(Ne)ljudski je grešiti

Otvorih ja word, pa sve nešto mislim, kuckala bih, no nemam pojma šta. Šta da nam napišem? Po stoti jubilarni put kako smo i šta doživeli sa decom? Ne da mi se. Kako su i šta naša deca doživela sa nama? I to već i majmuni na granama znaju (ili su to vrapci?). Ili možda šta su doživeli u školi? I to je opšte poznato.

No, to je život, to je naša stvarnost. To je ono od čega ne bežimo, niti želimo da bežimo. Da se ne prenemažem sada tu, ovako javno, nije da ne bih otišla na jedno mesec dana sa mangupom da se nadišem slobodice, no, verujem da ne bih dugo izdržala a da ne brinem šta je sa decom i kako su. Ne lažem. Istinu vam kažem.

E sad, da mi zapalimo negde na mesec dana, pa da mi ne izdržimo…no, kako bi to deca podnela? Haha, u ovom momentu, mislim – ekstra! Odmorili bi se od nas. Pretpostavka je, je li, da ne bi bili prinudjeni da sami sebi spremaju jelo, spremaju garderobu, kontrolišu domaće zadatke, ljube sami sebe za laku noć i ležu sami sa sobom u krevet radi boljeg sna. Pretpostavka je, takodje, da baš ne bi morali ići u školu i da baš ne bi morali raditi domaće zadatke. A što je najbolje od svega – pretpostavka je da bi se ceo dan mogli igrati i uživati u životu.

No – ta im se srećica neće dogoditi. Eto, dobro de, rdjava sam majka, pa šta sad. Teram ih da rade što im se ne radi. I mangup je rdjav – i on ih tera. Mislim stvarno – imamo li mi srca i duše? Boris mora da čita Tom Sojera. Pokušasmo mu objasniti da proba čitati sa zadovoljstvom, jer i čitanje je zabava, plus, to je sasvim zanimljiva knjiga. I što jes, jes – dopala mu se. No, izgleda da ga ubija činjenica da je to štivo pod moraš, a malo se teško nosi sa svime što se mora! A mora se učiti, mora se raditi domaći i zamislite – moraju se nameštati kreveti i mora se oblačiti!!!

Dečija posla – oni bi da ostanu deca zauvek. I bravo, to je tako i tako to i mora biti! A vi (mi) što niste ostali deca, izvol’te ih u tom prelasku iz dečije dobi polako voditi ka onoj dobi u koju bi oni rado pošli, no sa igračkama u rukama. Jer, nije da ih ne privlači biti odrastao, privlači ih i te kako, no, dobro bi bilo da to odraslo dodje bez obaveza. Odmah mi na pamet padne pravi živući primer njihovog oca   :wacko:

Nije to ni malo lak posao, ni malo lak zadatak. Ali, to je ono naše, što bismo rado izbegli, no ne možemo jer – moramo . A zašto? Zato što je to naš hir, naša želja da od dece napravimo vunderkindove (tako nekako se valjda kaže), da ostvarimo neke svoje neostvarene ciljeve? Ma jok. Nismo mangup i ja od tih koji žele da preforsiraju svoju decu, kako bi se mogli dičiti njihovim diploma i pričati po selu kako su njihova deca u svemu naj. Ne, nije to u pitanju. Samo želimo da im pomognemo da završe školu, bez logičnog objašnjenja zašto se baš mora učiti ko je koga u drugom svetskom ratu ukokao i zašto.

Želimo ih naučiti da će u životu još mnogo toga morati raditi što ne žele i što ne vole, no, neophodno je. Mogli bismo im nabaciti one ružičaste naočare i reći da je život jako lep i super samo ako oni to tako hoće, no to nije tako. Nisam neki pesimista, a baš ni ekstra optimista. Tu sam negde…u sredini. Valjda sam realna. O mangupu da i ne pričam – ako niste znali  šta je realnost – mangup je realnost  :yahoo: . U svakom slučaju – želimo da im ulijemo volju da rade, da se trude, da se bore za ono što žele u životu ali da jednako tako shvate da to ne dolazi samo od sebe, nego valja zasukati rukave i činiti sve što je u našoj moći da to postignemo.

Tako smo nas dvoje, nedece, a kao odraslih ljudi, zasukali rukave i navalili na posao koji bi mogao biti svrstani u kategoriju najtežih poslova na svetu – vaspitavanje dece. Jooooj što je teško! Al’ ne kukam, samo mi ih ponekada dodje žao. Nije njima lako sa nama. Pa još kada meni pukne nit, pa mi se glas otkoči, pa ga slučajno (ne namerno) čuju i komšije na prvom spratu…stvarno mi ih je žao. No, kao što ja njima kažem kako se ne trebaju izvinjavati, jer nam je pun šešir izvinjenja, tako je i njima pun kofer mojih griža savesti.

Ali, valjda je i to sastavni deo odrastanja, njihovog iz dece  u odrasla bića, našeg iz roditelja u bolje roditelje. Koliko smo mi ponekada nezadovoljni njihovim postupcima, toliko i oni imaju pravo biti nezadovoljni našima. Ima momenata kada je to nezadovoljstvo opravdano, ima i onih kada nije. Ljudi smo – i oni i mi. Kao takvi – grešimo – i oni i mi. No, valja oprostiti i ići dalje. I to je život i takvog ga treba grabiti!!!

Razgovori za okruglim stolom

…kaže Ženin tata (žena = mama druga mog starijeg „andjelka“)  “…eh…i mi smo nekada aktivno uključivali  stručnjake u vaspitanje naše dece. Leva mi je bila pedagog a desna psiholog.“ No dobro…sigurno je prošlo nekih 5 – 6 sekundi mog čudim – čudim zblenutog pogleda, koji govori „Zar je moguće? Već u ono vreme? Je, kako savremen čovek!“…dok mi do onih malih sivih nije doprlo koja leva i koja desna. Pukoh od smejanja!

Uz dužno poštovanje svim učenim, stručnim ljudima ove naše male, slatke državice a bogami i dalje, ponekad se pitam nisam li pogrešila što i ja iste te, po nečijoj preporuci (a nije da nije bilo takvih predloga) nisam uključila u zdrav i prav rast svoje dece! I onako smatraju sebe decom sa nesretnim detinjstvom, i onako se smatraju tučenima, i onako smatraju da mama samo viče.

Pa…ako je nesretno detinjstvo biti zdrav, imati krov nad glavom, svoju sobicu, biti obučen, obuven, nahranjen, imati svoj tv, računar, igračka brdo jedno, miran san i ljude koji ih vole, imati za obavezu jedino namestiti krevet, obući se, oprati zube, i uraditi domaći zadatak…onda da, zaista imaju nesretno detinjstvo i razlog za patnju.

Ako biti tučen znači dobiti nekoliko puta u životu desnom po guzici + par ćuški po temenu levom u prolazu, koje pri tome više liče na slučajni dodir nego ono drugo…onda da, tučeni su, nema mi odbrane.

Ako je vikanje (no dobro, od toga ne bežim)…ipak…da, vičem. Izem li ga, kada šesnaesti put ponovim istu stvar, zaista više ne mogu da govorim normalnom visinom glasa. Nekako…izoštri se, pa postane prodoran…verovatno prolazi i kroz zidove!

No sad, šta je – tu je. Odlučili smo se više za modernu verziju – teorija maltretiranja dece konstantnim monologom u njihovu korist sa sve psihološko – pedagoškog aspekta bez leve i desne, takodje…i bez stečene diplome. Diplomu nadoknadjujemo aktivnim uključivanjem psihologa, učitelja i ostalih akademskih gradjana u naš život i život naše dece. No, s obzirom da smo na raspustu, u nedostatku stručnih saveta, puštamo mašti na volju i sedamo za okrugli sto.

Razgovaraćemo. Skuvasmo kaficu, čajić, posedasmo…rekoh…“Želite li da ja zasedam ili ćemo pričati?“ Odlučismo se za priču. Dakle…“…izvol’te dragi naši dečaci…šta je naš problem? Šta kome smeta, ko je čime nezadovoljan, ko se oseća ugrožen u ovoj našoj simpatičnoj porodici? Ko je ljubomoran, zašto je ljubomoran, kako da rešimo problem?“

Ispostavilo se da je mali ljubomoran na velikog, veliki na malog. Mali misli da je manje voljen, veliki takodje. Rekoh…“…no dobro, mali…a gde si ti  to izmerio da je manja ljubav prema tebi? Imaš neku vagu ili šta? Još nisam naučila kako se meri količina ljubavi, nauči me!“

Možda se ljubav i može meriti delima, no – količinski? Eto, oni je izmeriše, kako je kome odgovaralo. Jednog više volimo jer je pametniji (opet pomoć prijatelja – vaga za merenje pameti?), zna da savija origami, drugog više volimo jer mu ide sport i radi domaće zadatke. O bože!!! Zemljo otvori se, progutaj me (i ispljuni posle) da ne slušam više te bisere dečijeg mudrovanja. Pa kako se mogu deca više i manje voleti? Mogu različito, jer su i sva deca različita, ali manje i više?!

Ok, povukosmo crtu, obradismo nekoliko tema dnevnog reda, dogovoreni i sastanci za ubuduće. Svi sretni, zadovoljni, deca pogotovo jer počeše da se brinu koliko će dugo ta priča trajati. Priča završena, obradjen način ponašanja ubuduće. Dugo li je trajalo….do sledećeg dana. Šta je bilo? Pa eto…veliki je odlučio poslušati savet kako je računar opasna stvar koja kvari vid i završiti sa igricom u kojoj su se bili zaneli sa mladjim bratom. Da…ugasiti igricu i preći na internet.

Šta je bilo dalje? Malom je izgoreo fitilj i kao mala petarda je prso! Pa nije on sisao vesla! Ekran je ekran, bila to igrica ili internet! Palac – dugme – off računar! Veliki – polomiće mu ruku na trideset komada! Toliko o razgovorima za okruglim stolom, raznim aspektima i uglovima gledanja svačijih tačaka gledišta. Ma bre…kasno li je sad za onu…“levu – psihologa i desnu pedagoga“?

E da…da ne zaboravim da napomenem, oni se inače jako vole!!! 😉 Al’ stvarno 🙂 samo to ne izgleda uvek tako…

Čoveče ne ljuti se – RELOADED

Covece ne ljuti se - RELOADED

Klikni na gornji link za uputstvo za igru    :kafa:

– Istorijat igre –
­­­

Igra datira, sad…ne bih znala tačno reći datum i vreme, možda eventualno godinu njenog korenja, rekla bih…bila je to, ne baš davna 2008. godina. Ako me, je li…pamćenje dovoljno dobro služi. Kako je nastala? Duga je to priča, nisam sigurna da li se uklapa u kratak prilog uz uputstvo za igranje igre. Ali, pošto u mnogo toga nisam sigurna, pa ipak uradim, kažem, sprovedem u delo, tako ću i ovo napisati, pa sad…bilo tu mesto ili ne bilo…
Dakle, kako je nastala? Sve je počelo, tačnije, počelo da dobija na formi, nakon jednog telefonskog poziva upućenog od strane školskog psihologa, meni, majci dva dečaka. Jedan je tada pošao u treći razred (osnovne škole, naravno), drugi je još išao u školicu, tačnije, tek se zagrevao za ono što nazivamo školom. Takodje, stariji ne samo što je krenuo u, da ponovim, treći razred, nego je promenio školu. E sad, definitivno poenta ove igre nije, niti je relevantno za njen nastanak, da detaljno opišem zašto smo promenili školu. Reći ću samo toliko…razvod, prodaja kuće (ne radi deobe sa ocem, on nam je zbrisao južnije, tamo negde gde sam sebe može pronaći u pesmi od Lepe Brene o Šumadijskom rokenrolu), kupovina stana i selidba bliže centru. Htedosmo biti fensi, jel…nogama deset minuta do grada…
Poziv je bio upućen kao alarm na ponašanje mog starijeg sina u školi. Podvlačim, on je izuzetno inteligentno, spretno i dobrodušno, osetljivo i emocija prepuno dete. Ali (izem li ga i sa ali koje uvek dodje…) sve gore nabrojane činjenice, pri tome, pasivno učešće u svadjama roditelja, laž od strane onog pobeguša roditelja u pogledu dešavanja sa njime u školi (prenosio je netačne podatke sa roditeljskih sastanaka – ja, slobodno me u daljem tekstu zovite – majmun, sam verovala da je sve u redu) dovele su do toga da baš nisam bila načisto sa time, kako se moje dete uklapa u društvo, kako obavlja svoje školske obaveze, kako reaguje na provokacije, kakav ima odnos prema učiteljima. Sramota ili ne…šta je, tu je.
Pri tome…tu je i mladji brat, koji svoju tugu, svoje neke nejasnoće u pogledu dešavanja u njihovim životima koji se tek zahuktavaju, nije iskazivao na jednak način. Ćutao je i nosio u sebi. I sada, kao sva braća, sestre, blizanci i ostali mladi, najmladji svet, naravno da su imali (imaju, je li, i dalje…) nesuglasica. Kada kažem nesuglasica, mislim velikih nesuglasica. Da kažemo da je to normalno i u redu. Takodje, nisu baš bili ni načisto sa mnom i ponašanjem prema meni i uopšteno, nikako nisu (i dalje – zato i nastade igra) izmireni do kraja sa činjenicom, da ako malo poštuju neka pravila koja im zadam, biće lakši život i njima, takodje i nama, odraslima.
U medjuvremenu, u priču je srećom uskočio novi glavni junak, jedan mangup, koji je svojim prisustvom doprinosio da se ponašanje malih dečaka malo dovede u red. Pokušali smo sa negovanjem cvetića i srca komada što više po nekim blokčićima, pa zatim balonima raznih boja. Za svaki uspešan dan, po jedan cvetić n.pr…Pa tako, ako uspešno odgajimo deset cvetića, sledila je nagrada. Malo smo bili nesigurni šta je, je li…uspešan dan, ali odokativno smo ocenjivali pre spavanja (sa odlaskom na koje oduvek imamo problema). I, mogu reći, da je to dečake malo smirivalo. Boris je malo manje burno reagovao, Deki je malo mirnije odlazio na spavanje. Ali deca se brzo zasite svake igre, pa su tako polako privodili kraju svoje zanimanje i za ovu.
Šta je bilo dalje činiti? Da se vratim na telefonski poziv. Uredno sam otišla u školu, moram priznati, ne baš oduševljena što odjednom ja moram ići na razgovor sa psihologom i valjda ja najbolje poznajem svoje dete i valjda on nije baš toliko neposlušan da od sve dece, baš njega valja ocrniti kod učitelja, kod psihologa, kod pedagoga, pred decom?!!!
Naravno da scena nije bila ni nalik tome. Naišla sam na jednu divnu, prepunu razumevanja ženicu, koja uz to nije nosila ni beli mantil. Jedna ženica, koliko i sve mi majke, koja samo želi da pomogne. Ujedinila je relaciju učitelj – učitelji iz produženog boravka – pedagog – psiholog – roditelj (iliti ja – majmun), a sve u cilju da se mom detetu pomogne da prevazidje nevolje koje su se rojile u njegovoj maloj glavici. Zahvaljujući njoj, saznala sam da moje dete moli nebesa (?!) da pruže ocu još jednu šansu, da je izuzetno tužan zbog razvoda, da svoje ponašanje opravdava činjenicom da je dete razvedenih roditelja. Tužan je, reaguje izuzetno burno, ne snalazi se kada ga deca provociraju, reaguje bacanjem stolica po učionici, diže glas na učitelja, dete – izgubljeno u nevolji koja ga je snašla i ja – koja to nisam umela da prepoznam. Saznala sam, takodje, da svi vide koliko je emotivan, koliko je osetljiv, koliko je izgubljen i koliko inteligentan.
Upravo to, bio je razlog što su na sve moguće načine želeli da mu pruže pomoć. E…tu sam se već malo otkravila i shvatila da ja treba da budem zahvalna što sam naišla na pedagoge u punom značenju te reči, što sam naišla na ljude u ljudima, što sam naišla na one koji svoj posao obavljaju punim duhom, na one koji pružaju sebe deci koja su im poverena na vaspitanje.
Da sam želela i znala da nam je potrebna pomoć, da sam je tražila, bolju ne bih dobila. Nakon ovog prvog susreta, usledili su redovni, neperiodični, ali po potrebi susreti. Dobila sam mnogo saveta o tome kako kao roditelj mogu da se uključim u njihov rad, kako mogu pomoći svom detetu, kako mogu doprineti da mu olakšam odrastanje i pronalaženje svog mesta na ovome svetu. Prihvatila sam ponudjene savete i zajedno sa mangupom smo ih pokušali sprovesti u delo.
Jedan od tih saveta, nadovezao se na pominjana cvetiće, srca i ostale drangulije, u smislu – da…to je dobro, ali potrebno je malo razraditi. Potrebno je da dete zna koje su mu dnevne obaveze, šta se od njega očekuje u toku dana. Potrebno je da mu se podstakne elan da svaku od navedenih obaveza ispuni. Da bi do toga došlo, neophodno je detetu naglasiti, staviti pred oči, što naša očekivanja od njega, što ono što oni postignu.
Malom razdradom detalja, došli smo do prvog dela igrice, koja je podrazumevala desetak dnevnih tački i očekivanja. Kao nagrada za svaku pojedinčnu stavku, sledio je smajli. Pomenute smajlije uredno su sakupljali svako u svojoj kutijici. Delili smo ih pred odlazak na spavanje. Bilo je momenata kada su besneli i rekli da im uzmem sve smajlije, da bi im sutradan bilo krivo i da bi shvatili da su pogrešili. Pored pravila, na zid smo okačili i cenovnik, koliko košta ispunjenje poneke njihove želje (naravno, ne skidanje zvezda sa neba, odlazak u Disneyland i ostale nedokučive stvari…). Želje su plaćali osvojenim smajlijima. Dakle…korišćenje računara – n.pr. tri smajlija pola sata. Internet (naravno, sa ograničenim pristupom uz pomoć programa koji im je mangup instalirao) – deset smajlija jedan sat…novi crtani – dvadeset smajlija…i tako redom. Čini mi se da nisam navela tačan cenovnik, ali otprilike – to je suština. Sad – i ovo nam je malo dosadilo, pa bi trebalo otpočeti nešto novo, zanimljivije…Medjutim, istina je ta, da uz ovakav način igranja i nagradjivanja mogu da kažem da smo uspeli u mnogo ćemu napredovati, što u našem odnosu prema deci, što u njihovom odnosu prema nama. Onaj deo što se škole tiče, obavljao je i dalje, uspešan tim psihologa i pedagoga…mi smo samo malo pripomogli razgovorom kod kuće.
Stigao je raspust, pa smo se i mi malo raspustili – greška? Verovatno. Sada ćemo je pokušati ispraviti. Ideja ponovo postoji, sada je samo potrebno sprovesti je u delo. Šta čekamo? Platu. Da kupim magnetnu tablu i par figurica za igru. To će malo dodati na zanimljivosti igre.

Čoveče ne ljuti se – RELOADED :ideja:
Licenced by Kokica

Tajne majčinskog vaspitanja

Email – čudo jedno kakvim se sve mudrostima iz njih može čovek (i žena, bogami) naučiti. Ovom prilikom, reč je o majkama i mudrostima koje prosipaju dok se trude da uspešno obave dužnost koju im je majka (još jedna majka…) priroda namenila:

Roditeljstvo

1. Majka me je naučila da cenim dobro uradjen posao
„Ako hoćete da se poubijate, idite napolje, sad sam oprala pod!!!“
2. Majka me je naučila religiji
„Moli se bogu da ova mrlja ne ostane na tepihu!!!“
3. …o putovanju kroz vreme
„Ako se ne ispraviš, ima da te tresnem tako da ćeš odleteti u sledeću nedelju!!!“
4. …o logici
„Zato što ja tako kažem, eto zato!!!“
5. Majka me je naučila još logike
„Ako padneš sa te ljuljaške i slomiš vrat, nećeš dobiti sladoled posle ručka!!!“
6. …o predvidjanju dogadjaja
„Obuci čiste gaće, u slučaju da se nešto dogodi.“
7. …o ironiji
„Samo ti plači pa ću ti dati i razlog za plakanje!!!“
8. Majka me je naučila čudima osmoze
„Zatvori usta i jedi!!!“
9. …o iskrivljenju
„Pogledaj samo tu prljavštinu iza tvojih ušiju!!!“
10. …o izdržljivosti
„Ima da sediš tu sve dok ne pojedeš sav spanać!!!“
11. ….o vremenu
„Tvoja soba izgleda kao da je upravo prošao tornado!!!“
12. …o hipokriziji
„Rekla sam ti jednom, reći ću još hiljadu puta – ne preteruj!!!“
13. …o modifikovanju ponašanja
„Prekini da se ponašaš kao tvoj otac!!!“
14. …o zavisti
„Ima miliona nesrećne dece na svetu koji nemaju divne roditelje kao ti!!!“
15. …o isčekivanju
„Čekaj samo da stignemo do kuće…“
16. …o primanju
„Dobićeš ti svoje kad dodjemo kući…“
17. …o medicini
„Prekini da ukrštaš oči, ostaće ti tako!!!“
18. …o vidovnjaštvu
„Oblači taj džemper, valjda ja znam da ti je hladno!!!“
19… o humoru
„Nemoj da trčiš kod mene kad ti ta kosilica odseče noge“
20. …o odrastanju
„Ako ne pojedeš to povrće nikad nećeš porasti!!!“
21. …o genetici
„Isti otac…“
22. …o korenima
„Zatvori ta vrata, nisi rodjen u štali!!!“
23. o mudrosti
„Razumećeš kad dodješ u moje godine…“

Jedan običan, novi par, najobičnijih patika

Patike„Auuu, mama, što mene nekako bole prsti u ovim patikama“ – jedan će. Na to se javlja i drugi: „Jaoooo i mene jako bole“. Istina, prošlo je leto, nosili su papuče, sandalice, živela sloboda prstićima….pa bi sada te iste, trebalo nagurati u četiri „zida“ neke obuće. E pa, čini joj se, mami jel….biće to malo teži posao. Da je to samo leto i sloboda pokreta u pitanju, navikli bi se. Ali to su i godine. One zeznute godine. One godine za koje više nije sigurna da može reći,…“Bože, kako samo uživam u svojoj deci!!!“. Pubertet kuca na vrata, noge rastu kao da ih zalivamo nekim sredstvom koje koriste i za paradajz da u roku od dva dana pocrveni. Neki rastu u visinu, neki u širinu. Sad šta je bolje, ona, mama, jel…nema pojma. Oni što paraju nebo izgledaju kao Olive iz crtanog filma o nabildanom mornaru koji se hrani tovarom spanaća. Oni drugi, pak, što im raste obim stomaka, pa….da samo kažemo, malo teže zakopčavaju čak i trenerice kojima zakopčavanje nije ni potrebno. Eh…da te godine donose samo rast na razne strane, ne bi njoj to predstavljalo problem. Patike sa buvljaka (ko ima nešto protiv, neka nacrta kako se mogu kupiti markaške patike tri puta godišnje u tom periodu rasta kao iz kabla), malo tanji novčanik, štednja na sve strane, ali problem je, svakako, za sada, rešive prirode. Medjutim, šta je sa onim što uz te godine kao nepozvani a pride i neželjeni gost stiže? Ponašanje. Ili bolje rečeno, neponašanje?
„Deco, gasite televizor, računar, krećemo“ – viču oni, majka dva dečaka i njen partner koji voli njenu decu, prihvata ih kao svoje, bavi se njima, ponekada i više nego ona, poklanja im crtaće, igrice, zajedno sa njom učestvuje u njihovim životima. Njen partner, u životu, u vaspitanju dece, u dobrim i u lošim vremenima. Njen partner, ne i otac dečaka. Otac, njihov otac, hmmm…gde li je? Ako su dobro obavešteni (jer sa takvim čovekom nikada nisi siguran – raduješ se ako nisi u roamingu kada razgovaraš sa njim, a da toga nisi ni svestan), tamo negde, u nekom drugom gradu, bezbrižno životari , neshvatajući kolika je odgovornost za odrastanje dece, za njihovo vaspitanje, za njihove najvažnije korake u životu. Tamo je negde, nestrpljivo čeka zakazani dan kada će se preko suda izboriti protiv svoje dece, da im i zvanično daje još manje sredstava neophodnih za normalan život, još manje, nego što je i do sada samovoljno odlučio da umanji, do mere da….kada se seti, odvoji, sve kao da zdrav zub sam sebi vadi…
Sama činjenica „gasite računar, televizor“, što znači da ta dva dečaka to i imaju, ne znači ništa, je li? Ma, pa to se podrazumeva, je li? Zašto bi to uopšte trebali da cene, je li? Ne živimo li valjda u vremenima kada su deca sama sebi morala praviti igračke od kukuruzovine i drveta? Čak, današnja bi deca to mogla shvatiti kao etno doživljaj i luksuz, ali televizija, računar, pa valjda im to po rodjenju sleduje?
“Ajoooj, zar baš moramo?“ – na to će, za divno čudo složno, dva glasa dečaka u isti mah.
“Hajde, deco, idemo da vam kupimo patike da vas ne bole noge!“ – na to će žena i čovek sretni, što mogu to da im pruže.
“Zar baš moramo ići?“ – na to će ravnodušni dečiji glasovi…Čovek i žena sa kiselim osmesima na licu, ona malo kiselijim, jer stid počinje da joj drma venama….govore:
„Pa deco, vama treba, mislili smo da ćete se radovati“ – ako je ta njihova rečenica na mestu, jel….jer, možda ipak nemaju dobro poimanje dešavanja u današnje vreme. Po logici stvari, dužnost je roditelja da obezbede svojoj deci ono što im je neophodno za život. Tačno. Jedan roditelj ovde, u toj priči, u startu izostaje. Što zalaganjem sebe kao čoveka, što finansijskom (grubo rečeno, ali tako je) podrškom. Drugi roditelj, majka i čovek koji je uz nju, preuzimaju na sebe da to odrade sa srcem i dušom, najbolje što umeju. Ona mora, on ne mora. Ona mora i želi, jer ih voli, on ne mora ali želi, jer ih voli.
I onda, da li time deca dobijaju i pravo da se ponašaju kao da ni trunku zahvalnosti ne treba da osećaju? Da li je ružno očekivati makar osmeh ili pogled očiju u kojima zrači sreća ili zadovoljstvo zbog toga što ih nogice neće boleti? Odrasli ubacuju primedbu tipa:
“Pa mogli bi se barem malo radovati, a ne još i ljutiti zbog toga što vas vodimo da birate nešto za vas…“ – na to im sledi odgovor, zamalo pa doslovno:
“Šta sad, zar treba da se radujem zbog običnog para patika“ – ?????? Šta reći na ovaj komentar?
Da napomenem, ta dva dečaka u svakodnevnim situacijama uopšte nisu loši dečaci. Naprotiv. Nisu zli, ne nanose nikome loše. Tu i tamo se odbrane ako ih neko dira, imaju svoje ispade kao i sva deca njihovog uzrasta. Pozitivni su i puni emocija. Vole druženje, vole prirodu, vole životinje. Inteligentni su i spretni.
Šta li je u njihovim glavicama, pa da izvale tako nešto?
Svaki dalji razgovor na tu temu, nailazi na nerazumevanje kod dece:
“Šta, kada ja nisam lud za patikama…zar treba da budem zaljubljen u njih, ili šta?“ – ona i on bi najviše voleli da mogu izbrisati to što su čuli. Da tih par rečenica ne ukalja sve ono lepo što se trude da nauče decu. Poštovanje sebe, poštovanje drugih, lepo ponašanje, strpljivost, tolerancija, …. nije da sve to uspeva, ali cilj postoji.
Kako bi bilo iskreno postupiti u ovakvoj situaciji? Kao prvo, niti ona, niti on, ne mogu ni da zamisle da su smeli svojim roditeljima reći bilo šta slično. Da ne pričamo o posledicama nečeg tako ružnog izrečenog pre dvadeset godina. Ali, bile bi posve opravdane. Ili su strogi? Strogi što traže samo malo poštovanja za ono što bi svakako učinili za dečake….I…šta uraditi i kako postupiti? Ignorisati te reči? Da li bi to bilo ispravno? Da li bi to pomoglo detetu da shvati, greške, sitne greške koje kasnije u životu prerastaju u krupne ako im se na vreme ne skrene pažnja na to? Oprostiti? Naravno da treba oprostiti, istina je, deca su, još mnogo treba da uče, kao uostalom, i mi odrasli. Oprostiti, ali uz objašnjenje.
Naravno, ovaj put, ona nije imala snage u svom srcu da podigne glas. Bila je povredjena. I on je bio povredjen. Suze su joj potekle niz lice, i ako to nije želela. Ali, tako je bilo, nekako, lakše. Odlučuje se na potez, koji do sada nije preduzimala. Osudite je, slobodno, ali mislila je da je to ispravno.
“Danas mi se više ne obraćaj, ne mogu da razgovaram sa tobom. Sutra … možda, kada me prodje tuga koliko si me povredio. Razmisli o svome ponašanju do tada. Pogrešio si. Jako. Tužni smo zbog toga.“ – reče mu, i spusti glavu sa razmišljanjem, gde li su pogrešili. Grešila je, jer to može reći samo u jednini, jer onaj koji je odgovoran, grešio je zajedno sa njom, ali je izbegao biti prisutan i ispravljati tu grešku. Ostala je ona i dobila neizmernu sreću da neko sa njom iskreno podeli vreme koje je ostalo za popravljanje već učinjenog.
Dečak i dalje pokušava razgovor, ali ne vidi grešku. Zbunjen je. Sada, rekli bi ljudi, možda nije trebalo tako, surov je to način. Trebalo je porazgovarati sa njim. Razgovori….razgovori…ni sami im broj ne znaju. Poneki su urodili nečim dobrim, poneki kao da i nisu vodjeni. Greška mu je naznačena, dovoljno je inteligentan da uz malo dublje razmišljanje shvati. Upravo to vreme, ona će mu dati, jer to je njena, surova i ružna, odluka. Poslaće ih na spavanje, obojicu, poljubiće ih za laku noć obojicu, ali razgovarati sa njim, neće….istrajaće. Teško je, ali se ovaj put mora.
“Dobro jutro, mama“ – kaže on. U očima mu je krivica. Nije siguran da li sme da joj pridje u krevet ili ne…Da li će razgovarati sa njim ili ne.
“Dobro jutro, sine“ – odgovara mu. On se sretno zavlači kraj nje ispod ćebeta, izbegavajući da započne bilo kakvu vrstu razgovora. Jer je nesiguran…Ipak, ona ga pita:
“Da li znaš šta si pogrešio juče?“ – nadajući se da je odgovor potvrdan….
“Znam“ – odgovara on i objašnjavajući sam svoju grešku, dolazi do zaključka da je ipak lepše kada lepo razgovaraju, nego ono nepoštovanje i ružan ton, ružan odnos prema odraslima.
Dokle će to trajati? Do prvog sledećeg problema. Kako ga rešiti? Ne znaju. Uče. Kao i deca. Kroz život. Kroz svaki novi poklonjeni im dan. Kroz svaki novi problem. Kroz svaku novu situaciju. Uče…da nauče kako se kroz život ide, da nauče kako se deca kroz život vode.

Oni koji su nas ispratili na put

Photo by Igor Marinović - 44 years together. Happy anniversary!
Photo by Igor Marinović

Najzad. Jedan roditelj nakon predugih dva meseca neopravdanih izostanaka odlučuje da se pojavi na času prisustva u životu dva dečaka. Ne mogu reći da je samim time prisutan i na času vaspitanja, jer za to ne bih rekla da je dovoljno odvojiti pet – do šest dana boravka sa njima u istoj prostoriji, istom dvorištu i hvala bogu, u istom gradu. Za taj čas, koji bi trebao da igra jedan od važnijih momenata u konačnom uspehu jednog roditelja, dakle, definitivno treba da ulazi u prosek kao ključna ocena, potrebno je konstatno prisustvo, svaki čas – prisutan.
Nema opravdanog, nema neopravdanog. Nema tolerisanja. Nema popuštanja. Nema opraštanja. Nema ispravke na kraju godine. Nema!!! Jer kraj godine ne postoji. Nije to škola osnovnog obrazovanja, nije to škola srednjeg obrazovanja. Nije to fakultet. Nije to prikupljanje slova sa tačkom ispred imena. To je obična, jednostavna, osnovna škola života. To je škola koja nas ništa ne uči. Ne uči nas slova. Ne uči nas brojeve. Ne uči nas tablicu množenja, niti rešavanje jednačina. Ne uči nas ništa.
Ona nas vodi. Kao pas slepca da predje put, kao unuka baku koja se teško kreće, kao mačka što nosi mače u ustima, kao što reka nosi brod, kao što ptica hrani svoje ptiće, kao što….kao što se svet okreće, kao što sunce u jutra izlazi, u sumrak zalazi, tu je….i nikada je ne završavamo. Nikada diplomu ne dobijamo. Nikada jedinice. Nikada petice. A uvek je osetimo.
Kroz dah deteta kraj svog obraza, kroz poljubac na obrazu, kroz suzu na drugom…Kroz osmeh, kroz odjek života u kući. Kroz pitanja, kroz odgovore. Kroz zadovoljstvo i nezadovoljstvo. Kroz vreme provedeno zajedno, kroz propušteno vreme, izgubljene momente koje smo mogli, a nismo imali. Svaki izgubljeni dan, svaki prokockani momenat sreće uz drago, malo, voljeno biće. Svako ne, svaka grdnja, svako da i pruženi poklon….škola koja je uz nas. Škola koja ne nagradjuje. Škola koju završavamo u svojim srcima, svojim delima, svojoj duši. Škola koja ne nosi niti jedan bod, a ipak nosi sve. Škola bez koje smo nevredni.
Jedan roditelj – van života svoga deteta…Niti jedan red o tome. Svaki bi bio izgubljen.
Roditelji. Naši, jedini pravi oni koji su uz nas. Kada im noću ne damo da se odmore. Kada im danju ne damo da se odmore. Roditelji. Kada shvate da uz odmor nisu ispunjeni. Kada shvate da tišina toliko željena pravi neizmernu buku. Roditelji. Kada su uz nas dok padamo učeći da hodamo. Kada su uz nas kada padamo i ustajemo. Roditelji. Kada su tu da nam pruže ruku, da nas podignu. Kada su tu da nas povuku na zemlju kada poletimo. Roditelji. Kada su tu i kada nisu tu. Kada su tu i više nego što želimo da su tu. Roditelji. Kada najzad shvatimo da su uvek tu upravo onoliko koliko treba da su tu. Kada shvatimo da bez njih kao da i mi nismo tu. Roditelji. Deca. Nit koju niko od nas ne bi smeo da ispusti. Jednom izgubljena nit – veoma teško ponovo uhvaćena nit.
Dragi roditelji bez kojih ne znam da li bih i dalje hodala pravim stazama života ili bih jednostavno bila izgubljena u šumi patnje i bola silom i bez smisla proživljenih. Dragi roditelji bez kojih ne bih gledala u svaki novi dan, nego u svaki prethodni dan. Dragi roditelji bez kojih bih se budila sa mišlju zašto li sam se opet probudila, a ne sa mišlju hvala na svakom novom ugledanom jutru. Dragi roditelji koji nas nisu vajali kao loše kopije, nego su dozvolili da se formiramo u svom sazrevanju upravo onako, kako je to život od nas tražio. Dragi roditelji…