Jedan običan čovek

Sela sam sa namerom da samo malo lutam po internetu, „da vidim šta novo ima“, kao ono…u toku sam sa svim i svačim, pa da nešto ne izostavim. Nešto mislim, imam par ideja o čemu mi se piše, ali…da li pisati ako baš nisam raspoložena za to ili ipak ostaviti za neki drugi dan i neki bolji momenat? O čuvenom Majkl Džeksonu mi se ne piše, mada je to sada hit tema. Ne piše mi se o njemu, a ipak ga pominjem. Nije da mi nije žao čoveka, u stvari, ako ćemo iskreno, kao čoveka i nije…pa nisam ga ni poznavala, niti sam kafu sa njim pila, a takodje ni ovce čuvala. Kao čoveka neka ga žale oni koji mogu reći da su provodili vreme sa njim, sada da li lepo ili ne, to znaju oni sami. Kao umetnika – njemu svaka čast…nije da sam pratila njegovu muziku, i da sam nešto sekla vene za njim (nisam ni za kim – doduše, sreća pa sam kukavica, a i ni za kim mi se nije baš ni krv prolivala, a uz to još i padam u nesvest)ali hajde…kažu da je mnogo doprineo u muzičkom, pa i plesnom svetu, pa da im verujem na reč. Što se mene tiče, imao je OK pesama i to je to. Dalje, ne žalim ga kao čoveka koji je uništio sam sebe stremljenjem da bude nešto što nije. Sad, da li je on smatrao da treba da bude ono što je pokušavao da bude, ili je mislio da je rodjen u pogrešnoj koži, telu, sa pogrešnim nosom i pogrešnom kosom, ne znam, niti ja, niti naučnici, možda ni njegovi najbliskiji. To je znao možda samo on, a možda čak ni on. Bojim se…na tom se putu negde izgubio, i što je dalje išao, to mu je teže bilo naći izlaz odatle.
U celoj priči, naravno, i on je samo običan čovek, kao što su i sve ostale poznate i ekstra poznate ličnosti, pa tako ima svoju porodicu, kojoj je jednako teško, niti manje, niti više, nego ljudima koji su svetu nepoznati, a jednako tako gube svoje najmilije. I povorke na ulicam, histerije mladih devojaka, koje govore kako im je neizmerno značio, koje liju suze za njim, posipaju cvećem ulice…ne mogu reći lep prizor…jer uglavnom prestanak kucanja srca, sa nemanjem šanse da se ikada više njegovi otkucaji  ponovo osete, ne može da bude lepo, niti prijatno…ali, da kažem, ipak, lepo je odati počast nekome ko je zaista vredeo.
Jedino, koliko li je ljudi još sa ovoga sveta otišlo, a da se njihov odlazak nije ničim obeležio? Ne govorim o kamerama, ne govorim o svetskoj pažnji, novinama, predsednikovom iskazivanju saučešća…govorim o najobičnijoj…pažnji.
Ne volim dvoličnost, ne volim zabune, ne volim ljude koji danas pričaju jedno, a sutra već to poriču, ne volim laž (u stvari, koga uopšte briga šta ja volim – ne volim), pa bih tako i ja lagala da kažem da još pre par dana nisam surfajući po internetu gledala njegove fotografije, u stvari, fotografije nečega što je on (uz pomoć lekara koji su se tu verovatno dobro omastili) napravio od sebe. Nije to sada moj zaključak, o tome se uvek pričalo kada bi se pomenulo njegovo ime, u zadnje vreme, mnogo više nego o njegovoj muzici.
I sada svi, odjednom, samo zato što je prestao da postoji, barem njegovo telo više ne živi (kažu, njegov će duh zauvek živeti,…verovatno jer je bio poznat, a mi nismo…ko zna šta će se sa našim desiti)pričaju samo o njemu, o njegovoj važnosti, o njegovoj dobroti, o njegim uspesima (pa evo…pišem i ja, i ako sam počela sa time da mi se o njemu baš ne piše). Svaka radio stanica sada, odjednom, opet, samo zato što ga više nema, pušta njegove pesme, čupaju ih iz naftalina, ili gde se već drže te stare, dobre pesme…Mnogi sada ponovo uče ili tek prvi put uče korake i glumu iz spota „Thrilerr“…da mu ukažu čast i da ga ispoštuju kao umetnika.
Moram na ovo da primetim…gde su bili dok je bio živ? I zašto tek kada neko umre, o njemu počinje da se piše lepo? I zašto nekome treba zagorčati život, samo zato što je drugačiji? E taj deo priče, biti drugačiji i ne biti prihvaćen, dešava se i onima, manje poznatima, sa tom razlikom što im se ni nakon odlaska na neko drugo, sad bolje ili lošije mesto, ne ukaže pažnja, niti licemerstvo, pričom o tome kakve su sjajne osobe bile.  Ne znam…jednoga dana, kada za mene više ne dodje sutra, volela bih da ljudi, ako takvih bude uz mene…kažu, istina je, bila je veštica svoje vrste, istina je…bila je zolja, bila je teška, osetljiva, ponekada uvredljiva. Istina je…bila je drugačija, nije baš bila najbolja, ali nije bila ni tako loša. Imala je svoje dobre i loše dane. A ne tu da me neko upakuje u celofan i priča kako sam bila divna i fantastična…No, to sada na stranu, nešto mi se ne odlazi još…..(mislim… procene su da bih do prosečnog ljudskog veka mogla da maltretiram ljude još narednih četrdeset godina…)no sada, poenta je da je tog, običnog čoveka, kome je uz to bilo zanimanje da bude umetnik, a osobina jednostavno – da je drugačiji….trebalo poštovati i za njegovog života, jer malo će mu šta sada ovo značiti.

I…ipak sam pisala o hit temi…možda sam i ja ipak samo obično, dvolično biće…

Kako sačuvati veče?

Šta znači biti nervozan kao ker? Nije li to malo nepravedno prema prijateljima nam našim najboljim? Sad je li to jako, izuzetno, najstvarno jako nervozno, ili uopšte nije nervozno?
Šta ja znam…vidjala sam svakakve…kerove. Najnervozniji su oni mali, što valjda nedostatak telesne mase nadoknadjuju visinskim arlaukanjem iz sveg glasa! Mislim da bih tu uvrstila čivauve (čivave, ili kako već). Tako da…danas bih se slobodno moglo družiti sa njima.
Slobodno nazovimo ovaj tekst agresivnim nastavkom na jučerašnji. Tada sam još bila opuštena i sretna u isčekivanju manguparije da se vrati. Nije to da sad da meni njegov mangupluk nešto kao nedostaje, nego…ono…galama mi je u glavi, mnogo mi se duša tuda smuca, razgovaram sa računarom…pa sam donela i drugi…kao, nije mi dosta ovaj jedan, nego da se umrežim, pa da se Kokica i Sanja lepo druže! I ova moja deca, mladi naraštaji…baš su me danas znali ostaviti i uputiti se kod oca im njihovog dragog što odluči nakon pet nedelja da navrati u Suboticu nam našu trulu (njegove reči, ja bih mu najradije u usta skočila za takvu izjavu!)
Da li nervozan kao ker znači imati nešto u grlu što te guši, al ne ono kao da je neko obmotao šake ti oko vrata, pa steže, nego ovo bre gura iznutra, pa hoće da izadje. I tako…izlazi u vidu ovih nasumično nalupanih slova, koja tako čine jedan užasan tekst napisan nekom panikom i strahom, koja nastaje kada ne krene sve onako kako smo to mi zamislili.
nenervozni pasNešto smo ovih dana provlačili kroz redove nedostatak vremena. Eto, ja ga sada, danas, imam. Eto, a ja sada, danas, ne znam šta bih sa njim.
Mogla bih krenuti od kućanskih obaveza komada mnogo, ali zaista se nikako ne uklapam dobro u šemu domaćica koje petkom zajaše na usisivač, pa kada i sjaše, uhvate krpu za prašinu u ruke, pa sa njom mlate po kući, dok ne izližu sav nameštaj. Pa posle, pošto su ga toliko izlizale, treba mu vratiti sjaj, pa onda razvale duvati Pronto po celoj kući, pa sve do parketa, pa se onda svi ostali sapliću po istom tom, klizavom parketu, ali šta ima veze…važno je da blista. Nije da ih ne obavljam, ponekada se uzbunim, pa uradim…ali dok mi mangup na tv ne napiše „obriši me“, ja ga i ne obrišem. Istina…možda malo zavrnem nosom (imam i čime, hvala na pitanju), ali što jes, jes…posle su svi snimci legalno nabavljenih serija sa interneta mnogo bolji i jasniji!
Mogla bih pozvati prijatelje koje dugo nisam čula, a još manje videla…ali sve mi je nešto i slušalica teška…nije da ne želim.
Mogla bih igrati igrice na računaru, dočepala sam ga se, dočepala sam se oba, doduše…al ne ide mi, nije mi gušt ovako, kada mi je sve na izvol´te.
Mogla bih raspaliti muziku do daske, ali lepša mi je tišina, a nervira me tišina.
Mogla bih pisati nešto pametno, ali ni to mi ne ide. Možda bolje da sam ćutala, barem tako kažu, ako nemaš šta pametno da kažeš, a ti onda ćuti.
Od svega što sam mogla, a nije mi se dalo, uzela sam pregledati fotografije iz naftalina, pošto se na Facebooku zakuvala simpatična žurkica na račun fotki moje drage sestre (čitaj lakumić) iz doba osnovne škole…pa sam nešto osećala grižu savesti (ne preterano jako izraženu) da se samo na njen račun smejemo. Od svega, dakle, odlučila sam odabrati par sočnih (ne XXX sočnih, takve ne bih mogla imati baš i da hoću, nedostaje mi glavnih atributa, a nekih imam viška), i odabrala sam jedno pedesetak takvih. Mislila sam da je to uži izbor. To me je dovelo do zaključka da sam veoma zanimljiva osoba za ismevanje, što bi, dakle, pružilo im povratnu satisfakciju za sve šale nanete na račun pomenute grupice iz osnovne škole ovekovečene na fotografiji sumnjivog kvaliteta.
Bilo je tu i nekih zafrkancija na račun gore pomenutog lakumića i metle, pa sve tako redom, i onda sam nabasala na jednu svoju, materijalni dokaz da jesam veštica. Jašim je sve u šesnaest i sedamnaest! E sad…to bi bilo lepo videti, ali džaba, džaba (toliko sam polupana da mi svira u glavi „Jer ti si zmija, a ja sam žaba, žaba….“), jadna je Kokica ostala kratke pameti, nekako sam još i pronašla žicu za prispojiti se uredjajem zvanim skener na utikač koji će mu dati malo strujice, ali šta dalje? Izem ti wireless skener i nedostatak wireless majstora u blizini!!! I tako, gledam ja skenera, on mene uopšte ne gleda, gledam onih pedeset fotografija iz užeg izbora, a one ništa…ćute, i izem li ti, što nisu izmislili digitalni fotoaparat već tamo neke osamdeset i druge…
Znači, polako mi presušuju ideje. Sklonila za početak jedan računar, sklonila fotografije koje nisu bile dovoljno sočne (jesu bile vrlo zanimljive…ali ne dovoljno), one dovoljno sočne ostavim negde na dohvat ruke, ako se u medjuvremenu prosvetlim kako da ih uguram u računar (dobro, šaraf znam odvrtiti ipa ih ugurati u onu kutiju, ali sumnjam da bi bile vidljive na facebooku…), sednem za preostali komp u dečijoj sobi…i šta sad?
Veče pre juče, da ne kažem preksinoć…sam tako pametno iskoristila…kao da mi nije dosta posla i excelića na istom, nego sam se tada upustila u ludu zabavu do pola dva izjutra praveći obračun neizmirenih obaveza jednog čoveka prema jednoj ženi, koji ništa zajedničko sem dece nemaju, a po osnovu potreba iste te, male dece (ni neću da izgovorim ime toga, toliko mi to muči život), malo u evrićima, malo dodavajući kursne razlike zbog prentih obaveza iz ranijeg perioda, pa sve do u 0,04 pare neslaganja nakon svih izvršenih provera…pa posle mislim se…čemu to? Utrošila dva sata, barem, da sve tačno izračunam, da ne zakinem ni sebe, a ni onu drugu stranu…pa opet…šta ću sa tim? Samo da gledam kako sam pametna (pucam od pameti) što sam to napravila, i kada se toga dovoljno nagledam, mogu lepo pozadinski deo kada zabraoni da obrišem.  Čak ni za to nije dobro, onaj fotokopir papir prilično je krut u te svrhe. Gledam, pa me i to nervira.
Sada već polako crpim sve mogućnosti, a znam šta će sutrašnji dan da donese…neko bolje raspoloženje i euforiju da se obave sve obaveze nastale današnjim nemanjem pojma šta sa vremenom, i onda ću opet, sutra, vikati kako nemam vremena ni za šta, a kamoli za opuštanje.
A lepo sam mogla samo knjigu koju čitam već najmanje četiri meseca,( jer zadnja tri i po je brzina čitanja otprilike rečenica na dan) da otvorim, pa koliko pročitam, pročitam…u najgorem bih slučaju zaspala uz nju…i probudila se sutra, oslobodjena neke napetosti današnjeg dana…ponovo isčekujući mangupariju da mi dodje ostaviti otisak stopala na dvd-plejeru (jes da u Vukovo vreme nije bilo istih…ali mislim da bi voleo da ovako bude napisano)…toliko…idem ipak otvoriti knjigu, ili gledati Eddy Murphyja u Policajcu sa Beverli brda…


…na kratko udaljeni deo mene…

…nastavljam tamo gde sam stala, a nisam ni počela. Nastavljam…ne znam ni šta nastavljam. Kao da sam u nekom kutku zaboravila deo sebe. To je samo momenat, nisam usamljena, ali mi nedostaje upravo taj deo.

Kako li do toga dolazi?
Kako li ljudi postanu ovisnici o nesamoći?
Kako li neko čini da nisi sam i kada jesi sam?
Zašto neki ljudi svojim odsustvom izazivaju bes, ljutnju i nepoverenje, a drugi jednostavno…nedostaju?
Kako čovek nauči da se ne ljuti, kako stekne poverenje, kako oprosti sam sebi bes?

Nikako…to se ne uči, to se, najjednostavnije, oseća.

ZagrljajKada u vazduhu miriše na iskrenost, kada razum i razumevanje zauzmu tron, kada odbace dvorske lude koje im daju još ludje ideje…tada nastupa – poverenje.
Kada sami gazdujemo svojim srcem, kada ljubav trošimo na prave ljude, kada osećaje poklanjamo dobrim srcima i kada primamo odricanja onih koji se odriču…tada se postaje – ovisnik o nesamoći.
Kada damo od sebe i ono što ne možemo dati, kada damo sebe više nego što možemo dati….tada se ostaje – ovisnik o nesamoći.
Kada je soba puna, a ipak prazna, kada je mnogo duša, ali ne ona prava, kada glasovi govore, ali nerazumljive reči, tada smo sami.
Kada zavlada tišina, a ipak nije, kada se ćuti, a ipak mnogo govori, kada je duša jedna, ali baš ona prava, tada smo bogati!

Kada  to shvatimo, onda smo sretni.