Da krenemo od same izjave: „…poštujem…“. Škola nije živo biće i kao takvu – kako je možemo poštovati? U redu, a ko je vama rekao da škola nije živo biće?
Sada bih trebala da nastavim…kako se to uvek kroz razgovore provlači…sa onim tipičnim: „…eh…u naše vreme to nije bilo tako…“. E pa nije. Ovo nisu ta vremena i ne želim se ni osvrtati na njih. Mada…možda ipak, malčice samo da 🙂 .
Kako je to bilo u „ona“ savršena vremena? I da li su svi koji tu rečenicu izvlače kao kec iz rukava nekada pomislili kako deci oduzimaju upravo ono što sam gore „pogrešno“ izjavila? Kako da deca poštuju školu, učitelje, nastavnike, profesore, pedagoge, psihologe, prosvetne radnike, kada im se u startu formira slika: ovo sad i ono nekada. Pa zašto je samo to nekada valjalo? Hehe, možda zato što je sada teško biti žandar i vratiti se u istoriju i proveriti tvrdnje 🙂 .
U „ona“ vremena…i mi smo bili kampanjci. Čak…što da ne…i kampanjci sa Vukovom diplomom*** (a jel se Vukova piše velikim ili malim slovom? 😉 ). Učili smo kada je prigustilo (sem…svaka čast mojoj Dragani koja je jedina imala svesku u koju je prepisivala suštinu iz knjige…i pre svakog časa uredno ponavljala sa sve rukama na ušima…ali o tome drugom prilikom), izvukli se al’ za dlaku, završili školu i eto nas, ljudi smo.
Elem…šta sam ono htela reći, pogubih nit. Da…danas smo nešto ponovo razgovarali i shvatila sam koliko sam u stvari sretna što moja deca idu upravo u školu „Kizur Ištvan“ (u lepoj nam našoj Subotici 🙂 ).
Prvi razlog: deca su u školi učila da čitaju i pišu, oduzimaju i sabiraju, množe i dele. Šta je tu neobično? E pa…neobično je. Postoje škole koje su zaboravile zašto su prvaci prvaci. Očekuju od dece da stignu naučena u školu. Ako je tako…onda je naša učiteljica radila „suvišan“ posao, ali kao takav – obavila ga je odlično. Nema jurnjave, nema preticanja – ima samo želje da se gradivo nauči, da ga sva deca nauče, neka bolje, neka lošije…ali, nismo ni svi isti. I – ne ide se dalje dok se sva deca ne nauče osnovama, koje se sa razlogom nazivaju upravo tako.
Sledeći razlog…koji je doduše sazreo pre prvog…ali nije ni bitno, ne pravim tu sad neki hronološki pregled razloga, jeste saradnja na relaciji dečiji psiholog – roditelj – pedagog – učitelj – učitelj u boravku – dete – deca – razred. Jedan začarani krug ali ovom prilikom to je krug začaran magijom želje da se ostvari kontakt sa detetom, da se dete razume, da se utvrde koreni problema i da se isti rešava postepeno i strpljivo uz mnogo razgovora, pažnje, saradnje.
U prvom mahu, kada sam primila poziv od dečijeg psihologa u našoj školi, onaj prastari instinkt je proradio u meni: „Pa moje dete nije ludo! Šta će mu psiholog i odakle im ideja da razgovaraju sa detetom?“. Bila sam pozvana i ja na razgovor. Sama ideja o tome jako mi je loše pala, da budem iskrena. Sad ide ona: „U naše vreme to nije bilo tako. Kakvi psiholozi, kakvi bakrači? Problemi su se rešavali sami od sebe.“ Ih da…how yes no, kako da ne.
Otišla, pričala, preživela i shvatila koliko je to u stvari bilo neophodno a ja na žalost nisam istrajala u tome do tada, dok oni, prosvetni radnici i psiholozi, nisu primetili potrebu i pokazali ogromnu želju da pomognu. Mom detetu, meni, razredu. Da svi zajedno, usaglašenim metodama, pomognemo detetu da se izvuče iz briga koje su ga morile. Nežna reč drage Dijane, zagrljaj, strpljenje, koje, da budem iskrena, ni ja kao majka ne mogu da izvučem iz sebe, a ona ga je izvukla. Brojanje do 10 sa mojim sinom, umivanje, 100 metoda za njegovo mirnije sutra. I…još toliko saveta meni, nama, porodici, kako da prevazidjemo problemčiće koje smo imali. Samo strpljivosti dragih ljudi u školi, mogu zahvaliti što je kako – tako, moj sin pregurao jako težak period. Da li je sada sve u redu? Nije, sada je stigao pubertet 😉 a tu nema leka sem pokušati zdrave pameti sačekati da napuni neku…recimo 19 – tu godinu 😉 .
Pa onda…malo dete zapada u „krizu“. Što je najvažnije – ne ostaje neprimećena. Učiteljica je odmah potražila pomoć koleginice pedagoga, primetivši kako dete gubi koncentraciju, ima besne ispade, ukratko – puca po šavovima, a što sve nije njegovo uobičajeno ponašanje. Da se to primeti – dete se treba i poznavati, a da se reaguje – dete se treba i voleti. Ponovo, velika pomoć od učiteljice i pedagoga, koja je odvojila svoje vreme kako bi meni kao roditelju prenela svoje utiske i predložila načine kako da se izborimo sa novom preprekom. Moje je bilo samo da prihvatim savete nesebično mi date.
Škola – nije samo učenje i ocenjivanje, škola je i život, sticanje prijatelja, a što da ne…i neprijatelja, škola je put odrastanja. Taj put može biti lep i manje lep. A…ako na tom putu naidjemo na Ljude koji žele da pomognu i da daju sebe deci koja su im poverena, taj put može biti mnogo lakši i hvala svima koji se za takav bore.
Suština, ono što htedoh reći a nije baš ni lepo: „Strašno ne volEm kada se u jedan košar svrstavaju svi učitelji i svi ljudi koji rade sa decom. Dalje, strašno ne volEm kada su svi oni od samog starta u OVA vremena osudjeni na to da su loši, ne postoji čak ni podela na dobre i loše. Dalje, još više ne volEm kada roditelji bez razmišljanja zauzimaju stranu svoga deteta, kao jedinog ko može da ima svoju istinu. I još, ne volEm kada daju sebi za pravo da napadaju prosvetne radnike zbog svega što njihovo dete ne može da postigne, ne dajući mesta mogućnosti da jednostavno – njihovo dete nije rodjeni genije. E da…i ona varijanta – daju im takve zadatke da ih ni ja kao roditelj ne mogu rešiti. E…i to baš ne volEm. Pa ako si roditelj, nisi i svršen odlikaš, samo imaš malo više godina iza sebe a malo manje ispred sebe.
I tako, svašta nešto još ne volEm…al da ne nabrajam…evo šta volEm, baš volEm školu Kizur Ištvan, jer je živa, od temelja do krova, od ograde do terena. VolEm je jer je divni ljudi čine…a deca k’o deca, neka nestašna, neka malo manje ali i to je život i to nas jača.
###Ideja za fotku je potekla od MamaSavete 🙂 ###
***Objašnjenje vukovca preuzeto sa Vukajlije: „Vukovac je dečak ili devojčica (ali uglavnom devojčica) koji su u svim razredima prolazili sa prosekom 5.00. Vukovci uglavnom u nižim razredima nose poluver. Umeju da napišu najbolji sastav u razredu iz srpskog jezika ma koja da je tema u pitanju.
Kada vukovac završi školu, obično se dešava da na ulici mora da pita gde je sever i kako to da sever nije uvek ispred njih gde god da se okrenu.
– Moja ćerka je vukovac!
– Stvarno?! Pa svaka vam čast, a gde vam je ćerka!
– U drajzerovoj, skida se sa koksa.“***
P.S: Hvala čika Balašević Djordjetu na uzrečicama „volEm i ne volEm“.
P.S.2: Nemoj da je neko pomislio da se uvlačim – ocene su već zaključene 😉 (doduše,…to je samo za ovu godinu, još ima prostora… 😉 )
Odlična tema. Drago mi je da sam i ja jednom nečem korisnom poslužila. Hvala :-*
Eh…draga MamaSaveta, čemu skromnost? Pa ti si nama mnogo puta „korisno“poslužila 😉 Tebe…vidiš…mnogo volEmo :-*
Draga Kokice….opet sam sa uzivanjem iscitala (jesam li dobro rekla?! 😉 )…i opet mi je drago sto ima zahvalnih judi na ovom svetu, sa svim VolEm i ne volEm stavovima :-*
Draga mamasavet:) i mi tebe puno volEmo 🙂 (i sve si dobro rekla) 🙂
…i ja vas volEm jako :*
I ja volEm Vas :-*
I mi se volEmo 🙂 🙂 🙂
Skroz si u pravu Sanjočka što ima stvari koje volEš i koje ne volEš. Ja, takodje!
Bogami, i vukovci su se promenili. Da vidiš kod mene u dvorištu brata i sestru, odlikaše. Otac im se skida sa „nečeg“, mati ih sama podiže, stodjavoli, psuju, tuku se, rasturili si celu zgradu da mogu, keva non stom urla na njih, ali, očigledno, vrlo inteligentna deca. On, naročito! Nisu klasične „štreberčine“. Meni ih je žao, naravno, jer, fali tu i otac, koga povremeno puštaju kući, pretpostavljam, zbog dobrog vladanja.
U osnovnu školu „Djura Daničić“ išla sam ja, kao druga generacija od kada je otvorena (1960/61.), moja mladja sestra, moja i njena deca, i sestričin sin je sada završio drugi razred.
Kažu ljudi, nije baš najmodernija, ali je najzdraviji kolektiv i dosta je mala. Neka je, samo neka poživi i neka se kadar održi na tom nivou! 🙂
Važno je da – nije sve onda i sad, i sad je dobro, samo ga treba uočiti i negovati. Bubac za tebe Duduška, veeeeliki!!!