svugde, sem za sebe, tu uvek štedi.
Žena Fittipaldi, za volanom zmaj, uvek na putu
i uvek u trci sa vremenom.
Žena koja sve stigne, koja sve može jer mora.
Život pitanja postavljao nije…
Svako od nas ima ili je imao
jednu…jedinu…neponovljivu,
svoju mamu.
Zar i dalje mislite da je 5. oktobar
nešto više od rodjendana moje mame?

Skrivena tuga u duši malog deteta

Ustaje sa pitanjem: „Mama, je li sad kasno posle podne?“ Odgovaram mu: „Nije sine još, ne sekiraj se, reći ću ti kada bude vreme.“ I tako…malo miruje, pa ponavlja pitanje, dobija isti odgovor. Pun energije, priprema sobicu za svoj dogadjaj, za svoj dan, koji je isčekivao još od prošlog, svog dana, rodjendana. Namešta krevet, posprema igračke, razgovara sa bratom, dogovara se. Pun je strpljenja i pun je očekivanja.

U stanu se oseti miris peciva, jedna za drugom tepsije se redjaju…da svima bude dovoljno. Silaze povremeno, udahnu miris dešavanja u stanu, miris slavlja, obilaze, gledaju, traže svećicu…maleni planira kako će je on smestiti na tortu, jer sada on to već zna, može, velik je. Na njegovu tortu…slavljeničku. Planira šta bi se mogli igrati, kako da zabavi decu, svoju decu, tako on kaže. Planira kako da bude dobar domaćin i isčekuje….i ponovo pita…da li se bliži kasno posle podne? Dobija sličan odgovor, još malo sine…budi strpljiv, doćiće i tvoj momenat. Strpljivo prihvata odgovor i mirno provodi minute, sate do tog vremena.

Stigli smo sa tortom, koju su mu majka i dida za njegov dan, njegovo slavlje priredili, sretan je, zagleda je, da li će se svideti deci…i ponosan je, na svoj dan, svoju tortu i svoju decu, koja će doći da sa njim podele trenutke njegove sreće. Sklanjamo tortu na sigurno, pod prozor i promaju, da se ne istopi…da ostane lepa sve dok drugari ne dodju, jer je velika, ne stane u frižider. Da bude dovoljno za sve, naravno…da niko ne bude tužan.

Posedam ga u krilo i zamolim starije dete, da me malo poslušaju, da se dogovorimo…Kada dodju deca, njegova deca, da zaborave na nesuglasice, da se ne svadjaju, da pokažu svoje igračke, da podele sa njima to što imaju, da se zabave u njihovoj sobici, maloj doduše, ali njihovom carstvu…

Polako se oblačimo, u svečano naravno, da bude lep i za devojčice koje će doći. Još jednom se preslišavamo o pozivnicam koje je podelio, da li smo napisali vreme, mesto, telefon i sve što je potrebno. Još ga malo zezamo kako će od nas dobiti gaćice i potkošulju na štrafte (mogao je da bira čak i boju). Prihvata šalu, čak postižemo sporazum da ipak ne bude potkošulja, nego vojničke bermude i majica. I sretan je, ima osmeh na licu. Jer, blizu je…uskoro je vreme da stignu njegova deca.

16.oo vreme za slavlje. Užurbano se kreće po stanu, kaže, čini mu se da je čuo nešto u hodniku…
16.10 osmeh mu je i dalje na licu, sada pokušava da proviri kroz vrata na hodnik…da li dolaze njegova deca, opet, učinilo mu se da čuje glasove u hodniku.
16.20 sada već osećam ono što sam osećala cele nedelje, strah, paniku…ali ne izgovaram glasno. Uzimam ga u krilo, mi se odrasli krišom gledamo, oči govore više od reči.
16.30 suze mi pune oči, ali pokušavam da ih zadržim tamo gde jesu, mali mi sedi u krilu i osluškuje, kao da mu se čini da dolaze njegova deca. Dejan ga podiže, želi da proviri, možda će on bolje videti…da je hodnik prazan.
16.45 neko kuca na vrata, moja sestra sa porodicom, stigli su mu brat i sestra, kao spas u poslednji čas, da malo odagna tugu, i ne dozvoli joj da mu pokvari dan, njegov dan. Otvara poklon i poziva ih na igru. Provala suza iz mojih očiju. On ih, nadam se, ne vidi. On se odlično drži. Igraju se, braća i sestra…uživaju u njegovom danu, njegovom slavlju. I dalje povremeno osluškuje kretanja u hodniku, ali ne žali se, samo pazi na svoju decu, ako dodju, da ih čuje.
17.50 njegova deca i dalje nisu stigla, nikakvi se koraci hodnikom ne čuju. Donosimo tortu, sa promaje, uspešno sačuvanu da bude lepa i ukusna, da počasti goste. Namešta svećicu na nju, sedam godina, nameštaju se, on, braća i sestrica, duva svećicu i želi želju. Dejan se šali sa njim, sigurno je poželeo potkošulju i gaćice i namiguje mu, sad već znamo, moraćemo mu dati poklon ranije nego što smo planirali, da zaboravi, da ne oseti, prazninu…koju su mu donela njegova deca svojim nedolaskom, ni jedno dete…..tuga…On sa osmehom kaže, pa nije baš potkošulju, namiguju jedan na drugog i u vazduhu crtaju helikopter…na daljinski…san snova za njega.

Dune svećicu, pa onda svi zajedno, pa tako redom. Sestra fotogafiše, beleži uspomenu na njegov dan, šogor se trudi da osmehom i uz mnogo priče zataška nedostatak, njegove dece…tu smo mi…tu su mu braća i sestra. Ponosno jede svoju slavljeničku tortu i moli nas da malo ostavimo,…ako ipak neko dodje…da ne budu tužni…da za njih nije bilo…

Svi zajedno, što deca, što veliki momci, odlaze u njegovu sobu za žurkicu i igraju se, stvaraju galamu, hajku, zabavu, voze aute u nekoj kompjuterskoj igrici, i on ima osmeh na licu…i dalje…hrabro…

I oni veliki koje smo zamolili da dodju sutradan,…jer biće gužva, malo je mesta, ne možemo stati svi odjednom, dolaze na brzinu, samo da oseti da se nešto dogadja, da ga usreće, i on se raduje, raduje se i peškiriću i šamponu (jer…deca će doneti igračke…pa da budemo praktični…), sretan je, i negde duboko potiskuje svoje pitanje, zašto njemu deca nisu došla na rodjendan?

Zovemo ga do nas, ko veli, stiglo je vreme da mu poklonimo te vojničke bermude i majicu…silazi sa osmehom na licu, nada se nečem drugom, ali ima osmeh, pružamo mu helikopter na daljinski, i sretan je, jako je sretan, igramo se, galamimo, svi uživamo u zujanju onog ludog helikoptera….samo da prekrijemo tugu….

Pitanje ostaje, zašto?

Moglo bi i gore biti

Jeste,…priznajem…zvuči prilično patetično. Ne zamerite, ali u klasi je sa onim „ko tebe kamenom, ti njega hlebom“. Ponovo kažem, nadam se da mi niko neće uzeti za zlo, nije nikakvo skrnavljenje, ili šta bi već neko mogao izvući iz konteksta, isčupati iz reči, pogrešno protumačiti ili…već kako, šta, ali zaista…
PanikaUhvatim se tako da mi stomak nešto neobično (u stvari, kada malo bolje razmislim, to mu je postalo uobičajeno) radi, sve zavrće, pa obrće, pa se skuplja, hoće ceo u želudac da mi se uvuče, a ovaj se bori, ne da, jede sam sebe…Pa onda stanem, ako stignem da stanem, ali nije ni da ne stignem, nego nešto sve…ne dam sebi da stanem, pa kada na kraju stvarno stanem, uhvatim se da nisam sigurna zašto se to sve tako zavrće. Dakle, da se saberem i razmislim, dam sebi neki valjani razlog za tu pojavu, da joj sada već damo ime, nervozu, pa da makar znam zašto ću uskoro sama sebi da serviram obrok od živaca na tanjiru.
Sve je počelo (nije tako strašno, to ja sad malo pumpam, opravdavam se nešto sama sebi…) u neka davna vremena, kada sam ja bila mala. Uf, ovo tek ne vodi dobrim putem…Šta sam htela reći…? Mislim da je problematika u današnjem vremenu, današnjoj deci, današnjim roditeljima (kao da nisam deo ove klase), današnjim navikama, što roditelja, što dece, današnjim i nekadašnjim – razlikama. Najveći je problem (daleko bilo da je zaista problem) što se mom mladjem sinu bliži rodjendan i ja sam sada kao prava, staložena mama u blago rečeno, panici! Zašto?!!! Zato.
Nekada smo na taj čuveni dan proslavljanja jubilarnog obrtanja godine od dana kada smo ko više, ko manje namučili svog ženskog roditelja, u to ime poneli kesicu, dve, tri bombona u školu (o vrtiću nema ni govora…) i sve super, svi zadovoljni, svi sretni. Nekada smo, potom, odabrane drugove i drugarice (u ovom kontekstu još uvek postoje) lepo upitali (usmeno, nije bio potreban pismeni poziv sa sve telefonskim brojem roditelja u svrhu nemam pojma čega jer ga nikada nisam upotrebila – nazovite me sada divljakušom) da li će nam doći na rodjendan taj i taj dan, u toliko i toliko sati. Pa su oni lepo pitali svoje roditelje, preneli nam, opet usmeno, odgovor, pa sada, ako ih nešto nije sprečilo, pojavili se na kućnoj varijanti zabave. Nisu bili svi, ali se ni ostatak razreda nije ljutio, jer, podrazumeva se da se nisi sa svakim podjednako družio, a jednako tako nije baš da smo se mogli nagurati sve odeljenski pa možda i na čelu sa učiteljicom, u jednu sobu. Pa onda da vidiš, jedna boca, okreneš je, pa sve u krug, pa da vidimo, ko je masna fota. Pa onda glave jedno drugom u guz..e, pa skok jedan na drugog, dok ne popadamo, pa ko je onda glavna faca, pobednik.
E sada, zaista ne volim ni da čujem, a ni da kažem, ali eto, intenzivno i jako mnogo, zaista puno se opirući, moram da priznam da mi prosto na vrhu jezika stoji rečenica „ni rodjendani nisu više kao što su nekada bili“. Znam da zvuči babasto, i znam da nije u redu, ali to je jače od mene.
Sada se rodjendani slave za čitavo obdanište, za ceo razred, za što više dece…Naravno, uzme se mobilni telefon, pa se iz imenika pozovu sve po redu igraonice, brojevi koje smo pažljivo sakupljali poučeni iskustvom ostalih roditelja, pa se onda raspita za usluge, kakve koja, ista, igraonica nudi. Pa zatim raspitivanje o obučenom osoblju koje se bavi decom u zakazanih dva – a gde se posreći, bogami i tri sata ludovanja. Pa u kojoj kakve igračke imaju, pa ima li mesta i za roditelje, te da li kuvaju i kafu, ili moraju sami roditelji koji se reskiraju da svom detetu pruže nezaboravan provod (čitaj – ne usudjuju se napraviti rodjendan kod kuće, čine tu uslugu sami sebi, ko zna šta će se razbiti, proliti, pa galama, pa obaveze, pa spremanje…to niko nije napomenuo pre nego što su mališani došli na svet)…I onda, koja ima plastične tanjire i čaše, u koju moraš poneti kartonske…koja ima dvorište, koja nema…
I…kada se najzad postigne sporazum, i potvrdi usmeni dogovor izmedju dve stranke, halapljivog zakupodavca igraonice (kao jako voli decu…) i roditelja za svaku pohvalu (raduje se da neće morati trpeti to kod kuće…), onda nastupa opšta hajka da sve bude kako valja. Priprema se garderoba, organizuje se prevoz po potrebi, očekuje se što veći odaziv dece, kako bi se povratio deo uloženih para (ovo već podseća na svadbu), pa onda, iz očiju roditelja koji treba svoju decu da pošalju na isti taj rodjendan, da li je dete – slavljenik bilo na deteta – gosta rodjendanu, ili nije, pa u skladu sa time i odluka da li će se gore pomenutom, detetu – slavljeniku ukazati čast da bude njegov gost. I onda zabrinutost roditelja da li će mu dete biti sretno primljenim poklonima, pa da li će iz dobrog ugla oduvati (ne baš oduvati, dovoljno je ugasiti) svećicu…
Jaooooo, hvata me panika!!!! Od svega gore napisanog, kod nas su za sada rešene samo pozivnice koje će biti odnete u školicu (vrtić). I da….obavljen je detaljan razgovor sa detetom koje puni sedam godina o valjanim razlozima (pokušali smo ga ubediti, sad da li je uspelo…čini mi se da je progutao…) zašto se njegov rodjendan ne može održati u igraonici. Dakle, sada ovo vodi do zaključka da je sve gore napisano izazvano zlobom jedne očajne mame i zavišću što to ne može da pruži detetu…Neka misli ko šta hoće, ali meni takve navike nisu više normalne i odbijam da budem deo istih (priznajem, odlučujući glas donele su finansije)!
Hrabro se upustismo u avanturu zvanu „rodjendan za dvadeset na pedeset kvadrata sa terasom u letnje doba“. Pa šta se desi da se desi….
E sad, kakve ovo veze ima sa naslovom, pa ima, moglo bi uvek biti i gore, ovo i nije zaista nevolja, zar ne?