Bloom

Počelo je nekim neobičnim plačem, kao prigušenim ali ipak, prodornim. Kako i ne bi…kada je dete odlučilo na svet doći u nedelju, pa još na materice, pa još u 12.15 h, taman na ručak…Pri tome…nije ni moglo kao sav normalan svet da se rodi normalno. Ne…moralo je već tada da zaplete sve konce, šparge, vrpce…

…čak…vrlo često, uzde nam ispadnu iz ruku i samo nas prava ruka može vratiti nazad u sedlo…smirena, čvrsta, odlučna…i usmeriti…da kroz život koračamo sigurnijim koracima….svesni da uz sebe imamo oslonac…koji će biti tu da ne padnemo…a opet…čak i ako padnemo…biće tu da…

Biću kratka – dete me je pročitalo. I…podelio je svoje vidjenje mene, njegove mame, sa svojim drugarom. Dok sam ja skakutala oko dece, plus oko stola, motajući palačinke sa ovim i onim, pokušavajući da im budem vickasta i zabavna, ubaci i moj sin dosetku…

…mnogo i duboko i jako se izvinjavam svima koji MLM sistemima zaradjuju hleb svoj nasušni, nije mi bila namera da bilo koga uvredim, nego sam zbunjena neshvatanjem društva kako neke stvari jednostavno nisu dostupne običnim ljudima koji rade 8h dnevno, svaki dan, da zarade za najneophodnije…

Sve se odvija po planu, krećem sa posla na vreme, ne mogu produženo raditi, jel…imam roditeljski, neću da izostajem, spremam se na temu – vakcina, primiti ili ne primiti. Odakle mi ta ideja? Pa sigurno zato što sam jako bistra, jel…Stigla kući, zbrzala kafu, ostavila mami i mangupu u amanet da pogledaju kraj emisije…

Ima tome…nije važno ni reći koliko…jednostavno…ima…prošlo je vreme. Vodili smo svako svoj život, onako kako smo mislili, onako kako je klizio niz naše dane, poklonjene nam…da ih pretočimo u nešto…med…gorčinu….kako ko, kako šta, kad…slobodni da uživamo ili patimo…

Verujem. Iskreno i iz duše verujem. Ne stojim u redovima. Ne boravim na svetim mestima koje smo sami takvima proglasili. Ne primam oprost od samoproglašenog božijeg glasnika. Ne crtam boga na nebu. Ne crtam andjele u suknjicama. Ne gledam gore ne bih li videla svoje drage a umrle…

Trči ona – osmeh, od uveta do uveta, al…malo šupalj. Do sada je bila zavodnica sa jednom rupom za slamčicu, sada može i tompus da turi (eh…kada bi joj roditelji samo dali…). Sva sretna razmotava salvetu i pokazuje svoj ulov: još jedan zubić je ispao…

Sada se ono može naći na svakom „koraku“ našeg virtuelnog sveta, ali i onda, baš volem da se nadje i kod nas, čisto da ne moram uvek da ga jurim kada poželim da se prisetim…Pronašla sam doradjenu, proširenu verziju, pa i ako svi već znate, nije na odmet da se podsetite, povremeno bacajući pogled kroz prozor…

Nešto mi pritiska dušu. Teret prošlosti koji me grubo prati i uspešno onečišćuje sve lepo što imamo danas. Sve lepo, što je došlo spontano, neočekivano a taman na vreme. Ne mogu ga se otarasiti, kao da je vezan nekim olovnim lancima i vuče me u dubine, dok ne dodjem do…

…jedino, moram priznati, da sam ja uporno virila u kožicu tamo kod zadnje butkice i kako je fina, nežna, mlada i taman za krckavo pečenje. No, da mi ta živahna kožica pridje ovako bistro kao što se pokazala, stvarno ne bih imala srca da joj uguram jabuku medju zube i da je ispečem!!!

Jaham na netu u drugoj brzini, sve fino i polako, da mi nešto iz vida ne promakne. Jaham (baš me briga za Vuka i gramatiku) na vetrovima novina (ne novina sa fotkama i člancima, nego je naglasak na i…valjda, što bi bile novotarije…) i ne mogu da se oduprem njihovom prijatnom dahu.

Takodje, da mi je neko rekao da ću bilo šta naučiti sa interneta, bledo bih ga gledala. Moje bi oči bile uprte u tu vanzemaljsku pojavu sa pitanjem: „…a šta je to?“! A ta bi se vanzemaljska pojava onda radije ubila nego da mi uspe objasniti pojam tog vantelesnog iskustva!

Koliko varnica, toliko sreće u ovoj kući.
Koliko varnica, toliko u domaćinskom džepu novaca.
Koliko varnica, toliko u toru ovaca…
Koliko varnica, toliko prasadi i jaganjaca.
Koliko varnica, toliko gusaka i piladi,
a najviše zdravlja i veselja.

Draga Sanja (no…i ovo se retko čuje…vidi…piše…), zaustavi se, koncentriši i pogledaj sebi ravno u oči, pa tim putem pravo u dušu (ako je imaš…a valjda je nisi izgubila), pa zadji duboko, što dublje i priznaj nam šta si tamo našla. Prvo i prvo, biće dobro ako si je našla. Drugo (a već smo na konju ako smo do drugog stigli…

Dakle…da unesemo početno stanje u ovu novu nam, 2010. godinu. Prvo bi trebali staviti tačku na prethodnu godinu, zaključ(a)iti je…pa tek onda. Ali to i nije tako lako i bilo bi u suprotnosti sa Starom gospodjom. Znači, ništa što je iza nas ne možemo izbrisati.

….ispratimo gospodju 2009 – tu sa osmesima na licima i bez osvrta na ružne stvari, ispratimo je samo sa uspomenom na ono lepo što je donela, ako i mislimo da nije…ipak jeste, mogućnost da je pozdravimo, nekima ni to nije pruženo…Dočekajmo gospodju 2010 – tu otvorena srca…

Ljubav. Uspešno obnovljena. Dobro kažu ljudi…prava se ljubav nikada ne zaboravlja. I baš kao što sam i odlučila, povukla sam prvi korak, odvrtela prvo klupko i počela stvaranje. Nizalo se klupko za klupkom i tako redom…sve dok do devetog nisam stigla. I tada je završeno ono…

Mislila sam…slika govori više od reči…onda skontah, ponekada govori i malo skrene sa teme…Ono što sam htela napomenuti, da ne dužim mnogo, jeste mala crkvica od testa. Nju smo mi veliki dobili od moje seke i shogija…

KUC, KUC, KUC….to smo mi, mangup i Kokica sa sve malim dečacima, pustite nas da udjemo u vaša srca i poželimo vam sve što ste vi zaboravili poželeti sebi samima. Svima koji danas proslavljaju Badnje veče, želimo prijatnu večeru i sreću u okrilju porodice, lepe Božićne praznike, mnogo ljubavi i mnogo osmeha…

Sada će se to promeniti. Ovaj put želim da uspemo. Ovaj put učiniću sve kako treba! Povučena nekim drugim ljubavima, nekim drugim plodovima istih, ohrabrila sam se i ja da još jednom okušam našu sreću! Već juče, bez mnogo razmišljanja…

Malo podsećanje u slici na Palić u snegu, 2008. godine, tik iza novogodišnjeg slavlja, pošto ove godine još ne stigosmo do obala našeg jezera…Sada je lepo, belo…sigurno…