…nastavljam tamo gde sam stala, a nisam ni počela. Nastavljam…ne znam ni šta nastavljam. Kao da sam u nekom kutku zaboravila deo sebe. To je samo momenat, nisam usamljena, ali mi nedostaje upravo taj deo.
Kako li do toga dolazi?
Kako li ljudi postanu ovisnici o nesamoći?
Kako li neko čini da nisi sam i kada jesi sam?
Zašto neki ljudi svojim odsustvom izazivaju bes, ljutnju i nepoverenje, a drugi jednostavno…nedostaju?
Kako čovek nauči da se ne ljuti, kako stekne poverenje, kako oprosti sam sebi bes?
Nikako…to se ne uči, to se, najjednostavnije, oseća.
Kada u vazduhu miriše na iskrenost, kada razum i razumevanje zauzmu tron, kada odbace dvorske lude koje im daju još ludje ideje…tada nastupa – poverenje.
Kada sami gazdujemo svojim srcem, kada ljubav trošimo na prave ljude, kada osećaje poklanjamo dobrim srcima i kada primamo odricanja onih koji se odriču…tada se postaje – ovisnik o nesamoći.
Kada damo od sebe i ono što ne možemo dati, kada damo sebe više nego što možemo dati….tada se ostaje – ovisnik o nesamoći.
Kada je soba puna, a ipak prazna, kada je mnogo duša, ali ne ona prava, kada glasovi govore, ali nerazumljive reči, tada smo sami.
Kada zavlada tišina, a ipak nije, kada se ćuti, a ipak mnogo govori, kada je duša jedna, ali baš ona prava, tada smo bogati!
Kada to shvatimo, onda smo sretni.
Hvala Grande
(usput…ti stvarno ustao u pola pet, a legao u pet do pola pet?…kada si već u 5.21 aktivan 
?)
Ja taj deo jesam sklavirila, (što se tiče više vremena) al da me mrzi ustati ranije, mrzi me! Kad volem lenčariti, pa to ti je….
Poruka onima koji priznaju: Pola vam se prašta
o drugoj polovini
… razmislićemo.
Hmmm
ovako gledano, bolje i ne priznati, pa nam se nema ni šta praštati 
Dok se može birati treba birati, kada prodje vreme biranja… izabrali smo
Grande ovaj zadnji post ti je bas dobar
Hvala
još da znam na koji post misliš
ali sve je
Mislim da misli na ovaj „Dok se može birati treba birati, kada prodje vreme biranja… izabrali smo“ , sad Andrej neka me ispravi ako grešim