Ispunjena želja :)

Pre nekih…20 – tak godina (zar već toliko?!!!!!!) rekla bih da mi je životna želja da budem fotograf i da putujem svetom, fotografišem predivne pejzaže…gradove, sela, kante za smeće 😉 i šta god mi padne na pamet.

Danas – ta je želja ostala neispunjena ali neke druge stvari o kojima u tim godinama nisam ni maštala – ispunile su se.

Na današnji dan, pre okruglastih deset godina, na svet sam donela drugog dečaka po redu, Dejana.

Danas, shvatam da mogu uživati u momentima koje su neki drugi ljudi ovekovečili, putujući po svetu i ispunjavajući svoj san.

Danas, ja uživam u svojoj deci i čestitam svom dečaku rodjendan a ostavljam u potpisu vama i sebi da uživate u par fotografija za čije bih stvaranje samo volela da sam odgovorna.

Onaj ko je odgovoran je Trey Ratcliff, a mnogo više njegovih fotografija, od kojih zastaje dah, možete videti na www.stuckincustoms.com

 

 

Sreća u zagrljaju poverenja

Svi smo mi (sem onih koji nisu 😉 ), prošli period zaljubljivanja, simpatija, maštanja o tome sa kime ćemo živeti, imati decu, provesti život. No dobro, ne znam za muški svet…i ako ne baš rodjena kao tipično – ženski primerak vrste, nisam u mogućnosti da udjem u njihove glave, maštanja, razmišljanja…A kada bih mogla, možda bih zažalila što sam uspela.

Da ne skrećem mnogo sa teme (do koje još doduše nisam ni stigla), htela sam napraviti paralelu izmedju zaljubljenosti mlade devojke i ljubavi zrele žene (sa čime se…opet….prvo moja Kraljica Majka a odmah zatim i Draga Mi Sister…nikako ne bi složile – mislim na deo o mojoj zrelosti).

Zaljubljenost…leganje i ustajanje sa treperenjem u stomaku…voli li me ili pak ne. Svidjam mu se ili ne – nikako? Hoće li mi se obratiti ili samo proći kraj mene kao da ne postojim? I iz te zaljubljenosti, ako nam se „posreći“ stvori se „navodna“ ljubav. Da se razumemo, pod navodnicima je ne zato što sada smatram da to nije ljubav ili da nam se nije posrećilo…nego iz prostog razloga znamo li tada, u godinama kada nas još ni jedna ozbiljna briga nije zadesila, šta je to ljubav, šta je to voleti nekog i šta je to sreća? Tada…samo mislimo da je vrhunac naše sreće osvojiti simpatije onoga čiji se nam se stil, pojava, ponašanje, način govora, način zabave…dopao. Tada…nismo ni svesni da sve to izbledi kada se nadjete izmedju četiri zida i kada više nije važno sve to. Kasnije…kada prodje vreme…i kada prve brige pokucaju na vrata…shvatimo…da je sve to upravo bilo sve ono što nije bitno, nije važno, kako bi neka ljubav postala i opstala. Ali, to i onda ne znači da nismo voleli i nismo bili sretni. Voleli jesmo, na jedan način, način mlade osobe koja tek kroči u život. Bili smo sretni…ne znajući sva lica koja sreća ima.

I još…zaljubljenost, mladost, ljubomora…poverenje i nepoverenje. Kako neko stekne i kako neko izgubi poverenje? Je li to do onog drugog, do njegove sumnjičavosti, paranoje, nepoverenja u sve oko sebe? Ili je to ipak do osobe sa kojom smo?

Prošla sam period u životu kroz koji me je pratila neverovatna ljubomora, neverovatno nepoverenje. Mislila sam, sve to vreme, kako sam u pitanju ja, kako je u pitanju moja nesigurnost, moje nezadovoljstvo sobom. Tada su stigle one pomenute brige, prvo tiho kucajući o vrata a kasnije, kao da su ih nogom razvalile i provalile u moj život takvom silinom, da nisam ni znala šta me je snašlo. Moja je zaljubljenost iz mladosti završila tužno…ili sam ja to tako doživljavala sve dok nije zatvorila vrata sa druge strane. A tada…mir je kročio u moje srce, neki teret pao je sa njega. Otvoren je put nekim novim ljubavima i nekoj novoj sreći.

Zaljubljenost…u pratnji sreće, ljubavi i poverenja…bila je sledeća važna stvar koja mi se desila na putu kojim sam dozvolila sebi da podjem. Jer…sve zavisi kako gledamo na život. Za nekoga…ona bi patnja bila kraj. Za mene, bila je početak, bila je škola, bila je merilo kocke života…i pokazatelj da ništa u životu nije sigurno i ništa u životu nije večno.

Pitanje je samo…koliko verujemo, koliko se moramo truditi da verujemo i koliko možemo da verujemo a da se ne trudimo da verujemo.

Ovo zadnje je ono što nas čini sretnima. Verovanje…onako spontano, iz duše, iz srca, bez uloženog napora. Verovanje…iz prostog razloga što nekoga volimo…ne samo zbog toga što nam se dopada, nego zbog svega onoga što taj neko jeste. Verovanje, zato što je neko čovek koji zaslužuje poverenje jer ničim nije izazvao nepoverenje.

Neki ljudi teraju nas da patimo a da nisu čak ništa loše uradili. Jednostavno…neki ljudi nisu „kompatibilni“ ma koliko želeli to da budu. I tada…dodje vreme kada jedno od njih pregori, sagori, izgubi se i ne može više.

Za razliku od njih…neki ljudi, samim svojim prisustvom čine da se osećamo sigurno, dobro i samouvereno, čineći nas na taj način kompletnim osobama, osobama koje umeju da vole prvo sebe a potom i druge. To su osobe sa kojima zaista želimo provesti život i duše koje čine da se osećamo spokojno čak i kada dolaze vremena briga. To, upravo to, bilo bi ono što bih ja nazvala pravom ljubavlju i napravila bitnu razliku od zaljubljenosti koja dovodi do vrhunske sreće u beloj dugačkoja haljini i velike tuge kada se probudimo iz sna zvanog mladalačka zaljubljenost.

To bih ja nazvala pravom srećom, srećom za ceo život. A tu sreću – ne bismo imali – kada bismo drhtavo zatvorili sva vrata pred sobom u strahu od jedne neuspele ljubavi. Jer, jedna neuspela ljubav može biti ključ uspeha prave ljubavi, ako samo dozvolimo sebi da iz nje učimo i ojačamo, a ne dozvolimo joj da nas slomi!

Draga prijateljice, znaš da je ovo tebi upućeno…..nisam pametna…ali ti budi! Veruj ljudima koji su poverenja vredni i ne dozvoli da jedna miš – osoba, izazove da izgubiš poverenje u osobu koja ti je najbliža – sebe samu. Jer jedna, miš – osoba, je parazit i takva osoba je nesretna sama sobom, živi od toga da se na tudj račun jača. Ti si dovoljno jaka i dovoljno vredna i dovoljno hrabra da to prebrodiš i otvoriš vrata ka nekim novim ljudima i nekom novom, zanimljivom sutra! Puno sreće na tom putu!

Kokicina bistroća

Čekajući na pravo vreme i prave stvari … rizikujemo da ne dočekamo ni one ne toliko prave, a opet toliko lepe trenutke u životu. Nikada nije pravo vreme, jer pravo vreme je upravo sad. U prevodu – ne znamo da li će nas sutra pregaziti tramvaj dok sedimo na ONOJ šolji i obavljamo radnju, pa čak i ako to bilo na trećem spratu bez lifta 😉

Dragi tata, jesmo li se upoznali?

…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?

Ja sam tvoj stariji dečak. Znaš…onaj filozof…onaj dečak što je slagao kockice na inženjerski način još u pelenama. Posle ste mi kupili knjigu origamija, pa sam je svu izlizao…no, čini mi se…to ti nisi stigao da vidiš. Ne sećaš se…da…otišao si, znam, razumem, trebao ti je mir. Jasno. Naravno, ja sam dete i trebao bih to da razumem. Pa dobro, ja ti ništa ne zameram, za mene si ti uvek na stepenici više od svih. Nema veze, šta god da ne uradiš, ja  ti opraštam i imam opravdanje za tebe, ništa ti ne brini. Da, otišao si…u potrazi za mirom, samo si meni ostavio nemir u glavici. Dugo je trebalo da to shvatim, dugo će trebati i da prihvatim. Znaš…ti nisi tu a moj nemir traži mir i mora negde da izadje…Tu su mama i tu je on, čovek koga ona voli, koga mi volimo i čovek koji voli nas. Ponekada ih iskoristim kao ventil, izduvam se..znaš, potrebno mi je to. Ponekada mi se desi i u školi. Ne znam šta je to…ali, dosta mi je teško da kontrolišem. Oni se trude…ali dosadni su, da znaš. Mnogo pričaju sa mnom, a to me smara. Raduje me da ti to ne radiš. Da…i raduje me što me ne mučiš mnogo sa školom…znaš, oni i to stalno rade! I da…zamisli, teraju me da perem zube pre škole a meni se to baš neće! Počeo sam nekako čudno da se znojim i da ne znam šta bih sa samim sobom, pa oni insistiraju da to proveravam i održavam higijenu. Čini mi se da stalno spominju neku reč – pubertet…ako i oni znaju šta to znači…Poslali su me da idem sa izvidjačima, da se malo družim, pošto mi to baš ne ide dobro ovih dana. Bilo je baš dobro, svašta sam naučio, spavao sam u šatoru…no, to sam ti doduše ispričao onomad kada smo se čuli telefonom. Telefon je tako dobra stvar, baš si dobar tata, tako preko telefona…ne razumem zašto ti mama zamera što nas ne dolaziš ćešće videti…mada, stvarno je rekla da se više ne ljuti na tebe, da više ne možeš da je povrediš…

I ja sam tu tata! Čuješ me? Tu sam, halo, tata? Aha, prekinuo si…pa dobro, nema veze, ja ti ne zameram, čućemo se drugi put, nije problem što si zaboravio pitati za mene ili poželeti čuti mi glas. Ja sam tvoj manji dečak. Nema veze, odoh ja kod mog velikog imenjaka, on i ja smo super tandem. Mi svugde idemo zajedno. Znaš, on mene uhvati za ruku, kada moj stariji brat nije kući i kada vidi da sam tužan i prazan, pa me vodi…ide svugde sa mnom, ispunjava mi vreme i vodi me na sladoled. Mi jako dobro vozimo aute, znaš….i da…jurimo i trista na sat! Zamisli to! A sedimo u finom, toplom sobičku  i smejemo se i navijamo. Ja tako, ponekad, pogledam ih, mog imenjaka i mamu, pa mi dodje lepo, pa ih zagrlim kraj kase u prodavnici, poljubim i baš tamo, na tom mestu…kažem im da ih volim! Šta ima veze…ja znam da to osećam i znam da im se lica ozare kada to uradim i svima nam je lepo. Ja sam ti narastao u jednog jako maznog dečaka. Šta ću…kada volim da me maze, volim da me grle, volim da ih grlim. I…baš sam rekao mami pre neki dan…meni ne treba ništa za rodjendan…imam ovde sve što mi treba, imam vas! Čini mi se da im je prijalo i da su bili ponosni na mene. Volim ja svakog, svakog ko brine za mene i za moju porodicu. I ti si moja porodica, kada dodješ, kada dozvoliš da to budemo. Imam mnogo drugara i svi me vole. Dok me ne diraju, ne diram ni ja njih, ali ako me neko dira i ako vidim da nekog diraju, ja ne dam na sebe ni na druge! I moj stariji brat se trudi da me brani, samo…ponekad mislim, lakše bih ja njega branio nego on mene…jer znaš tata, njega uvek za nešto zezaju…ali, proći će…prebrodićemo to zajedno, moj stariji brat, ja, mama i moj veliki imenjak. Pričaću ti…ako stigneš naredni put… E da…i osvojio sam svoju prvu medalju, za treće mesto na turnirčiću koji je bio za vikend. Proveli smo šest sati na suncu sa imenjakom, pocrveneli smo doduše…i bio je njegov rodjendan…i dolazili su mu gosti, no…on je ipak odlučio da sačekamo proglašenje pobednika jer je znao koliko će me to radovati…I došli smo kući sa ogromnim osmehom na licu i hvalio me je svima i svima se hvalio sa mnom. Znaš tata…to tako godi imati porodicu, no…ti to znaš…imaš je, stvorio si sebi novu, verovatno je ova mnogo mirnija i ja ti želim svu sreću…čuvam jednu četkicu za zube što sam dobio u školi, mislio sam, mala je pa će možda biti dobra našoj sestrici…

Pričaćemo ti mi još o sebi…ovo je samo onako, na brzinu…ima još mnogo toga što ne bi smeo da propustiš…

[quote]Dečije uši nisu otrovane ovom pričom…ovo je samo priča iz srca jedne majke koja oseća šta njena deca osećaju…[/quote]

Biće sve u redu…doći će čike u belom…

U životu…sad, tek započetom ili već uveliko zahuktanom…prodjemo, osetimo, suočimo se sa raznim strahovima. Da li smo ih izrekli, da li smo ih zaista doživeli ili samo umislili, no, oni su tu, deo su nas, deo su naših odluka, postupaka, deo su nečega što smo propustili da uradimo upravo zbog njih. Neizbežni su činilac ljudske psihe.

Poznajem NEKE koji se boje paukova. Ali – boje boje i to jako boje. Boje do te mere da će jastuk sa paukom na njemu izbaciti kroz prozor i ako pod njim neko doručkuje i pije mleko…Poznajem NEKE koji se boje visine…ali će ipak izaći na krov dvanaestospratnice i fotografisati se za uspomenu. Poznajem NEKE sa kojima delimo zajedničku želju – kada se uputimo na onaj svet, da nam uvale mobilni telefon u neki džep, napunjen, naravno i izdržljive baterije, naravno…jer nikad se ne zna, da se neće možda neki lekar dati u zbun i proglasiti nas neživućima, kad ono, ups, greška…ti se probudiš a ono – mrak! A zamislite još gori zbun – tamo dole nema signala, ili ima – ali u nekoj drugoj mreži a ne baš vašoj! Znači – kartice svih operatera takodje su neizbežne. E da…i da ima kredita na njima…No, još uvek postoji opcija da me na reš ispeku, to bi mi već sigurno došlo glave (a i ostalog, doduše…)

Ali, u zadnje vreme imam jedan novi strah. Jednostavno, došao je sam, nepozvan, nije me ni pitao da li sme da dodje. Svi su nešto u tom 21.12.2012. godine i šta će biti posle i hoće li biti posle i ako će biti posle, kako će biti posle. U svemu tome, nije me toliko strah hoće li biti nakon toga i mene, nego…šta bih radila da me taj dan dovede u situaciju da nam život visi o koncu i da obojica dečaka trebaju moju pomoć. Kako bih odabrala kojem od njih da pružim ruku da ga spasim ako nisam u situaciji pomoći obojici? Nije li to najgori izbor koji može biti pružen jednom roditelju? Samo to molim onog čiku gore, da me nikada…ali NIKADA ne dovede pred ta vrata…nek me nosi, ali neka njih sačuva….

Ako bih podvukla crtu…mada nemam nameru :)

Da se i dalje koriste olovka, papir i misli…moja bi hartija ostala bela, netaknuta, olovka oštra kao igla, a misli otupele od konstantnog ponavljanja istih radnji.
Ne, nije mene život moj zasitio. Zasitila sam se istih osam sati svakog prepodneva. Istih onih osam sati koji nam omogućavaju da izguramo od prvog do prvog. Istih onih osam sati za koje bi mnogi deo sebe dali.
Danas, kada ljudi čeznu za poslom, čeznu za šansom da zarade za svoj hleb (patetično, no ipak – istinito), ja evo sedim i tonem u dosadi istih zadataka i obaveza. Mogu više, mogu bolje, mogu drugačije, mogu interesantnije. No, raduje me da sam tu gde sam i zahvaljujem se svaki dan bogu na datoj mi šansi.

Istina, očekivala sam nešto drugačije od svog života. Ima li ko nije? Ne smatram se neuspešnom ali se isto tako ne zadovoljavam ovime sada. Ne podnosim susrete nakon mnogo godina i hvalisanje uspehom svog života – udala sam se, imam decu, porasli su i dobri su učenici. To nije tvoj uspeh, to je njihov uspeh. Dalje, udati se – nije uspeh, jer to bi značilo da smo se uspešno uvalili nekom, da nas je taj neko na našu sreću primio, kao dobročinitelj, socijalna ustanova, crveni krst…šta li već. Moja deca i moje bračno ili partnersko stanje nisu odraz mene, niti bilo koga, već trenutnog statusa ljubavi – imam li je sa kime deliti ili ne. Deca…nisu merilo uspeha, već bića doneta na svet sa pruženom šansom da u njemu rastu i formiraju sebe i svoj život…nastavljajući tako da postoje za sebe i samo sebe, a čineći pri tome i nas sretnima što ih imamo.
Da me sutra ili već danas neko upita – šta si postigla u životu, nisam sigurna da bih imala odgovor. Jesam li postigla nešto, svašta ili ništa? Šta smo to postigli u našim životima i moramo li baš postići? Imamo li nešto od toga da jednoga dana kada nas ne bude, (a svi ćemo mi otpakovati jednoga dana) neko kaže šta su sve naši uspesi (a naravno i padovi)? Živimo li za nas, naše roditelje, našu decu ili za svet?
Želim da mislim da živim za sebe. Potom, želim da mislim da činim najbolje što mogu za svoju decu. Živela sam srećno sa svojim roditeljima, uživajući u bezbrižnom detinjstvu koje su mi pružili. No sada, želim da se pokušam osvrnuti na ono šta sam postigla u životu ako sada povučem crtu…
Ništa bitno ovom svetu nisam postigla. Neće mi podizati spomenike, neće ulicama davati ime po meni, neću završiti ni u čijoj knjizi i verovatno nikada neću istu napisati ni sama. Sretna sam zbog toga. Ne nosim breme odgovornosti natovareno očekivanjima izazvanim natprosečnim uspehom.
Zadovoljiću se sitnim radostima uživanja o svakodnevnici, pokušaću da ne otupim totalno na poslu koji moram obavljati, radovaću se svojoj porodici, radiću što više mogu samo one stvari koje volim a ne koje se očekuju od mene i koje činim samo zato što tako treba. Praviću ono što mi se dopada sve dok mi se to dopada, pisaću kada mi se piše i čitaću samo onda kada mi se čita.
To sam postigla. Da znam ko sam, kakva sam i od čega sam. Da znaju moji najdraži ko sam, kakva sam i od čega sam. To i ništa više. Treba li mi išta više od toga?

Pomalo turoban osećaj…

Sunce…možda je već svanulo…samo se ne vidi od oblaka…kišnih, teških, turobnih…Telefon zvoni sa pozivom na ustajanje. Možda je rano, možda je kasno…za njih, taman koliko treba. Ustaljeni koraci do dečije sobe…budjenje, pet minuta lenčarenja…pa ustajanje, pranje zubiju, oblačenje…pokret.

Kud koji, mili moji. Svako na svoju stranu. Radni dan uveliko traje. Isti, kao i svaki pre i ako bog da, biće i svi posle, dok radni vek ne prodje. Škola uveliko traje, redjaju se čas za časom. Interesantni – baš onoliko koliko deci željnoj igre mogu biti. Domaći za zabavu kod kuće – po meri baš onoliko koliko po meri deci umornoj od škole mogu biti.

Odlazak po decu u školu. Dolazak kući. Dolazak sa posla. Ručak. Priprema, klopa, pospremanje. Druženje, kupanje, spavanje. Baš sve po redu. Redja se iznova…iz dana u dan.

Vikend…dugo očekivani vikend. Odmor, ako se onaj kome je odmor ponudjen odmoriti ume. Vikend – za porodicu, za slobodno vreme, za neke aktivnosti koje nisu našle mesto u prethodnim danima. Nedelja – sutra opet radni dan…i tako redom…iz nedelje u nedelju.

31.12 – neke godine. Slavlje, čestitke, želje, nadanja, sumiranja… 01.01 – neke…sledeće godine…i tako redom…iz godine u godinu…

Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept  za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?

Je li promašen život ako se svede na gore pomenute radnje, ako nije glasan, ako nije javan, ako nisu postignute velike stvari? I…šta su uopšte velike stvari? Velika naučna dostignuća, velike pesme, veliki filmovi, velike uloge, veliki skandali? Šta je život koji opravdava svaku ponudjenu godinu?

Možda onaj koji svaku od tih godina ceni, koji ne popušta, ne posustaje… Onaj, koji ume da uživa u upravo onom što je a teži onom što je bolje, no poštuje ono lošije i time još više ceni ono što mu je.

Dobar je život odživljen život koji ne daje razloge za stid, za kajanje, već daje osećaj sreće svakim novim danom, nekim novim, sitnim znanjem, nekim novim proživljenim osećajem. Bio to osećaj tuge još ne doživljene, bio to osećaj sreće neopisane ili pak…sitne radosti, sitnog zagrljaja, sitnih reči…ili samo, nagoveštaj sreće, nagoveštaj tuge, nagoveštaj nadolazećeg dana…

Život je dobar sve dotle dok ga živimo, jer za sve to vreme imamo mogućnost da ga ispravljamo ako to želimo…Život je dobar i onda kada nas više nema, ako smo ga živeli dok nas je i bilo…Jer, ako nas je onda bilo…biće nas i posle samih nas. No, i onda, život je ipak surov ako otme mladost, jer joj nije pružio šansu da doživi starost…

Život u zgradi – deo četvrti

Drage komšije…a i oni ne tako dragi…htela sam nešto da vas obavestim. Naime, imamo jedan problem i ne umemo da ga rešimo. Naš je automobil godište 1988. (ako dobro znam, no nemojte zameriti ako nisam dala u potpunosti tačan podatak). Mogu reći i to, da je iz XX veka. Ta je informacija sigurno tačna. Ne znam da li vam je poznato da u XX veku nisu prodavani automobili sa krilima? Ili barem nisu prodavani masovno i javno. Iz toga, dakle, logično sledi…da ni naš auto nema ista…krila, jel…E sad, što bi to vas zanimalo? Nemate ih ni vi…ili se barem ne vide na prvi okobac iliti pogled.

Ono što svi imamo, plus zajedničko je, jeste parking. Mali doduše i tesan i dosta loše iskorišten, no, šta je tu je, što imamo sa time se koristimo. Uglavnom se trudimo namestiti tako, da nas što više složno stane na isti. I najčešće ne smatramo za nedostatak to što nam nisu ugradili one momente za letenje. No, moram vam priznati da ima dana, jutara, kada meni (mada, što bi to nekoga brinulo?!) spontano narastu krila i dodje mi da poletim. Svaki put se iznova obradujem kada ugledam našu suzicu kako se na parkingu guzi nekom drugom autu. Kako to mislim? Pa eto…tako lepo…nadje se neki snalažljivi komšija koji se uredno parkira iza našeg auta i smatra da je to sasvim u redu.

E pa ja smatram da to uopšte nije u redu. Bilo bi u redu da smo, naravno, nešto bliskiji, pa da recimo imamo brojeve telefona jedni drugih, pa da najavimo „Alo, komšo…ja za 10 minuta krećem na posao, ajd, skidaj pidžamu i idi pomeri auto da ja mogu da teram, pa se vrati u krevet“. No, kako to baš nije slučaj (čast izuzecima, kao i uvek), bojim se da ta opcija nije moguća. Šta nam onda preostaje?

  1. varijanta – da se okrenemo i vratimo u krevet i pokušamo obavestiti nadredjene da nismo u mogućnosti doći na posao i nadati se da će naići na razumevanje naša izjava „da je komšija stao iza nas na parkingu“
  2. varijanta – da izbacimo krila koja nemamo
  3. varijanta – da pokušamo izvesti vešt manevar preko one džungle ispred parkinga i da se nadamo da nećemo upasti ni u kakvu rupu i pri tome oštetiti auto

Jutros je upalila ova treća varijanta. No, ima dana kada i to nije moguće. Tako da bih ja, u suštini, htela da zamolim komšije da se parkiraju razumno, tako da nam svima bude dobro ili da nam ubace u sanduče (u našem slučaju to je broj 16) broj telefona kome da se obratimo. Ili, još bolje, da nam napišu opravdanje za izostanak sa posla. Može jedno dve nedelje, barem. I tako, nadam se da mi niko ne zamera za oduzet prostor na oglasnoj tabli, eto, došlo mi je da vas zamolim i nadam se da lepa reč i gvozdena vrata otvara ili u ovom slučaju, da lepa reč i slobodan izlaz sa parkinga čuva.

Život u zgradi

Život u zgradi – deo drugi

Život u zgradi – deo treći

Iza rešetaka kratkog dana

Preturam po svojim mislima…ko zna koji put…Život je trka. Trka za neuhvatljivim vremenom koje ipak neumorno jurimo. Možda ga stignemo. A možda je bolje da ne…. Šta bi bilo da uhvatimo vreme? Šta bismo radili sa njim? Bismo li ga znali iskoristiti ili bismo ga potrošili kao što dete potroši pakovanje žvaka? Jedna za drugom, sažvakane i bačene u kantu za otpatke…zaboravljene…

Sretna sam što još uvek mogu da trčim za vremenom. Sretna sam što mi nije dosadilo neimanje pojma  šta je imanje vremena na pretek. Sretna sam što imam mogućnost, snagu, zdravlje i sretna sam što imam za koga da imam sve što imam.

Ponekada osećam grižu savesti. Nisam sigurna da je delić uhvaćenog vremena pravilno potrošen. Ali…šta je to uopšte pravilno potrošeno vreme i postoji li definicija istog? Je li to odradjen posao, skuvan ručak, opeglan veš, spremljen dom ili je to nešto drugo? Jesu li to svi isčitani mailovi, sve izlistane stranice interneta, prokomentarisani blogovi, napisani postovi ili i to nije tačan odgovor? Ili je odgovor tako blizu…tik do našeg srca…u osobamo koje volimo…u dušama koje nas vole i raduju se da nas imaju kao deo sebe?

Trudim se da izlečim tu savest nametnutu sebi od sebe same. Borim se protiv nje jer moj je cilj moje najjače oružje. Želim da uživam u životu. Život je tu uz nas. Život je pred nama ali jednako tako i za nama. Sve ono što je prošlo čini ovo što je sada, da bi ovo što je sada donelo ono nešto što će biti. A želim da to što će biti bude jednako lepo kao ovo što je sada.

Volim vreme koje provodimo zajedno. Porodica. Volim odlaske na kafu, volim dolaske na kafu. Kafa više kao forma, druženje kao zadovoljstvo. Volim razgovor na milion tema sa osobama sa kojima mogu da pričam o milion i jednoj temi. Volim vreme uz svoju decu. Nije to klasično provedeno vreme…sedenje i igranje. Priznajem – to mi baš ne ide od ruke. Najbolje mi ide ronzanje, odmah zatim priča, priča, priča, pametovanje deci (njima barem mogu, još za sada…i to koristim dok imam šanse), tu je vožnja na treninge, vožnja sa treninga – život u automobilu. Volim vikende u kojima se nadje vremena za gužvanjac u četvoro na jednom krevetu i gledanje crtanih filmova na velikom ekranu. Volim suze u Borisovim očima na sretnom kraju i Dejanovo pitanje: „Borise, plačeššš?“ i šeretski podrugljiv izraz lica koji prati isto pitanje. Volim neumorno gledanje serija sa mangupom,  epizode za epizodom šesnaeste po redu koju progutamo dok si rekao keks. Šta volim? Obožavam! Volim odlaske na nedeljne ručkove kod mame i tate i još više volim što zbog toga imam nedelju prepodne u krevetu.

Blogujem. Sada malo manje. Ali…nedostaje mi taj deo mene. U svakom redu ostavljam delić svojih misli, deo svojih emocija, po neku uspomenu i podsetnik za buduća vremena. Ali…ne može čovek sve da postigne. Ili barem ne običan čovek, žena, svejedno…I žena je čovek – jer čovek nije samo vrsta, čovek je oličenje nečije duše. Biti čovek – znači imati srce, imati emocije, imati dušu. Radujem se da mogu reći da mislim da jesam čovek.

Toliko toga bih želela da uradim, toliko toga bih želela da postignem. Ali mi  te želje staju na put ostvarenja cilja da budem sa svojom decom, da provedem vreme sa čovekom koga volim. A mislim da pored toga sve druge težnje padaju u vodu. Nastavljam da pišem…tu sam…biću tu. Čitaću, ponekada, ponešto, ponegde. Ostaviću po koji trag da sam bila, navratila, pogledala šta se dešava i šta je ko podelio sa nama. Ali…ostavljam da definiciju pametno utrošenog vremena živim onako kako mi srce nalaže. A srce traži druga srca…koja preko imaginarnog sveta ne kucaju dovoljno snažno.

Današnje jutro donelo je nešto što je mojoj duši jako prijalo. To nešto potaklo me je da se vratim redovima na ekranu koje sam zaista imala nameru zanemariti. Onda sam shvatila da to ne mogu. Da to ne želim. Želim ostaviti trag. Ne trag za druge, ne trag zbog traga, nego trag za sebe, za nas, za moju decu. Svaki slučajni prolaznik biće rado ugošćen, kako je to uvek i bilo. Svaki namerni gost jednako tako…Ali, nadam se da će jednako tako svaka duša koja poseti ove stranice naći razumevanja ako istu posetu ne uspem da uzvratim. Ne mogu, ne zato što ne želim, nego zato što se nečega moram odreći da bih za uzvrat dobila nešto. A to nešto je prilika da pružim sebe barem za nijansu više onima kojima sam najpotrebnija (ili…koji su meni potrebniji još više).

Džepno izdanje karikature života – paranoja drugi deo

Džepno izdanje karikature života – uvod
Džepno izdanje karikature života – …poglavlje 3
Džepno izdanje karikature života – …poglavlje 7
Džepno izdanje karikature života – paranoja prvi deo

Znaci ostali:

Htedoh svašta napisati, napisah. Htedoh napraviti karikaturu od toga. Napravih. Htedoh još jednom pročitati. Izbrisah. Ne valja. Previše je pažnje posvećeno brižljivom odabiru reči za sadržaj glupavog karaktera. Nije vredno. Takve stvari nisu vredne pažnje. Valja ih iz korena saseći. No, šteta da se neki simpatični izgovori (pri tom upotrebljeni) ne spomenu. Sem onih, navedenih u paranoji prvi deo, evo sledećih:

–          Spojene smene, spavanje kod veterinara na granici, radi odmora izmedju istih
–          Odlazak sa šefom na sastanak u drugi grad sa dva auta, jer isti ima nameru da se napije i zadrži, pa da heroj stigne kući na vreme
–          Odlazak u inostranstvo sa šefom na poslovnu večeru, razgovor u roamingu (navodnom), telefonski račun čudnim li čudom ne stiže
–          Kartanje sa prijateljima u susednom gradu, sa odjavljivanjem…kad? Ponovo u ponoć…
–          Proslava prvog januara sa kolegama u kafani u nedodjiji bez aktivne mreže
–          Ćebe u kolima za pijanog kolegu
–          Planiranje učenja vožnje Mig – a (TOP IZGOVOR!!!) kao neostvarenog sna. Varijanta – vodiće me kolega da učim
–          Dobra SMS – prijateljica, koja je puno toga učinila da spasi brak kojem spasa nema
–          Navodno namerno motanje kilometar sata stotinama kilometara unapred kako bi se isprovocirala paranoična Guska the  Zhena
–          Odlazak na snimanje svadbe i povratak bez kasete sa istog. Opravdanje – hitan put mladenaca u Shvaboviju
–          Višak mobilnog telefona (čitaj – kao ne postoji) u džepu sa sadržajem za laku noć i miran san
–          Fotografije poznatog junaka u veoma nepoznatom okruženju
–          Fotografije nepoznate junakinje u veoma uobičajenom, a opet, vrlo neprikladnom položaju

Paranoja, nego šta 😉

Tu ćemo se sada lepo pozdraviti sa ovom tematikom, čisto eto – htedoh da podelim sa vama neke dobre, mada već iskorištene i nadasve maštovite ideje. Plus – da vam predložim, ipak…nemojte ih koristiti. Nemojte ni stvarati sebi uslove u kojima će vam trebati. Nije vredno. Trošenje je dragocenog vremena, svima nama poklonjenog i na našu dušu nam ostavljenog. Da ga iskoristimo najbolje što umemo. Da radimo sa njim ono što želimo. Da ga posvetimo onome kome želimo. Laganjem drugih lažemo sebe. Pravimo kukavice od sebe. Izvrćemo ruglu ono što nam je na tacni dato. Život. Ovaj naš jedan…vredan. Život, koji nudi tako mnogo, a treba se samo prihvatiti rada. Rada na sebi samima. Na onome što jesmo i što želimo da budemo. Na onome što želimo da pružimo. Sebi i drugima. Onima kraj nas. Onima koje volimo. I…budimo sa onima koje volimo. Uživajmo u njima, a one druge, ostavimo za sobom, da žive svoj život onako kako ga svojim lažima iskroje. Prigrlimo istinu i nje se držimo. Samo je ona ta koja nas može usrećiti. Život u laži jednak je neživotu. Život u laži je grubo preživljavanje i čekanje kraja za koji ne znamo kada će doći. Život u laži jednak je mučenju života. A život to nije zaslužio….