Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!

Vidite ovako, ja ću sada da kažem, ovako javno…pa ako stradam, stradala sam. Ne volim nepravdu i tačka. A ovo je nepravda. No, moram prvo malo da vas uvedem u priču…

Ko me poznaje, zna da nisam od onih kojima je važno šta je ko. Je li crn, beo, žut, crven, zelen… Da ‘prostite, zabole me… Takodje, nisam od onih kojima je bitno ko na koju stranu skreće kada se krsti i da li se krsti ili nešto drugo. Da ponovim, i to me baš zabole. Pa onda, kojim se jezikom sporazumeva. Nebitno, dokle god mi ne nanosi zlo (ili bar ne razumem, jer što ne znaš – to ne boli),  i to me baš zabole.

Ali nepravda – e to me baš bolE.

Živimo u multifunkcionalnoj, pardon, multinacionalnoj sredini. Ne bih sad ulazila u prava ovih i onih, jer, nije da sam baš upućena do te mere da bih mogla da komentarišem. Apsolutno sam za da bi svi ljudi na ovom svetu, a kamoli u ovoj sredini, trebali da imaju ista prava. Naravno, oni dobri 😉

Elem, na konto toga, mislim da bi i sva deca, svi djaci, trebali da imaju ista prava ili mogućnosti u školovanju. Kako smo stigli do ove teme? Polagacko i sigurno.

Imam djaka u trećem razredu srednje škole. Nemam primedbi. Nisam od onih roditelja koji pri svakom nezadovoljstvu odlukom profesora ili mrkim pogledom nekog drugog djaka, kucaju na vrata direktora škole tražeći prava za svoje dete. Jok.

Moj stariji djak jako je dobro znao šta želi da upiše i u tome je uspeo. Bez problema. Glatko.

Moj mladji djak tek treba da se odluči u kojem smeru da krene. On zaista ne zna koji je to smer, a ja bih volela da mu pomognem. No, izgleda ću prvo morati sebi da pomognem.

O čemu je reč? Krenuh u obilazak, online turu po obrazovnim profilima. I tako, bude tu zanimljivih izbora, sa nekima bih doduše ja lečila svoje neostvarene snove, ali, ajd’, pokušala bih da se oduprem. I, tako, u šetnji, naidjem na sasvim zanimljiv smer, u kojem mi se čak čini da bih mogla da vidim svoje mladje dete. I, eto nevolje. Lepo sam ja njemu rekla:“Uči sine, trebaće ti.“ Ok, svi znamo da ima puno toga što nam nikada nije zatrebalo. Ali, prilikom upisa, trebalo je. Zbog brojke. Brojka koja odlučuje da li možeš da učiš na tom smeru ili ne.

Nije moj mladji djak fantastičan djak. Vrlo dobar. Ne mogu svi biti ni odlični, zar ne (ovo baš i nije ispravan stav roditelja … mene … složićete se)? On je, kako bih rekla, praktično dete 🙂 Nije baš da ima strpljenja da ugreje stolicu. Mislim da je to generalno veoma česta pojava. No, nemojte misliti da želim nešto nemoguću za njega. Naprotiv. Mislim da sam dosta realna. Nije stvar u tome. Želim samo jednake uslove pri upisu.

I onda, naidjem na ovo, ne bih želela da navodim konkretnu školu, smer, pošto je ovo samo uzorak, a koji se na dosta obrazovnih profila ponavlja:

  • kvota djaka za 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a koji uče na madjarskom jeziku je 30
  • kvota djaka za 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a koji uče na srpskom jeziku je 30

Pošteno. Fer. Sredina smo u kojoj je to neophodno.

  • minimalni broj bodova za upis u 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a djaka koji će nastavu pohadjati na madjarskom jeziku je 55,72
  • minimalni broj bodova za upis u 1. razred tog i tog obrazovnog profila, a djaka koji će nastavu pohadjati na sprskom jeziku je 80,76

Osetite razliku? Ne? Kako ne?

Kako ja to razumem, onaj ko će učiti na madjarskom jeziku, mogao je biti dobar djak i loše uraditi maturski ispit.

Onaj ko će učiti na srpskom jeziku, morao je biti odličan djak i solidno uraditi maturski ispit.

Nemojte me shvatiti pogrešno. Jako dobro razumem mehanizam i kako je došlo do ovoga. Nije to nigde propisani broj bodova. To je tako oformljeno sistemom ponude i tražnje 🙂 Koliki broj djaka koji se primaju po odredjenom obrazovnom profilu, kolika zainteresovanost, sa kakvim uspesima su djaci konkurisali na taj obrazovni profil… Kapiram, nisam totalni tunto… Ali ne kapiram zašto se ne oformi neka zajednička lista po broju bodova, a koja ne bi bila razvrstana po jeziku na kojem će se pratiti nastava. Pa onda…u odnosu na tražnju, jel’…oformi se i broj djaka koji se primaju na konkretan profil na konkretnom jeziku. Ok, trebalo bi to još malo razraditi, ali… Pretpostavljam da je nemoguće, jel?

E, tako je i meni nemoguće objasniti detetu zašto za istu školu nije trebalo jednako učiti ili neučiti.

I sad, ja nešto mislim, biće da znam gde sam najviše pogrešila. Trebala sam usmeravati dete da uči madjarski jezik. Do perfekcije. Imao bi mnogo lakši izbor. Sve je drugo u ovom primeru manje važno. Kako ja to čitam. A možda čitam loše. Ispravite me. Budite nežni. Nemojte vikati.

E da, a mogao bi dobiti i madjarski pasoš, pa lepo „zapaliti preko grane“… i to bi mogao.

P.S: za sve kojima i pokuša da padne na pamet da pomisle da osećam neku netrepeljivost prema madjarskom jeziku ili ljudima koji govore istim, neka se odmah povuku, jer uopšte nije o tome reč.  Ako ste već pomislili, samo se vratite na početak, i ponovo pročitajte uvod u priču.

P.S: takodje, molim sve, da se suzdrže od netrepeljivih komentara. Ovde im neće biti mesta.

Kizur Ištvan – škola koju volim i poštujem

Da krenemo od same izjave: „…poštujem…“. Škola nije živo biće i kao takvu – kako je možemo poštovati? U redu, a ko je vama rekao da škola nije živo biće?

Sada bih trebala da nastavim…kako se to uvek kroz razgovore provlači…sa onim tipičnim: „…eh…u naše vreme to nije bilo tako…“. E pa nije. Ovo nisu ta vremena i ne želim se ni osvrtati na njih. Mada…možda ipak, malčice samo da 🙂 .

Kako je to bilo u „ona“ savršena vremena? I da li su svi koji tu rečenicu izvlače kao kec iz rukava nekada pomislili kako deci oduzimaju upravo ono što sam gore „pogrešno“ izjavila? Kako da deca poštuju školu, učitelje, nastavnike, profesore, pedagoge, psihologe, prosvetne radnike, kada im se u startu formira slika: ovo sad i ono nekada. Pa zašto je samo to nekada valjalo? Hehe, možda zato što je sada teško biti žandar i vratiti se u istoriju i proveriti tvrdnje 🙂 .

U „ona“ vremena…i mi smo bili kampanjci. Čak…što da ne…i kampanjci sa Vukovom diplomom*** (a jel se Vukova piše velikim ili malim slovom? 😉 ). Učili smo kada je prigustilo (sem…svaka čast mojoj Dragani koja je jedina imala svesku u koju je prepisivala suštinu iz knjige…i pre svakog časa uredno ponavljala sa sve rukama na ušima…ali o tome drugom prilikom), izvukli se al’ za dlaku, završili školu i eto nas, ljudi smo.

Elem…šta sam ono htela reći, pogubih nit. Da…danas smo nešto ponovo razgovarali i shvatila sam koliko sam u stvari sretna što moja deca idu upravo u školu „Kizur Ištvan“ (u lepoj nam našoj Subotici 🙂 ).

Prvi razlog: deca su u školi učila da čitaju i pišu, oduzimaju i sabiraju, množe i dele. Šta je tu neobično? E pa…neobično je. Postoje škole koje su zaboravile zašto su prvaci prvaci. Očekuju od dece da stignu naučena u školu. Ako je tako…onda je naša učiteljica radila „suvišan“ posao, ali kao takav – obavila ga je odlično. Nema jurnjave, nema preticanja – ima samo želje da se gradivo nauči, da ga sva deca nauče, neka bolje, neka lošije…ali, nismo ni svi isti. I – ne ide se dalje dok se sva deca ne nauče osnovama, koje se sa razlogom nazivaju upravo tako.

Sledeći razlog…koji je doduše sazreo pre prvog…ali nije ni bitno, ne pravim tu sad neki hronološki pregled razloga, jeste saradnja na relaciji dečiji psiholog – roditelj – pedagog – učitelj – učitelj u boravku – dete – deca – razred. Jedan začarani krug ali ovom prilikom to je krug začaran magijom želje da se ostvari kontakt sa detetom, da se dete razume, da se utvrde koreni problema i da se isti rešava postepeno i strpljivo uz mnogo razgovora, pažnje, saradnje.

U prvom mahu, kada sam primila poziv od dečijeg psihologa u našoj školi, onaj prastari instinkt je proradio u meni: „Pa moje dete nije ludo! Šta će mu psiholog i odakle im ideja da razgovaraju sa detetom?“. Bila sam pozvana i ja na razgovor. Sama ideja o tome jako mi je loše pala, da budem iskrena. Sad ide ona: „U naše vreme to nije bilo tako. Kakvi psiholozi, kakvi bakrači? Problemi su se rešavali sami od sebe.“ Ih da…how yes no, kako da ne.

Otišla, pričala, preživela i shvatila koliko je to u stvari bilo neophodno a ja na žalost nisam istrajala u tome do tada, dok oni, prosvetni radnici i psiholozi, nisu primetili potrebu i pokazali ogromnu želju da pomognu. Mom detetu, meni, razredu. Da svi zajedno, usaglašenim metodama, pomognemo detetu da se izvuče iz briga koje su ga morile. Nežna reč drage Dijane, zagrljaj, strpljenje, koje, da budem iskrena, ni ja kao majka ne mogu da izvučem iz sebe, a ona ga je izvukla. Brojanje do 10 sa mojim sinom, umivanje, 100 metoda za njegovo mirnije sutra. I…još toliko saveta meni, nama, porodici, kako da prevazidjemo problemčiće koje smo imali. Samo strpljivosti dragih ljudi u školi, mogu zahvaliti što je kako – tako, moj sin pregurao jako težak period. Da li je sada sve u redu? Nije, sada je stigao pubertet 😉 a tu nema leka sem pokušati zdrave pameti sačekati da napuni neku…recimo 19 – tu godinu 😉 .

Pa onda…malo dete zapada u „krizu“. Što je najvažnije – ne ostaje neprimećena. Učiteljica je odmah potražila pomoć koleginice pedagoga, primetivši kako dete gubi koncentraciju, ima besne ispade, ukratko – puca po šavovima, a što sve nije njegovo uobičajeno ponašanje. Da se to primeti – dete se treba i poznavati, a da se reaguje – dete se treba i voleti. Ponovo, velika pomoć od učiteljice i pedagoga, koja je odvojila svoje vreme kako bi meni kao roditelju prenela svoje utiske i predložila načine kako da se izborimo sa novom preprekom. Moje je bilo samo da prihvatim savete nesebično mi date.

Škola – nije samo učenje i ocenjivanje, škola je i život, sticanje prijatelja, a što da ne…i neprijatelja, škola je put odrastanja. Taj put može biti lep i manje lep. A…ako na tom putu naidjemo na Ljude koji žele da pomognu i da daju sebe deci koja su im poverena, taj put može biti mnogo lakši i hvala svima koji se za takav bore.

Suština, ono što htedoh reći a nije baš ni lepo: „Strašno ne volEm kada se u jedan košar svrstavaju svi učitelji i svi ljudi koji rade sa decom. Dalje, strašno ne volEm kada su svi oni od samog starta u OVA vremena osudjeni na to da su loši, ne postoji čak ni podela na dobre i loše. Dalje, još više ne volEm kada roditelji bez razmišljanja zauzimaju stranu svoga deteta, kao jedinog ko može da ima svoju istinu. I još, ne volEm kada daju sebi za pravo da napadaju prosvetne radnike zbog svega što njihovo dete ne može da postigne, ne dajući mesta mogućnosti da jednostavno – njihovo dete nije rodjeni genije. E da…i ona varijanta – daju im takve zadatke da ih ni ja kao roditelj ne mogu rešiti. E…i to baš ne volEm. Pa ako si roditelj, nisi i svršen odlikaš, samo imaš malo više godina iza sebe a malo manje ispred sebe.

I tako, svašta nešto još ne volEm…al da ne nabrajam…evo šta volEm, baš volEm školu Kizur Ištvan, jer je živa, od temelja do krova, od ograde do terena. VolEm je jer je divni ljudi čine…a deca k’o deca, neka nestašna, neka malo manje ali i to je život i to nas jača.

###Ideja za fotku je potekla od MamaSavete 🙂 ###

***Objašnjenje vukovca preuzeto sa Vukajlije: „Vukovac je dečak ili devojčica (ali uglavnom devojčica) koji su u svim razredima prolazili sa prosekom 5.00. Vukovci uglavnom u nižim razredima nose poluver. Umeju da napišu najbolji sastav u razredu iz srpskog jezika ma koja da je tema u pitanju.

Kada vukovac završi školu, obično se dešava da na ulici mora da pita gde je sever i kako to da sever nije uvek ispred njih gde god da se okrenu.

– Moja ćerka je vukovac!

– Stvarno?! Pa svaka vam čast, a gde vam je ćerka!

– U drajzerovoj, skida se sa koksa.“***

P.S:  Hvala čika Balašević Djordjetu na uzrečicama „volEm i ne volEm“.

P.S.2: Nemoj da je neko pomislio da se uvlačim – ocene su već zaključene 😉 (doduše,…to je samo za ovu godinu, još ima prostora… 😉 )

I ja imam porodicu!!!

Danima je naše dete planiralo predzadnji dan škole kao nešto veoma značajno u njegovom životu. Nisu bile u pitanju ocene, nije bio u pitanju otvoreni čas, nije bila u pitanju sama činjenica da je raspust na pomolu.

Čini mi se…bila je to ideja da ćemo Mi doći da ga gledamo. Marljivo su se pripremali sa učiteljicom. Draga i divna žena. Odličan pedagog i predivan čovek. Proteklu školsku godinu doživela je i preživela porodičnu tugu, bolest, gubitak bračnog druga, gubitak još mnogo planiranih godina zajedničkog života…Tuga joj se ogledala u očima. I pored toga, smogla je snage da deca ne ostanu uskraćena za njenu ljubav, njeno zalaganje, njeno znanje pruženo njima…

Pružila je sebe onoliko koliko je mogla i to se osetilo, taj dan, uz tu dečicu, uz njihovu pesmu, glumu, žamor, sitne greške i velike osmehe. Osetilo se u njihovoj radosti da pokažu delić onoga što su naučili, što ih je naučila. Osetilo se u duhu koji je ispunio učionicu dok su sretno trčkarali po njoj…trudeći se da se svako nadje na svom mestu i da što bolje ispuni svoj delić zajedničkog zadatka.

Uspeli su u tome i ona je uspela u tome da od njih učini celinu koja predivno funkcioniše. Razred koji ima zajedničku nit, drugarstvo, sreću, doživljaje.

Mi smo se, naravno, potrudili da stignemo na vreme, čak…ranije. Poznavajući naše manje dete…razgledaće okolo u tuzi ako nas ne vidi odmah tamo, u društvu ostalih roditelja.

Strah da ne bude napušten ponovo…

Svi su izašli da kao pravi domaćini uvedu roditelje. Izašao je i Deki. Već par dana ranije uporno je pitao: „A Dejo…hoće li Dejo doći?“. Nismo hteli ništa obećati, jer loše je obećati a ne moći ispuniti zbog posla, obaveza. Dejo je mogao doći.

Krenuo je po hodniku sa osmehom…koji je polako prelazio u ozbiljan izraz lica. Nije nas odmah ugledao i ako smo stali tako da mu budemo skroz blizu kada izadje. Pošla sam za njim i štipnula ga po ledjima. Osmehnuo mi se i sledeće je bilo pitanje: „A Dejo?“. „Tu je, ne brini“. Zgrabio me je čvrsto za ruku, odveo do Deje, uhvatio i njegovu ruku, obesio se o nas…i…prilično zjalavo i ponosno, poveo nas u učionicu.

Ono, kako je to meni izgledalo i kako sam ga ja osetila, bilo je: „Imam i ja porodicu, imam i ja tatu! Možda nam krv nije ista, ali život koji pružamo jedan drugom jeste život kakav porodice žive!“. Bio je to njegov ponos, njegov uspeh, da pokaže drugima kako i on ima nekoga ko ima ulogu oca u njegovom životu!

I ako to drugari nisu primetili, jer…ne otudjivši se od oca, ne shvataju ni kolika je vrednost toga što imaju, on je primetio i njemu je značilo.

Sretno je bacao poglede ka nama, dok je sa drugarima, sav ozaren, davao sve od sebe da njihov i učiteljicin trud urodi osmesima na licima roditelja. Jer, ko je u stvari roditelj ako ne onaj ko nam pruža sigurnost i utočište, poverenje da znamo – biće tu uz nas i sledećeg jutra!

Djak ponavljač

I kada mi neko kaže „Nikad ne reci nikad“ hoću za vrat da mu skočim! Ma valjda ja znam da neće nikada a pogotovo znam da ja neću nikada! Tako da, to su budalaštine, babske priče, trice, šta li već….nikad ne reci nikad…svašta….!!!
I nije prošlo mnogo…nikad ne reci nikad…počelo je da zvuči mnogo realnije nego babske priče, čak, rekla bih…ima nešto u tome. Sad…ili je to do ove četvrte decenije što je pre par godina razmenih ili je ono malo životnog iskustva koje nose sa sobom ili je svašta nešto i ništa, što je prošlost donela, no…ja počeh verovati u tu izreku. Ne kažu džabe – narodne umotvorine. Ta…ima narod um, pa to ti je…bolje mu je na vreme verovati, nego se bezuspešno bacati u koštac sa borbom unapred osudjenom na poraz u našu korist.
Skolski autobusRekoh ja jednom prilikom, ma šta jednom, rekoh ja u mnogo prilika…nema šanse da ću ja to raditi!!! Sve slušam, gledam, osvrćem se…pa ne verujem. Normalna li je ovaj čeljad oko mene? Šta bre sve ženice vise na telefonima, pa proveravaju domaće zadatke online, pa ispituju decu, pa izdaju uputstva za upotrebu dana, pa kako uspešno navući farmerice pred polazak u školu…pa…sve u svemu hot – line na relaciji posao – dete. I dalje gledam, slušam, sva u neverici. I onda sledi…“U moje vreme to tako nije bilo!!!“
Činjenica – neoporeciva, nije. Sad, ovo je priča iz gledišta mene kao deteta moje mame i mog tate, njihovo mišljenje, takodje osećaje tim povodom, nećemo uključivati u ovu raspravu na temu nikad…tako da, možda baš i nije najobjektivnija, ali…Mojamamamojtatamenenisumoraliproveravati. Tačka. Kraj. Da u samom startu naznačim, to ne znači da nije bilo neuradjenih domaćih zadataka, to ne znači da sam uredno bila spremna za odgovaranje svaki čas, to ne znači da nije mogla uleteti po koja ili više loših ocena, nego…imala sam tu sreću da je dnevnik šetao po abecedi, a moje je prezime sa početnim slovom V bilo na kraju tog puta. Tako da…dotle je već nastavnicima i dosadilo ispitivanje, pa kada bih i stigla na red, a osetila sam (pazi kada sam imala neki dar – šesto, sedmo ili osmo čulo…) da stižem, ja bih bacila pogled na lekcije, letimičan (ali jako letimičan), uključila malo senzor za snalažljivost i izvukla uspešno peticu. No, to je jedna stvar, jedan momenat, a drugi je taj da se celo opterećivanje mojih roditelja školom svodilo na povremeno pitanje da li imam domaći i jesam li ga uopšte uradila. U ovu konstataciju ne ulaze sitni detalji koji se tiču vladanja, jer…taj deo nema veze sa učenjem, jel…
Povremeno je meni moja mama znala reći „Daće bog da dobiješ dva puta teže dete nego što si ti!!!“ I šta je uopšte sa time mislila?!!! Ja nešto kao bejah naporna za upotrebu ili šta?!!!
No, da joj se želja ostvarila, vala jeste! Mislim da dobih jedno teško dete. Dobro, pametno, inteligentno, emotivno, spretno, zanimljivo ali teško…u slovo p slovo m pa sa sve tačkama teško dete!!! I kada je došlo vreme škole, eto, stigao i četvrti razred, krenuh ja u školu, sa njim, da utvrdim gradivo. Diskutabilno je da li utvrdjujem ili neke momente ponovo učim, ali opet sam u djačkoj klupi. Znači rekoh, pa porekoh. Glasno, mnogo sam glasno vikala da nikada neću učiti sa detetom jer to tako ne valja i nije istina da tako mora. Kada sa mnom nisu morali, neću ni ja. Ima da nauči.
Jedino sa čime se ne bih složila sada, nakon nekoliko godina je njihovo krivljenje nastavnika za dečije neznanje. Polazim od toga da je to od slučaja do slučaja. Moje dete je – pa…recimo…slučaj za sebe. Uz malo (zaista malo) truda mogao bi nanizati peticu do petice. Medjutim, pokupio je malo lenje krvi, malo egoistične naravi, inteligencije mnogo na mamu 😉 , zainteresovanosti na izvoz za sve drugo sem škole i eto ti…mama – izvoli ponovo u školu. Pita te neko?!!! Jok, ne pita, moraš – moram. Ne moram, ali hoću. Neću da dozvolim da dete svojom nezainteresovanošću za učenje sakupi loše ocene, neću da dozvolim da ima svoje mišljenje na tu temu, neću da mu objašnjavam zašto mora da uči. Kraj. Mora. Tačka.
I zato, živelo ispitivanje dece online, živelo proveravanje svesaka i knjiga, živeli tronedeljni odlasci u školu na konsultacije sa učiteljima, pedagozima, psiholozima, živeli domaći zadaci i živela naša deca i mi sa svim svojim očekivanjima od njih!!! I…neka imaju dovoljno snage da nas istrpe takve!!!

Da li su uistinu deca uvek dobrodušna?!!!

Uopšte mu nije bilo jasno kako je to moglo njemu da se desi. Njemu, koji govori engleski od pete, šeste godine, njemu, koji nije ni išao na časove engleskog jezika, niti je ulagao neki poseban napor da ga nauči. Jednostavno, počeo je da ga govori…crtani, ne crtani, ali govorio ga je čak i gramatički dosta ispravno. Njemu, koji je prvi i drugi razred osnovne škole proveo u društvu malog Amerikanca baš iz tog razloga, mogli su da razgovaraju na miru o čemu su hteli…engleski, naravno. Njemu, koji je u društvu sa tim dečakom imao još dve drugarice i koji i dan danas, u četvrtom razredu, kada se nadju, pošto više ne idu u istu školu, pričaju engleski.Bojice
Jednostavno, ne razume. Dobio je jedan. Naravno, ljut je zbog toga jer smatra da je nepravedno. Možda i nije napisao ispravno brojeve od jedan do deset. Možda, istina…ako je tako i jeste zaslužio jedan, ali i dalje ne razume kako je to dozvolio sebi i to ga čini nervoznim, tužnim, čini da ga sramota izjeda, mnogo jače nego ocena.
Deca, deca kao deca, jedva čekaju da pronadju slabu tačku onome na koga su zavidni, ma iz kog razloga. Deca kao deca, zadirkuju svakoga ko se zadirkivati da. Pa pri tome još, ako je reakcija više od očekivane tim bolje. Njihovo zadirkivanje uzima maha i oni se pronalaze u tome, to je njihovo zadovoljstvo, smisao njihovog dana, da unesreće neko dete, koje je možda malo drugačije od njih. Neko dete, koje drugu decu ne zadirkuje. Neko dete, koje samo želi da ga ne zadirkuju. Neko dete, on, koji je toliko emotivan, inteligentan, spretan, osećajan, a opet…toliko izgubljen. Toliko nesnalažljiv u društvu. Neko dete, on, koji ume da kaže za dobro dete da je dobro dete, jer je zaista dobro dete, a ne dete interesantno zbog svog bezobrazluka, zbog svoje pakosti, zlobe i zavisti. On, koji samo želi da ga ne diraju i prihvate kao takvog kakav jeste. Onog momenta kada bi ga takvog prihvatili, njegov bi bes bio mnogo manji. A bes se krije u njemu. Bes, neobičan bes, bes valjda na sebe samoga, bes, što ne ume da promeni svoju reakciju, bes što je nemoćan. Bes što ga namerno čine nesretnim.
Ali, daje sve od sebe. Trudi se. Dobar je. Mnogo je mirniji. Ipak to njemu polazi od ruke. Ima mladjeg brata, tu je, smišlja plan za njega. Kako da pomogne starijem bratu. Jer…zadirkuju ga. Diraju ga. A on…on je tako pažljiv prema njemu. On, koji ide u školu po mladjeg brata i dolazi kući po hladnoći  u majici kratkih rukava jer je bilo hladno i obukao ga je da se ne bi prehladio.
I dalje ne razume. Zašto njega? Zašto je on zaslužio da bude upisan u dnevnik? Zato što je učiteljica engleskog čula njegov udarac šake o sto? Udarac, koji jeste bio udarac besa, ali bes iz nemoći…bes koji su izazvala deca koja su se radovala njegovoj jedinici. Ne razume…ako je on upisan, u redu…ali zašto nisu i oni? Da li je to pravedno? Njemu beleže tragove lošeg vladanja, njemu, a on je samo dete koje ne zna kako da se izbori sa drugom decom. A sutra, kada izadje na ulicu, isto će ga to dete presresti, ponovo će početi priču od neki dan, izazivaće ga, na putu, počeće da ga šamara…on će početi da beži, ovaj će ga juriti i neće biti ništa…on će doći kući uplakan, potrešće ga groznica tuge, a ono će nevaljalo dete doći kući sa osmehom, njegovi roditelji neće ni slutiti šta se dešava, jer, bilo je na ulici i to nikoga ne zanima…

Eto nama i 1. septembra

Onako u žurbi poletesmo iz zgrade…ta nećemo valjda odmah prvi dan da zakasnimo u školu. Ono moje, starije dete…prevalio prvu deceniju, otišao jutros u školu da se što pre vrati…samo je pogrešio smenu. Ništa novo. Sreća pa je u dobru školu otišao. Moglo je, je li, i gore da bude. Poneli i cvećku što što nam u uputstvu za polazak u prvi razred osnovne škole ostaviše….da je neguje i pazi, dok odrasta uz knjige i sveske, uz učitelje i nastavnike, odmore i časove. Poneli, nego šta…trebalo je navodno neku iz kuće, stana, šta li već…a mi, nije baš da smo mnogo zeleni ovih dana. Pa pošto „ne imali smo“ kod kuće biljku, nabavili je u radnji. Da budem iskrena (a žao mi je što je nisam fotkala) sve mi nešto bilo žao da je pošaljem, kako mi se dopala. Čak je i mališa bio spreman da je žrtvuje za neki bodljikavi kaktus…Ali jok, nećemo da ureknemo. Što je namenjeno i gde je namenjeno, tamo i ide.

Jurišamo tako nas dvoje, opremljeni, što praznom školskom torbom (čekamo besplatne udžbenike, jel…), što cvećkom, što….ajojjjjj!!! Pametna mamuskara je zaboravila fotoaparat za ovako važnu priliku. Sad nema povratka, ako se vraćamo i to je maler. Imamo telefon i samim time i nekoliko fotografija veoma sumnjivog kvaliteta. No nije to sada fotografska izložba, niti dokazivanje mamine (ne)veštine, nego momenat mladog momka, važan u životu, sada koliko, toga ni on sam nije svestan. Neki kažu, najlepše je djačko doba, iskreno, meni baš i nije….Uvek sam bila na tapeti (ne ukrasnoj, naravno). Bilo je tu od zubate, do iksnogaške, do daskače, pa da ne redjam dalje, pozavideli mi svi pesnici ovoga sveta na broju epiteta koje bih uz svoje ime uspela da uguram. U tom našem jurišanju, prepoznajemo i ostale djake koji tek sada otvaraju vrata škole, po istom lepršanju biljkica na vetru, po torbi koja odjekuje šupljikavošću, a ipak je teška….

Stižemo u školu, svi su nasmejani, nema vike, nema jurcanja po hodnicima, pomislio bi čovek, gde su sva normalna deca nestala?!!! Pa zar škola nije jurišanje po hodnicima, nadvikivanje učitelja i djaka, škripanje table, traženje sa časa da se ide u Weseli Centar, gde je neophodno zadržati se više od uobičajenog….Eh, taj deo smo odmah odradili. Prvi susret sa školom i pedagogom,…izvinite, mi bismo morali obaviti…ono, možete li nam reći gde je….E posle toga, možemo na priredbu. Priredba u čast mališana priredjena od strane malo većih mališana. Prvi čas, prvo zvono i … PUNA KESA KNJIGA!!!! Neće biti teže od 3kg ili već tako nešto. Dada, kako da ne, čak je i direktorica zamolila da odmah priskočimo deci u pomoć kada izadju sa časa, jer su knjige, jel, poteške, pa da im pomognemo…Navukli su fluorescentne prsluke, narukvice, sve da ih sačuva na putu od škole do kuće.

Jesmo li sretni? Jesmo, naravski 😉 ali malac još pojma nema šta ga  čeka, pa valjda zato 😉 Knjige…lepe, nema šta. Besplatne – videćemo, za sada jesu. Prvi je roditeljski večeras, pa čućemo, bićemo obavešteni. Ako trebali brisati na kraju godine – ja ću nekoga u top da stavim i dobrovoljno se javljam odmah da ih plaćam na rate. Brisati me mrzelo i kada sam ja u školu išla….(mrzelo me je doduše i pisati, ali ni je to sada važno). Utisak – ekstra! Već iz iskustva starijeg deteta, mnogo mi se dopada škola u koju smo dete upisali. Radujem se da mogu reći, nemam ni jedan valjan razlog popljuvati učitelje i ostale prosvetne radnike, psihologe, pedagoge, direktore i sve koji doprinose vaspitanju naše dece, kako je to ovih dana u modi. Nadam se samo snazi učiteljice kod koje je moje sitno detence dospelo, trebaće joj. Tvrdoglavosti mu ne manjka, ali zato ima i šarmerski osmeh…možda mu to malkice pripomogne 🙂

Oni koji su nas ispratili na put

Photo by Igor Marinović - 44 years together. Happy anniversary!
Photo by Igor Marinović

Najzad. Jedan roditelj nakon predugih dva meseca neopravdanih izostanaka odlučuje da se pojavi na času prisustva u životu dva dečaka. Ne mogu reći da je samim time prisutan i na času vaspitanja, jer za to ne bih rekla da je dovoljno odvojiti pet – do šest dana boravka sa njima u istoj prostoriji, istom dvorištu i hvala bogu, u istom gradu. Za taj čas, koji bi trebao da igra jedan od važnijih momenata u konačnom uspehu jednog roditelja, dakle, definitivno treba da ulazi u prosek kao ključna ocena, potrebno je konstatno prisustvo, svaki čas – prisutan.
Nema opravdanog, nema neopravdanog. Nema tolerisanja. Nema popuštanja. Nema opraštanja. Nema ispravke na kraju godine. Nema!!! Jer kraj godine ne postoji. Nije to škola osnovnog obrazovanja, nije to škola srednjeg obrazovanja. Nije to fakultet. Nije to prikupljanje slova sa tačkom ispred imena. To je obična, jednostavna, osnovna škola života. To je škola koja nas ništa ne uči. Ne uči nas slova. Ne uči nas brojeve. Ne uči nas tablicu množenja, niti rešavanje jednačina. Ne uči nas ništa.
Ona nas vodi. Kao pas slepca da predje put, kao unuka baku koja se teško kreće, kao mačka što nosi mače u ustima, kao što reka nosi brod, kao što ptica hrani svoje ptiće, kao što….kao što se svet okreće, kao što sunce u jutra izlazi, u sumrak zalazi, tu je….i nikada je ne završavamo. Nikada diplomu ne dobijamo. Nikada jedinice. Nikada petice. A uvek je osetimo.
Kroz dah deteta kraj svog obraza, kroz poljubac na obrazu, kroz suzu na drugom…Kroz osmeh, kroz odjek života u kući. Kroz pitanja, kroz odgovore. Kroz zadovoljstvo i nezadovoljstvo. Kroz vreme provedeno zajedno, kroz propušteno vreme, izgubljene momente koje smo mogli, a nismo imali. Svaki izgubljeni dan, svaki prokockani momenat sreće uz drago, malo, voljeno biće. Svako ne, svaka grdnja, svako da i pruženi poklon….škola koja je uz nas. Škola koja ne nagradjuje. Škola koju završavamo u svojim srcima, svojim delima, svojoj duši. Škola koja ne nosi niti jedan bod, a ipak nosi sve. Škola bez koje smo nevredni.
Jedan roditelj – van života svoga deteta…Niti jedan red o tome. Svaki bi bio izgubljen.
Roditelji. Naši, jedini pravi oni koji su uz nas. Kada im noću ne damo da se odmore. Kada im danju ne damo da se odmore. Roditelji. Kada shvate da uz odmor nisu ispunjeni. Kada shvate da tišina toliko željena pravi neizmernu buku. Roditelji. Kada su uz nas dok padamo učeći da hodamo. Kada su uz nas kada padamo i ustajemo. Roditelji. Kada su tu da nam pruže ruku, da nas podignu. Kada su tu da nas povuku na zemlju kada poletimo. Roditelji. Kada su tu i kada nisu tu. Kada su tu i više nego što želimo da su tu. Roditelji. Kada najzad shvatimo da su uvek tu upravo onoliko koliko treba da su tu. Kada shvatimo da bez njih kao da i mi nismo tu. Roditelji. Deca. Nit koju niko od nas ne bi smeo da ispusti. Jednom izgubljena nit – veoma teško ponovo uhvaćena nit.
Dragi roditelji bez kojih ne znam da li bih i dalje hodala pravim stazama života ili bih jednostavno bila izgubljena u šumi patnje i bola silom i bez smisla proživljenih. Dragi roditelji bez kojih ne bih gledala u svaki novi dan, nego u svaki prethodni dan. Dragi roditelji bez kojih bih se budila sa mišlju zašto li sam se opet probudila, a ne sa mišlju hvala na svakom novom ugledanom jutru. Dragi roditelji koji nas nisu vajali kao loše kopije, nego su dozvolili da se formiramo u svom sazrevanju upravo onako, kako je to život od nas tražio. Dragi roditelji…

Besplatni udžbenici za djake prvake

knjige1Bilo jednom, nekada davno, sad neki bi rekli…na Divljem Zapadu. Nije to bio Divlji Zapad, bila je to neka država koje više nema. Sad, da ne ulazimo u detalje i političke rasprave u koje se apsolutno ne razumem, suština je da je nekima žao što je više nema i od blata bi je pravili, a drugi se raduju novonastaloj situaciji, koja, nije da je baš i sasvim jasna.
Dakle, u toj nekoj državi, koje više nema, jednako se išlo u školu i jednako je školovanje bilo „besplatno“. Sad, šta vas briga šta ko smatra besplatnim. Uglavnom, u toj nekadašnjoj školi, sećam se, a verujem i drugi će podeliti sećanja sa mnom, imali smo udžbenike, a bogami i sveske, učiteljice i učitelje, mali i veliki odmor, nastavnike i nastavnice, a ko je dalje dogurao, bogami i profesore. Imali smo ukore, imali smo petice, nagrade i već sve po zaslugama. Znači, imali smo sve što i deca danas imaju.
I kako to, sada, kada se osvrnemo i pogledamo u tu istu školu, nakon izvesnog broja godina, više ne umemo da je prepoznamo? Nije da se ona nešto naročito naružila spolja, naprotiv, bilo je tu raznih donacija i uredjivanja, nabavke opreme za kabinete, što mi ni sanjati nismo mogli, doterivanja bašti i tako redom. Ali, nešto se ipak desilo.
Ne želim dirati učitelje i i ostalo nastavno osoblje. Naprotiv, ma koliko ih neki grdili i bili nezadovoljni, ja (kao majka desetogodišnjaka sa namerom da uredno završi treći razred osnovne škole, i sedmogodišnjaka koji još ne zna šta ga u septembru čeka (prvi razred, barem to je sigurno)) mogu reći da sam naišla na izuzetno susretljive prosvetne radnike, psihologe, pedagoge. Ali, to naravno nije priča koju bih želela utisnuti u jedan pasos, jer zaslužuje mnogo više, upravo radi njihovog uloženog truda, razumevanja i angažovanja.
Ono što mene u ovom periodu iznenadjuje, i nemojte me osuditi, ono što ne razumem, jesu udžbenici.
Dakle, kada smo mi išli u školu (da napomenem, tada sam se ježila kada čujem ovu rečenicu i na onu koja ide iza toga, videćeš ti kada dodješ u ove godine…) ako me memorija moja ne izdaje (valjda je još upotrebljiva nakon 32 godine), svi smo imali iste udžbenike. Ne mislim, naravno, samo u okviru razreda. Mislim barem na široj teritoriji kao n.pr. barem u opštinama, da ne kažem pokrajinama i republikama.
U današnje vreme, situacija je malo drugačija, što naravno, ne mora uvek značiti i lošija. Postoji mnogo veći broj izdavača, veći izbor knjiga, različiti pogledi na to kako će deci dolazak u školu pasti lakše, a učenje jednostavnije i razumljivije. Primenjuju se tu i različite metode predavanja, za neke se pokazalo uspešnije, a od nekih se odustalo, jer…ipak, škola nije igra, pa se ipak ne može kroz igru i učiti, sa čime se ja slažem. Obaveze se moraju prihvatiti i odgovornosti naučiti. Odabir udžbenika prepušten je slobodnoj proceni učitelja, naravno, uz dogovor sa ostalim učiteljima unutar škole, konsultacije i ostalo što već dovodi do pravog izbora.
Takav način školovanja ja pozdravljam, jer moram priznati da su udžbenici mnogo zanimljiviji (gledano iz ugla nekoga ko je završio školu, verujem, djacima, ni jedan, uz sav trud učitelja, ne može da bude dovoljno zanimljiv), mnogo kvalitetniji i oku lepši, nego što su bili tada, kada si pokušao gumicom izbrisati svoju žvrljotinu sa knjige, a završio sa intenzivnim cepanjem knjige na tom istom mestu.
Medjutim, sada se tu ubacuje, država nam naša velikodušna, sa idejom da svi djaci prvaci dobiju besplatne udžbenike. Nema šta, gest izuzetan, novčana sredstva u to ime izdvojena, sada da se tu ne razbacujemo ciframa, jer nas ni ne zanimaju, jer je besplatno…(na stranu šta će još nekom zahvaljujući toj cifri naknadno biti besplatno, a pri tome ne govorimo o udžbenicima), utvrdjena je i šira lista besplatnih udžbenika za obavezne predmete. Sad je još ostalo da učitelji utvrde definitivan komplet udžbenika za 80.000 djaka prvaka školske 2009/2010. godine. Bilo je tu govorkanja, u stvari ozbiljnijih priča, da će udžbenici biti nešto kao na revers, što bi značilo, besplatni jesu, ali se moraju vratiti, pa još i neoštećeni. Čini mi se, to je podiglo blagu graju i prašinu protesta, jer, pojasnite mi ako ja to dobro ne razumem, kako jedan djak prvak da vrati knjigu neoštećenu?!!!! Pri tome, zaboravila sam napomenuti, oštećenjem se smatra bilo kakav vid pisanja u nju. Znači, ne žvrljotine, ne piskaranje imena, nego i popunjavanje. Sad…da su to štreberski užbenici kao nekada u koje se samo buljili i pokušavali nešto zapamtiti, možda bih i razumela,…donekle. Ali, taman sada, kada su udžbenici poprimili u mnogome drugačiju funkciju, gde djak uz predavanje rešava i zadatke u knjizi, dopunjuje rečenice, aktivno učestvuje u nastavi…oni smisliše da im to onemoguće. I kakav još uz to stres nameću detetu sa odmah izazvanom averzijom prema knjizi koju tek treba da prihvate i dožive kao prijatelja?!!!
No, nakon slegnute prašine, postignut je i dogovor kako to uvek, naravno, i biva u našoje državici, koji glasi ovako (moram citirati, pošto nisam sigurna da razumem): „Ministar je rekao i da se neće vraćati knjige koje se popunjavaju u toku nastave, ali da će roditelji morati da plate udžbenik koje je njihovo dete oštetilo.“
Dakle, nije da sam ekstra visoko obrazovana, čak, … stigla sam samo do (i završila, vaoooo) srednjeg nivoa obrazovanja, ali moram priznati, mislila sam da što pročitam, to razumem. Bojim se, ovo ne razumem. Ako pomenute udžbenike nećemo vraćati, zašto ćemo onda plaćati ako se oštete? Ili se misli na udžbenike koji se ne popunjavaju, ako takvih ima? Meni sve liči na to, da će odabrati što više takvih, jer recite vi meni, koje malo dete neće barem malo švrljati po novoj knjizi? Pa ko tome još može odoleti? I tako, onda će lepo, deo besplatnih udžbenika, računajući na saradnju sedmogodišnjaka, država ipak uspešno naplatiti.
Dakle, nemojte me pogrešno shvatiti, podržavam akciju, i svaka čast, ali kada ja nešto poklanjam, onda ne poklanjam sa rečima: „E ako slomiješ tu vazu koju sam ti poklonila, izvini, ali moraćeš da mi je platiš.“