Uopšte mu nije bilo jasno kako je to moglo njemu da se desi. Njemu, koji govori engleski od pete, šeste godine, njemu, koji nije ni išao na časove engleskog jezika, niti je ulagao neki poseban napor da ga nauči. Jednostavno, počeo je da ga govori…crtani, ne crtani, ali govorio ga je čak i gramatički dosta ispravno. Njemu, koji je prvi i drugi razred osnovne škole proveo u društvu malog Amerikanca baš iz tog razloga, mogli su da razgovaraju na miru o čemu su hteli…engleski, naravno. Njemu, koji je u društvu sa tim dečakom imao još dve drugarice i koji i dan danas, u četvrtom razredu, kada se nadju, pošto više ne idu u istu školu, pričaju engleski.
Jednostavno, ne razume. Dobio je jedan. Naravno, ljut je zbog toga jer smatra da je nepravedno. Možda i nije napisao ispravno brojeve od jedan do deset. Možda, istina…ako je tako i jeste zaslužio jedan, ali i dalje ne razume kako je to dozvolio sebi i to ga čini nervoznim, tužnim, čini da ga sramota izjeda, mnogo jače nego ocena.
Deca, deca kao deca, jedva čekaju da pronadju slabu tačku onome na koga su zavidni, ma iz kog razloga. Deca kao deca, zadirkuju svakoga ko se zadirkivati da. Pa pri tome još, ako je reakcija više od očekivane tim bolje. Njihovo zadirkivanje uzima maha i oni se pronalaze u tome, to je njihovo zadovoljstvo, smisao njihovog dana, da unesreće neko dete, koje je možda malo drugačije od njih. Neko dete, koje drugu decu ne zadirkuje. Neko dete, koje samo želi da ga ne zadirkuju. Neko dete, on, koji je toliko emotivan, inteligentan, spretan, osećajan, a opet…toliko izgubljen. Toliko nesnalažljiv u društvu. Neko dete, on, koji ume da kaže za dobro dete da je dobro dete, jer je zaista dobro dete, a ne dete interesantno zbog svog bezobrazluka, zbog svoje pakosti, zlobe i zavisti. On, koji samo želi da ga ne diraju i prihvate kao takvog kakav jeste. Onog momenta kada bi ga takvog prihvatili, njegov bi bes bio mnogo manji. A bes se krije u njemu. Bes, neobičan bes, bes valjda na sebe samoga, bes, što ne ume da promeni svoju reakciju, bes što je nemoćan. Bes što ga namerno čine nesretnim.
Ali, daje sve od sebe. Trudi se. Dobar je. Mnogo je mirniji. Ipak to njemu polazi od ruke. Ima mladjeg brata, tu je, smišlja plan za njega. Kako da pomogne starijem bratu. Jer…zadirkuju ga. Diraju ga. A on…on je tako pažljiv prema njemu. On, koji ide u školu po mladjeg brata i dolazi kući po hladnoći u majici kratkih rukava jer je bilo hladno i obukao ga je da se ne bi prehladio.
I dalje ne razume. Zašto njega? Zašto je on zaslužio da bude upisan u dnevnik? Zato što je učiteljica engleskog čula njegov udarac šake o sto? Udarac, koji jeste bio udarac besa, ali bes iz nemoći…bes koji su izazvala deca koja su se radovala njegovoj jedinici. Ne razume…ako je on upisan, u redu…ali zašto nisu i oni? Da li je to pravedno? Njemu beleže tragove lošeg vladanja, njemu, a on je samo dete koje ne zna kako da se izbori sa drugom decom. A sutra, kada izadje na ulicu, isto će ga to dete presresti, ponovo će početi priču od neki dan, izazivaće ga, na putu, počeće da ga šamara…on će početi da beži, ovaj će ga juriti i neće biti ništa…on će doći kući uplakan, potrešće ga groznica tuge, a ono će nevaljalo dete doći kući sa osmehom, njegovi roditelji neće ni slutiti šta se dešava, jer, bilo je na ulici i to nikoga ne zanima…
Uh Sanjice, rastužih se čitajući.. To malo osetljivo biće me je dotaklo u tvojoj priči, pa sam gutala suze dok sam zamišljala njegovu nemoć…..
Ipak…ne možeš ga zaštiti od života i malih ljudi, koji će postati veliki,a duše im male i sive.Znam da sve ovo znaš,ali eto moram da kažem .Tvoj mali dečak, moraće očeličiti, jer drugog izbora nema.Surov je ovo svet, naročito kada si bolji od većine..
Volite ga duplo, za sebe i za sav svet koji nema milosti.
Veliki poljubac za malog dečaka velikog srca.. :heart:
Još sinoć sam pročitao post i mislio ajde odspavam pa pročitam još jednom… Medjutim, isto mislim kao i sinoć: ne verujem da ima druge pomoći osim njega samog, treba da se suoči a ne da se okrene i beži. Onaj drugi dečak jeste drugi dečak i on neka rešava svoje probleme, ali tvoj sin je tvoj sin a kao što je Veštičanstvena rekla „Tvoj dečak mora očeličiti, da očvrsne“, jer se počeo formirati i veoma brzo će odrasti i ako ne reši sada ovaj „problem“ problem će zaista postati problem na mnogim poljima preko kojih se život prošeta. Ne mislim konkretno da tučnjava rešava sve (uglavnom svi mi kao klinci smo prošli slične stvari), ali ako ne može da se izbegne… koja modrica je bolji rezultat od kasnijih „kukavičluka“ u životu. Naravno, poznato mi je da razgovor čuda čini, jedini je problem sada da li neko veruje u čuda ili ne. :pozz:
Veco, hvala za razumevanje i poljubih ga već :heart: Rešićemo nekako, možda baš i ojača kada sve to prodje, kao što i reče Stevo da treba da ojača. Žao mi ga je ponekada zaista, ali ne zna čovek biti pametan. Pokušavamo pomoći, slušamo savete psihologa iz škole i juče smo bili tamo sa mangupom. U principu je ona veoma zadovoljna sa njegovim napretkom, jer je imao velik put da predje u zadnjih 2-3 godine promena u životu. Mladji sve to lakše ili makar manje drastično prelazi. Kao što rekoh napreduje on a napredujemo i mi :yes:
Stevo…šaka – nos – patos…što bi rekao moj tata. Malo se zezam, ne baš u toj meri, ali bi možda trebalo. Samo, on zaista jeste imao veliki problem sa načinom kako da odreaguje, pa bi ta reakcija bila jako burna, takodje, nije mudar i uvek njega primete kada vrati. A oni koji ga izazovu, mali, lukavi dečaci, zbrišu ili vešto odglume. Za sada, čini mi se da će biti nešto od njega :namig: da će se on uspeti izboriti i bez šake…a mi ćemo biti tu uz njega da mu pokušamo pomoći. Naravno, i nama je potrebna podrška i savet, jer nismo uvek pametni šta je najbolje za njega. Nije da verujem u čuda, ali se ipak nadam :pozz: Hvala na podršci :yes:
Uh, deca baš znaju da budu okrutna.I tačno osete ko je miran i koga mogu da maltretiraju. Imala sam koleginicu koja je morala da ispiše sina iz škole jer su se nameračili da ga maltretiraju, da više nije mogla da ga odbrani. Sve neki mamini i tatini sinovi…
Ne znam šta bih ja na tvom mestu, verovatno bih sačekala tog klinca i popričala sa njim… :frka:
E breskvice, pozelim i ja tako nesto mnogo puta, a onda…jos ce biti da im napadam decu na ulici, takva su vremena dosla…i ono sto kazes, mamini i tatini sinovi, ima toga dosta, zezali su ga i u prethodnoj skoli, jednino, nisam ga prepisivala zbog toga, nego zato sto smo se preselili i mnogo bi daleko bilo…Resice se, uporan je on i pametan decko, vec je dosta savladao smirivanje svojih reakcija, koje inace izazivaju jos vece zezanje. Barem je meni to poznato, uvek su me njakali u osnovnoj,…da ne nabrajam sta sam sve bila… :wacko:
Baš mi je zao malca, jer je i moja klinka prošla „školu“ druge, bezobrane dece. Moje dete od tada muca! Ni logoped ni govorne vežbe joj nisu pomogle, jer je ostao ožiljak u njenoj lepoj glavici!
Tvoj malac će morati sam, naravno uz vašu nesebičnu podršku, da se izbori sa nepravdom i „dobrodušnom“ decom. Oni znaju da budu jako surovi i to sve iz svoje „iskrenosti“. Mada, kada budu mnooogo stariji, ukapiraće gde su grešili! Biće on dobro, a keca će popraviti pa će mu drugari sigurno tapšati! :bravo:
Znam kako je, nije moja koža, ali što ranije tim bolje :scratch: da li ovako ili onako :scratch: on sam treba da odluči, vi ste tamo da (statirate) pomognete koliko se pomoći može (nikako previše) 🙁 Voleo bih da čujem šta ima psiholog da kaže o ovim problemčićima, jer nije jednostavno :scratch: Čekam rasplet (Kokice, makar na Skajpu da mi kažeš) :pozz:
a pod post skreptum da dodam da bih neke cihološkinje rado namlatio zbog teorije koja veze nema sa praksom :maul: :maul: :maul:
Opet sam razmišljala o reakciji dece, zločeste, na njegovog keca. Sećam se i ja da smo svi mi koji nismo bili „odlikaši“, pomalo likovali kada neko :wacko: od njih dobije slabiju ocenu. Pa to je valda normalna reakcija, malo ljubomore. Ali da je Boki zaslužio kaznu zbog svoje rekacije, nije! Ako bi bilo po pravdi Boga, trebalo bi da kazni sve ili nikog!
Zamisli sada situaciju da je dosta njih dobilo kečeve a on peticu, pa da napravi neki gest „ko vas j… ja sam dobio peticu“, kako bi onda bio tretiran ON, a kako razred koji bi ga, opet, izvikao! Uh, teško je biti dobar pedagog, sigurno! Ali, on je osetljivo dete i sa njim treba pažljivo, isto kao, što nisu svi dečaci za marvašenje, crtanje, pevanje, fudbal! Izboriće se on, sigurna sam!
Dudo, hvala ti na vremenu posvećenom ovom pitanju. Posle toga bili smo kod psihologa, malo se posavetovali, u svakom slučaju treba uputiti i učitelja u to da ga stalno zadirkuju. Kaže da je on otvoren za predloge i saradnju sa roditeljima. Pa…videćemo kako će to sve biti. Žao mi je što kažeš da je tvoja devojčica nastavila da muca zbog dece koja su je zadirkivala. To je strašno šta umeju da učine. Ili ti totalno poljuljaju neko samopouzdanje, što ostavlja posledice za možda čak i ceo život. Ali, kao što kažeš, sa njim pažljivo, poslušaćemo savete pa se nadamo najboljem. :yes:
Stevo, čućeš rasplet dogadjaja, u suštini, očekivala sam lošije komentare od nje…ali je uglavnom i ona i učitelj, zadovoljna njegovim ponašanjem. Primedbe ostaju na domaće zadatke, ali i na tome radimo. Jedino…njeno mišljenje je da je to izbegavanje način da privuče moju pažnju, jer zna da ću ga zvati i pet puta ako treba da bi uradio, da ću to vreme sigurno provesti sa njim…znači, nedostatak vremena posvećenom samo njemu 🙁 što je moguće da ima veze sa istinom, jer nam je radno vreme takvo da ostavlja vrlo malo prostora za raditi ono što se zaista želi, a ne ono što se mora…. 🙁
Kokice, mogu samo reći guraj, gurajte :yes:
Ma, biće to sve u redu, videćeš. NIJE TO NIŠTA STRAŠNO, nego je Boki sigurno malo osetljivije bićence pa mu to sve teško pada! 🙂
Za ovo si zaista u pravu. Veoma osetljivo dete. Verovatno je svako dete osetljivo, on to možda samo malo jače doživljava. Ma, biće sve :med: :yes:
Stevo, hvala, trudićemo se da malo jače i efikasnije poguramo :good:
Sanjice, mnogo se brineš, svakome se to dešava, valjda je normalno.
Ja sam imala sreće da sam imala rodjake koji su bili najjači u školi pa niko nije smeo da me pipne. Blago meni :whistle: sigurno bi me maltretirali jer sam bila štreber :crveni:
Nazalost u trci sa vremenom i nedostatka srestava za racune i osnovne potrebe zivota radimo i kad stignemo kuci pa nemam dosta vremena da mu se posvetim vise. Pricamo sa njim , savetujemo ga da se pronadje u necemu u cemu ce on biti taj koji ce rasti pred tim decacima koji ce mu zaviditi. Eto vec neko vreme pokusavamo da odvojimo vreme i otvorimo jedan blog za njega. Gde ce da pise o svojim majstorijama i kreacijama. Juce je Sanja nasla vremena pa je sela sa njim i napisali su prve postove. :bravo: :bravo: :bravo:
Pogledaj te nas prijateljski blog http://blog.subotica.in.rs/origami/ i daj te detetu podrsku , jer on to ocekuje (ocekivao je istog momenta kad je postavio prvi blog 🙂 )
Breskvice, imaš li ti malo rodjaka na ovu stranu? :namig: Pošalji kojeg, da se nevaljalci malo uplaše ili da vide kako je to kada nekoga zadirkuju :rugal: :prst: E sad, a to što reče da si bila štreber…vidiš da je vredelo, sad moraš i da radiš :wacko: