Sela sam sa namerom da samo malo lutam po internetu, „da vidim šta novo ima“, kao ono…u toku sam sa svim i svačim, pa da nešto ne izostavim. Nešto mislim, imam par ideja o čemu mi se piše, ali…da li pisati ako baš nisam raspoložena za to ili ipak ostaviti za neki drugi dan i neki bolji momenat? O čuvenom Majkl Džeksonu mi se ne piše, mada je to sada hit tema. Ne piše mi se o njemu, a ipak ga pominjem. Nije da mi nije žao čoveka, u stvari, ako ćemo iskreno, kao čoveka i nije…pa nisam ga ni poznavala, niti sam kafu sa njim pila, a takodje ni ovce čuvala. Kao čoveka neka ga žale oni koji mogu reći da su provodili vreme sa njim, sada da li lepo ili ne, to znaju oni sami. Kao umetnika – njemu svaka čast…nije da sam pratila njegovu muziku, i da sam nešto sekla vene za njim (nisam ni za kim – doduše, sreća pa sam kukavica, a i ni za kim mi se nije baš ni krv prolivala, a uz to još i padam u nesvest)ali hajde…kažu da je mnogo doprineo u muzičkom, pa i plesnom svetu, pa da im verujem na reč. Što se mene tiče, imao je OK pesama i to je to. Dalje, ne žalim ga kao čoveka koji je uništio sam sebe stremljenjem da bude nešto što nije. Sad, da li je on smatrao da treba da bude ono što je pokušavao da bude, ili je mislio da je rodjen u pogrešnoj koži, telu, sa pogrešnim nosom i pogrešnom kosom, ne znam, niti ja, niti naučnici, možda ni njegovi najbliskiji. To je znao možda samo on, a možda čak ni on. Bojim se…na tom se putu negde izgubio, i što je dalje išao, to mu je teže bilo naći izlaz odatle.
U celoj priči, naravno, i on je samo običan čovek, kao što su i sve ostale poznate i ekstra poznate ličnosti, pa tako ima svoju porodicu, kojoj je jednako teško, niti manje, niti više, nego ljudima koji su svetu nepoznati, a jednako tako gube svoje najmilije. I povorke na ulicam, histerije mladih devojaka, koje govore kako im je neizmerno značio, koje liju suze za njim, posipaju cvećem ulice…ne mogu reći lep prizor…jer uglavnom prestanak kucanja srca, sa nemanjem šanse da se ikada više njegovi otkucaji ponovo osete, ne može da bude lepo, niti prijatno…ali, da kažem, ipak, lepo je odati počast nekome ko je zaista vredeo.
Jedino, koliko li je ljudi još sa ovoga sveta otišlo, a da se njihov odlazak nije ničim obeležio? Ne govorim o kamerama, ne govorim o svetskoj pažnji, novinama, predsednikovom iskazivanju saučešća…govorim o najobičnijoj…pažnji.
Ne volim dvoličnost, ne volim zabune, ne volim ljude koji danas pričaju jedno, a sutra već to poriču, ne volim laž (u stvari, koga uopšte briga šta ja volim – ne volim), pa bih tako i ja lagala da kažem da još pre par dana nisam surfajući po internetu gledala njegove fotografije, u stvari, fotografije nečega što je on (uz pomoć lekara koji su se tu verovatno dobro omastili) napravio od sebe. Nije to sada moj zaključak, o tome se uvek pričalo kada bi se pomenulo njegovo ime, u zadnje vreme, mnogo više nego o njegovoj muzici.
I sada svi, odjednom, samo zato što je prestao da postoji, barem njegovo telo više ne živi (kažu, njegov će duh zauvek živeti,…verovatno jer je bio poznat, a mi nismo…ko zna šta će se sa našim desiti)pričaju samo o njemu, o njegovoj važnosti, o njegovoj dobroti, o njegim uspesima (pa evo…pišem i ja, i ako sam počela sa time da mi se o njemu baš ne piše). Svaka radio stanica sada, odjednom, opet, samo zato što ga više nema, pušta njegove pesme, čupaju ih iz naftalina, ili gde se već drže te stare, dobre pesme…Mnogi sada ponovo uče ili tek prvi put uče korake i glumu iz spota „Thrilerr“…da mu ukažu čast i da ga ispoštuju kao umetnika.
Moram na ovo da primetim…gde su bili dok je bio živ? I zašto tek kada neko umre, o njemu počinje da se piše lepo? I zašto nekome treba zagorčati život, samo zato što je drugačiji? E taj deo priče, biti drugačiji i ne biti prihvaćen, dešava se i onima, manje poznatima, sa tom razlikom što im se ni nakon odlaska na neko drugo, sad bolje ili lošije mesto, ne ukaže pažnja, niti licemerstvo, pričom o tome kakve su sjajne osobe bile. Ne znam…jednoga dana, kada za mene više ne dodje sutra, volela bih da ljudi, ako takvih bude uz mene…kažu, istina je, bila je veštica svoje vrste, istina je…bila je zolja, bila je teška, osetljiva, ponekada uvredljiva. Istina je…bila je drugačija, nije baš bila najbolja, ali nije bila ni tako loša. Imala je svoje dobre i loše dane. A ne tu da me neko upakuje u celofan i priča kako sam bila divna i fantastična…No, to sada na stranu, nešto mi se ne odlazi još…..(mislim… procene su da bih do prosečnog ljudskog veka mogla da maltretiram ljude još narednih četrdeset godina…)no sada, poenta je da je tog, običnog čoveka, kome je uz to bilo zanimanje da bude umetnik, a osobina jednostavno – da je drugačiji….trebalo poštovati i za njegovog života, jer malo će mu šta sada ovo značiti.
I…ipak sam pisala o hit temi…možda sam i ja ipak samo obično, dvolično biće…
Dobar post. Inače, pisci pribegavaju ovakvim „cakama“ kao ima ili nema o čemu da pišu, i onda uzmu prvu temu o kojoj ne bi pisali; drugi nabrajaju teme o kojima ne bi rado pisali i na kraju ispade poduži članak, ali rekoh da je to štos kojemu se znaju priklonuti. Eto, ja imam gomilu priča koje sam započeo uvodom koji veze nema sa pravom temom. No, prava tema započinje rečenicom: Od nečega se mora početi… Dakle, dobar post, dobro napisan, sa nekoliko ispuštenih slova u rečima (bolje ako se ovaj luksuz zanemari). Pozdrav
I htedoh reći „prikloniti“
Hehe, hvala Grande, … ali što je istina, istina je, stvarno nisam htela pisati o njemu, ali posle nešto mislim, e pa hoću, ali iz moje tačke gledišta. A bila sam i malo gladna, pa zato možda ono sa slovima…. u svakom slučaju, lepo je pročitati od nekoga ko se bavi pisanjem da je nešto dobro napisano
Istog dana kada je umro MJ umro je i moj komšija koga nisam poznavala. Udarila ga srčka na vratima našeg stana dok nam je donosio neki račun i umro na naše oči. Nisam poznavala ni MJ, ali mi više žao komšije. Nije prodao 750 000 000 albuma i nije bio popularan čak ni u kraju u kom živi. Nema sada ni jednog ni drugog. O MJ piše i priča ceo svet, a o mom komšiji na internetu samo ja. Dok je bio živ sigurno nije ni pomislio da ću ga bar ja pomenuti, jer nismo se ni poznavali. Svi smo mi samo obični ljudi.
Charolija, upravo je to bila poenta moje priče, drago mi je da si je osetila. Mnogo je ljudi koji zaslužuju mnogo više pažnje, ali jednostavno, nisu zanimljivi, jer o njima ne bruji ceo svet.