I ja imam porodicu!!!

Danima je naše dete planiralo predzadnji dan škole kao nešto veoma značajno u njegovom životu. Nisu bile u pitanju ocene, nije bio u pitanju otvoreni čas, nije bila u pitanju sama činjenica da je raspust na pomolu.

Čini mi se…bila je to ideja da ćemo Mi doći da ga gledamo. Marljivo su se pripremali sa učiteljicom. Draga i divna žena. Odličan pedagog i predivan čovek. Proteklu školsku godinu doživela je i preživela porodičnu tugu, bolest, gubitak bračnog druga, gubitak još mnogo planiranih godina zajedničkog života…Tuga joj se ogledala u očima. I pored toga, smogla je snage da deca ne ostanu uskraćena za njenu ljubav, njeno zalaganje, njeno znanje pruženo njima…

Pružila je sebe onoliko koliko je mogla i to se osetilo, taj dan, uz tu dečicu, uz njihovu pesmu, glumu, žamor, sitne greške i velike osmehe. Osetilo se u njihovoj radosti da pokažu delić onoga što su naučili, što ih je naučila. Osetilo se u duhu koji je ispunio učionicu dok su sretno trčkarali po njoj…trudeći se da se svako nadje na svom mestu i da što bolje ispuni svoj delić zajedničkog zadatka.

Uspeli su u tome i ona je uspela u tome da od njih učini celinu koja predivno funkcioniše. Razred koji ima zajedničku nit, drugarstvo, sreću, doživljaje.

Mi smo se, naravno, potrudili da stignemo na vreme, čak…ranije. Poznavajući naše manje dete…razgledaće okolo u tuzi ako nas ne vidi odmah tamo, u društvu ostalih roditelja.

Strah da ne bude napušten ponovo…

Svi su izašli da kao pravi domaćini uvedu roditelje. Izašao je i Deki. Već par dana ranije uporno je pitao: „A Dejo…hoće li Dejo doći?“. Nismo hteli ništa obećati, jer loše je obećati a ne moći ispuniti zbog posla, obaveza. Dejo je mogao doći.

Krenuo je po hodniku sa osmehom…koji je polako prelazio u ozbiljan izraz lica. Nije nas odmah ugledao i ako smo stali tako da mu budemo skroz blizu kada izadje. Pošla sam za njim i štipnula ga po ledjima. Osmehnuo mi se i sledeće je bilo pitanje: „A Dejo?“. „Tu je, ne brini“. Zgrabio me je čvrsto za ruku, odveo do Deje, uhvatio i njegovu ruku, obesio se o nas…i…prilično zjalavo i ponosno, poveo nas u učionicu.

Ono, kako je to meni izgledalo i kako sam ga ja osetila, bilo je: „Imam i ja porodicu, imam i ja tatu! Možda nam krv nije ista, ali život koji pružamo jedan drugom jeste život kakav porodice žive!“. Bio je to njegov ponos, njegov uspeh, da pokaže drugima kako i on ima nekoga ko ima ulogu oca u njegovom životu!

I ako to drugari nisu primetili, jer…ne otudjivši se od oca, ne shvataju ni kolika je vrednost toga što imaju, on je primetio i njemu je značilo.

Sretno je bacao poglede ka nama, dok je sa drugarima, sav ozaren, davao sve od sebe da njihov i učiteljicin trud urodi osmesima na licima roditelja. Jer, ko je u stvari roditelj ako ne onaj ko nam pruža sigurnost i utočište, poverenje da znamo – biće tu uz nas i sledećeg jutra!

Kada obećanja ne ugledaju svetlost dana

Šta da im kažem? Nemam više reči. Osećam se slabo. Nemoćno. Donekle…prazno. Bojim se da će se sve srušiti ispod mene kao kula od karata.

Ne umem da odagnam njihovu tugu. Ne mogu da me srce ne zaboli od njihovih reči koje bockaju kao iglice po sred srca. Srce mi plače i ako razum govori da su oni ipak…još uvek deca.

Ono što je neminovno nas je sustiglo. Bilo je učaureno pune tri godine i sad se oslobadja. Mališa ja najzad otvorio srce. Barem ono što je trenutno u njemu. Sada, kada jeste…dodje mi da stavim dlan na uho i da ne čujem, da ne boli tako jako.

Osećam…kao da sve što uradim, pada u vodu. Osećam…kao da svi moji zagrljaji nemaju jačinu jednog njegovog pogleda upućenog deci. Jednog u tri meseca, jednog u dva meseca, kako im se posreći. A da im se posrećilo…izgleda da baš i nije.

Nezadovoljni svojom mamom i željni svoga oca…pate, tuguju. Sada više nego ikada, barem malo dete. Veliko je već dobar deo izbacilo iz sebe, no…posle ovih nekoliko večeri, ništa me više ne može iznenaditi. Mada…ko zna.

Dobili su sestricu, polu – sestricu. Tamo…daleko…nekih 400 – tinjak kilometara daleko. Otac im je ponovo postao otac. Sretan otac. Trebali su da ga posete preko leta, barem nedelju dana. Obećao im je. Nisu išli. Neće ići. Došao je na 2 dana (jedva 2…). Majka njegove ćerkice mora da se oporavlja i nema mesta za njih u njegovom domu.

Naravno, razgovarao je sa njima. Ne znam koji je metod primenio, no…da je urodio plodom, jeste. Dečijim suzama. Mislim da im se u glavi isprepletalo pregršt nejasnih emocija koje pokušavaju da razreše, da razumeju. Šta se dešava? Ono čega me je i strah bio.

Plače. Drugo veče za redom. U neku ruku…imam utisak da to svesno radi izazivajući pažnju, no u drugu ruku znam i da sve što kaže ima svoje zašto. A ja nemam za njih svoje zato.

Voleo bi da tata dodje da živi u Suboticu…ili makar neki grad blizu Subotice. Šta je blizu Subotice, pita me. Šta je tata uradio da se mama toliko naljuti na njega? Voleo bi da tata voli mamu a ne svoju sadašnju suprugu. Voleo bi da živi malo više kod tate jer ga tu svi grde i viču. Njegov je život nesretan i on bi voleo da ga nema jer njegovi roditelji nisu na jednom mestu.

Ne mogu, boli pa boli. Znam da je dete, no ne mogu da podnesem saznanje da bi radije živeo tamo negde…Znam i da je to sada njegov hir, neko ispunjavanje praznine koju je otac napravio svojim odlaskom. Znam…ali i dalje boli.

Šta da im kažem? Da je njihov otac želeo da ode? Da je njihov otac izjavio da će ostati uz nas ako sazna da ipak može biti dobar muž, otac, domaćin? Da im kažem da je shvatio godinama posle njihovog rodjenja da nije spreman za roditeljstvo i da je to i rekao…da nije spreman? Da mu je trebao mir…i da ga je pronašao i ovekovečio na fotografijama sa njegovom mirnom? Da im kažem da sam ga molila da ostane i ako mi je srce bilo prazno? Da im kažem da sam bila na kolenima zbog njih i straha od dece razvedenih roditelja? Zbog straha kako ćemo dalje? Da im kažem da me je hladno gledao sa visine, praznog pogleda i mislima već negde daleko? Da im kažem da je svaki slobodan vikend nalazio razloge da ode, umesto da ih provede sa porodicom?

Na njihovo najnovije pitanje da li bi mogao da se vrati u njihov grad…rekla sam im da je otišao. Odselio se. Zauvek. Neće se vratiti. Rekla sam im da se ne nadaju da se ne bi razočarali. Čvrsto sam se držala toga. Rekla sam im da ih voli i da će im uvek biti tata…ali tamo negde, ne tu, uz njih. Rekla sam im da meni nije važno koliko koga vole, da je za mene jedino važno da su uz mene i da nema toga na svetu zbog koga bih otišla od njih. Nisam ih lagala. Čvrsto sam se držala toga. Neće se vratiti, prihvatite, ne  mučite sebe…rekla sam im. Niste krivi, niko nije kriv, niste učinili ništa da zbog toga ode. On je doneo tu odluku i samo on. Samo bi je on i mogao promeniti. Ne vaše suze, ne vaša tuga. Samo on.

Neće se vratiti. Ima drugu porodicu. Ima novu igračku i nadam se da će to detence imati više sreće…da nakon nekoliko godina ne bude odbačeno kao moji dečaci. Šta je sada u njihovim glavicama?

Tata je tamo daleko, ima dete. To dete ima i mamu i našeg tatu. Zašto je tata uz to dete a uz nas nije? Da li nas se tata tamo seti? Jadan tata…Kriva je njegova žena…kada je nju video, odmah je morao tamo da se vrati. On nas ne grdi kao mama i ne viče toliko….

Opravdavaju ga, jer…ako ga ne opravdaju, to bi značilo da sami svojim srcima priznaju kako ne brine dovoljno o njima i kako ga nema ni blizu dovoljno u njihovim životima u odnosu na ono koliko bi trebalo. Opravdavaju ga i štite svoje duše tim opravdanjima.

A mama…pa mama je tu, to se podrazumeva. Na nju možemo vikati, ljutiti se, povredidjivati je, kriviti je…Nju će proći, odljutiće se…

Zašto tata ne viče i ne grdi ih? Kako bi i mogao, kada nema prilike, nije prisutan…a ja, mama..imam sve prilike ovoga sveta. Zašto vičem? Sigurno ne zato što želim, sigurno ne zato što uživam u tome…Nije da moram. Ne moram. Ali hoću. Zato što želim da ih izvedemo na dobar put, Dejan i ja. Zato što želim da nauče šta je u redu a šta nije. Zato što trebaju da poštuju (sem što vole) one koji su uz njih, zato što ne dam da nas gaze…a deca to umeju, ma koliko nevina i mala bila.

Ako je cena toga veća ljubav prema ocu, platiću je. Skupo je, ali hoću. Ja nemam izbora. Nemam ga, zato što je on imao. Istina…i da mi je dat izbor izabrala bih njih, bez razmišljanja.  Oni su moja sreća i moja tuga ali…sakupiću snage da i večeras…ako suze nastave da teku…budem uz njih. Stroga…ali moram. Ako treba da plačemo iz dana u dan, plakaćemo…dok ne shvate da će tata ostati tamo gde jeste…daleko od njih. Surova sam, možda…gruba. Ne želim da ih uljuljkujem u laži i smirujem srca lažnim obećanjima. Uljuljkaću ih istinom koju će morati da prihvate. Moj je izbor da se borim za njih i njihov mir…ma kako oni to prihvatili. Roditelj sam koji greši…ali ko ne? Nadam se samo…da će jednom naći oproštaja za sve što misle da nisam dobro činila…

Motherhood iliti majčinstvo iliti materinstvo…kako god…

Predlog za sve mame – blogerice koje još nisu pogledale ovaj film – šta čekate?!!! Ili je snimljen baš po vašoj priči…Jer, moram priznati, mnogo je scena sa kojima bih se umela poistovetiti…No, detalje filma, oštru ili manje oštru kritiku, kratak sadržaj i glavne uloge prepuštam na milost i nemilost nekim drugim stranicama, koje se manje – više bave takvom tematikom. Ono što je ovde je čist amaterizam…neprofesionalno lupetanje o svemu i svačemu.

Majčinstvo. Profesija ili ne daj bože…hobi, životni poziv, cilj, sredstvo? Možda potreba ili osećaj? Način života? Ili…jednostavno, svrha postojanja? Ni jedno od gore navedenih potencijalnih uzročnika ne bih opravdala kao dovoljno snažnu motivaciju za pružanje šanse bilo kome u ostvarenju tog zadatka. Jedino što opravdava potezanje tako krupnog koraka je srce. Spremno srce. Osećaj iz duše da je pravi momenat za to i da smo spremni preuzeti svu odgovornost koju taj poduhvat nosi sa sobom.

Jesmo li ikada spremni? Da li nas je iko obavestio o nuspojavama koji ovaj prirodni fenomen nosi sa sobom? Sve je to slatko i dobro, idilično i kao iz bajke…beba na majčinim grudima, uspavana u toplom zagrljaju, nežan pufnasti prekrivač i mirisni jastuk…Ali…ima jedno veliko ALI. Drage moje (a što da ne – i dragi moji, jer i vi treba da budete upućeni ako želite normalni da izadjete iz cele situacije – mada…ko jednom udje više ne izlazi iz nje), majčinstvo nije samo ono što se reklamira na velika zvona.

Vrlo brzo, već sa prvim otezanjem stomaka…shvatićete da vaše telo više uopšte nije vaše telo….pa taman i da baš nikada nije ni bilo NEKO telo…Uzaludno utrljavanje masne kreme koje za posledicu ostavlja samo uflekane potkošulje (one obične, bele, pamučne – te su najudobnije) i po koju novu striju…Skupljanje sve moguće garderobe i bez iskuvavanja…Isčekivanje dana D sa strepnjom kakav nam je dolazak našeg najmilijeg stvorenjca na kugli ovoj našoj jedinoj isplanirano….samo su blagi uvod u ono što nas čeka ostvarenjem našeg sna – rodjenja bebice.

Sastaviti više od dva povezana sata spavanja noću postaje praktično a i teoretski skoro pa nemoguće. Spavanje sa radom ruke tamo – vamo sasvim je normalno čak za malo pa neophodna potreba. Imlekova kravica je fantazija za kojom žudimo kada pogledamo na nama ono što je navodno oličenje neke ženstvenosti. Miris usirenog mleka je nešto  bez čega naše nozdrve i ne umeju da dišu…Napunjene pelene naš ponos i dika, slika uspešnog dana (o podrigu i bljuckanju da i ne pričam…to je najmiliji zvuk u našim ušima)…

No…kada malo bolje razmislim, možda i nije bila baš najbolja ideja pokušati objasniti nuspojave koje majčinstvo nosi sa sobom. Sada, gledano iz neke, za nas tada budućnosti (?!!) sve je to ništa, samo slabašan tračak onoga što dolazi posle…Jer, mora se priznati, nije lako biti bolji niti nadmetati se sa svim papagajima ovoga sveta, nije jednostavno biti glasniji od svih televizora u kući, nije zahvalno truditi se biti zanimljiviji od svih igrica na računaru…a još je teže ubediti naše mlade potomke kako je škola i učenje super ali ono…baššš super stvar!

Kao što rekoh…ovo su samo nuspojave o kojima nas niko ne obaveštava pre nego što uplovimo u intrigantan svet majčinskih osećanja, obaveza….prepun akcije, komedije i drame. Nismo čak ni sigurni imamo li uticaja na odnos prethodno navedenih žanrova u našem filmu. Ali sigurno da imamo slobodu da se potrudimo da utičemo na to. Pitanje je naših sposobnosti, umeća, opuštenosti ili manje opuštenosti, želje za životom ili želje za umorom…snage, mnogo snage, istrajnosti i upornosti u tome da damo sve od sebe da ne padnemo na ovom zadatku. Kada smo ga se prihvatili…da…istina je…nisu nam čitali izmedju redova…Ali, koja je knjiga uopšte zanimljiva ako ne nosi baš to…nešto skriveno u sebi, neku misteriju, tajanstvenu poruku? Kakva je to knjiga ako nas ništa novo ne nauči?

Nabavi film 🙂 Nabavi prevod 🙂

Džepno izdanje karikature života – uvod

Počelo je nekim neobičnim plačem, kao prigušenim ali ipak, prodornim. Kako i ne bi…kada je dete odlučilo na svet doći u nedelju, pa još na materice, pa još u 12.15 h, taman na ručak (ne bi me čudilo da je to bio plač mame (plač u vidu glasa razuma – šta li je to donela na svet… – no, još je bilo rano za to…)). Pri tome…nije ni moglo kao sav normalan svet da se rodi normalno. Ne…moralo je već tada da zaplete sve konce, šparge, vrpce…šta se već našlo pri ruci. Odmah…dva puta sebi oko vrata, svet baš nije delovao obećavajuće, pa ko veli…da se ’besi na vreme. Plus, deralo bi se ali i dalje ne ide kako valja. No…iz nekog kasnijeg ugla gledanje, možda je baš tako bilo kako valja. Sve svoje zašto ima zato. Jezik prilepljen za dole. Ne mož’ … ne mrda, samo lopata bezveze, ograničenim kretnjama zbog tamo neke kožurice, čega li već, što je naraslo do vrha laprdajućeg mišića u usnoj šupljini (tada još nosna nije bila toliko razvijena)…
Prvo mišljenje lekara – ništa strašno, lakša govorna mana. Drugo mišljenje – treba seći! Roditelji se odlučuju na kardinalnu grešku – poslušati drugo mišljenje. Lekar – reže, više nego što treba, što dovodi do urnebesne vike koja se čuje sa sedmog sprata pa do prizemlja bolnice. Već tada trebalo je da znaju, taj će im potez biti skupo naplaćen u budućnosti. Sa razlogom je Majka Priroda želela držati taj mišić pod kontrolom…No, eto šta se dešava kada želimo da joj kontriramo. Od toga dana, taj mišić nije prestajao da batrga…a sve u nekom grču, strahu, da se ne zalepi ponovo…

Nastaviće se…

Nošena pa ispuštena…

„’alo, Dano, jel’ dolaziš na roditeljski?“ šaljem poruku…

„’alo, Sanja, kakav bre RODITELJSKI?!!!“ zove ona odmah potom…

Hmmmm, trebalo je odmah da mi postane sumnjivo…

„Ma ženo bre, roditeljski, posle časova, reče mi dete mi moje starije u petak još…a danas je ponedeljak (čisto da je obavestim, jel, ako ne zna, jel…jednom i ja da budem upućena, jel…)“

„Auuu, pa meni moje ništa ne reče!“ na to će ona sva zbunjena. „Pa kako to da moje dete ni spominjalo nije?!“ i dalje ona u neverici ali ipak – ima da mi poveruje, nego šta…

Ja – sva sretna, najzad jednom da i ja budem tačna informacija. Navikla da obično sve poslednja saznam ili…čak ni ne saznam…

„Pa dobro da si mi javila, kad ono izlaze klinci…16.45? pita ona, sretna što me ima, da joj se nadjem, da ne izostane…

„Auuu, pa ja sam dobila informaciju od deteta mi mog da izlaze u 17.35“ opet ja, sva sretna što uopšte imam informaciju!!!

Sad već počeh misliti…no dobro, zajedno ćemo usložiti tačan odlazak na roditeljski sastanak. Kaže ona – čućemo se kada stigne kući i proveri tamo u njenoj evidenciji kada izlaze…ja, crvenim…sreća, ne vidi me, ja ni nemam evidenciju, ima dete u peronici…zašto se i ja nisam setila zamoliti ga da mi ostavi raspored, nego svaki dan, svake nedelje, svakog meseca (u svakom pogledu ne napredujem sve više…) ispitujem kad će doći kući…

„Dakle, totalno si u pravu!“ Dana će meni. „Ženo…dobro da si mi javila!“ ona će zahvalno…

„Ma super bre, jel sedimo zajedno?“ pitam ja, kao djak prvak, ne volem bre tamo da se motam sa roditeljima, onim mamicama što rasipaju pamet iz džepova…Ovo je Dana, nije bre od onih…hoću da je rezervišem, ne moramo u prve redove, al’  nek se nadje i ona meni, kao ja njoj, jel…

„Pa naravski da sedimo“ pada dogovor sa njene strane.

I onda ja tu još dodam, uglavim, nepromišljeno i neusaglašeno sa planovima u mojoj pometenoj glavi, kako mogu njena deca biti kod nas dok traje roditeljski. Nego šta, nego sam fantastičan organizator vremena sa kojim nikako ne raspolažem!!!

Sve se odvija po planu, krećem sa posla na vreme, ne mogu produženo raditi, jel…imam roditeljski, neću da izostajem, spremam se na temu – vakcina, primiti ili ne primiti. Odakle mi ta ideja? Pa sigurno zato što sam jako bistra, jel…Stigla kući, zbrzala kafu, ostavila mami i mangupu u amanet da pogledaju kraj emisije o ujedu pauka crne udovice sa peščanim satom na stomaku (apropo toga – ne pitah ih za ishod…), žurim, jurim, kasnim, krećem, vraćam se…proradio stomak, trema čuda čini…žurim, nije u redu, organizovala ženu a zadnja ću stići!!! Stižem ja, čak išla peške!!! čitavih, pa…sigurno i 300 metara do škole, izduvavam malo ispred škole i ulećem sva hepi,  ja stigla! Osvrćem se malo, no…ne posvećujem baš neku pažnju neprepunom hodniku roditelja. Sreća – odbor za doček je tu. Ugledah Ženu, ugledah moje starije i odgovorno dete, ugledah njeno dete, veće, manje…super, svi smo tu, sad još samo ostali roditelji i učitelj. Uh…pade mi kamen sa srca.

„Zdravo cico!“ ona će meni i neki neobičan osmeh igra joj na usnama…Šta sam sad naradila, mislim se ja?!…

„Na roditeljski si pozvana samo ti…“ nastavlja ona i ne može da zadrži osmeh, “…učitelj ti je u onom pravcu…“ i dobrodušno se smeje, sad već polako počinje da konta sa kako pouzdanom lujkom ima posla. Ja se o’ladih u momentu! Šta je sad opet?! Taman sam mislila da stvari na bolje idu. Naročito od kada moje dete sedi sa njenim detetom. Kaže ona – nadopunjuju se! Kažem ja – nadopunjuje njeno dete moje dete odgovornošću, zato je i naučio da me obavesti o dešavanjima u školi! Dakle, noge mi se odsekoše, ono malo pameti i zdravog razuma što mi osta, sakri se negde u mali džep na gaćama koji nemam i … muuuuu, mozak mi otkazao saradnju…

„Šta ćemo onda sad, hoće doći tvoje dete kod nas da se igraju i urade domaći?“ pita sasvim logično, jer ovamo, ja ih pozvala kod nas dok se nas dve budemo družile u djačkim klupama. Zaboravih u medjuvremenu na razgovor sa Lakumićkom mi mojom, sestrom mi dragom, da ćemo otići ako ne završi kasno roditeljski…

Ja počeh da mucam:

„Pa ne znam, pa muuu, pa ovo, pa ono, šta sad, pa zašto samo ja, pa šta je bilo, pa kako, pa ićemo kod sestre, pa mogu se sutra igrati, pa…“ konta ona, ova se polupala negde na putu do pameti! Kaže ona (sreća pa je reč o veoma strpljivoj, razumnoj, smirenoj i uvidjavnoj ženici – malo bi me njih takvu istrpilo, sem familije mi moje koja – šta će, ne može me se ratosiljati):

„Ma nema veze, mi smo ti OK, ima dana, družićemo se, samo ti obavi što treba“ ja, sva zahvalna i u bunilu, šta će učitelj da mi saopšti.

„Eeee, eno ga učitelj, stiže!“ obavesti me ona, još pri pameti, za razliku od nekih, ja – pucam, kao pred pismeni zadatak za koji nisam vežbala.

Oni se pozdraviše, odoše svojoj kući, ispratiše i moje dete sa kojim se i zaboravih pozdraviti ili mu reći uopšte da li da me čeka ili krene svojim putem. Ja, za učiteljem. Pitam ga, zašto samo ja, zar ima neki problem? Na stranu što inače uredno odlazim jednom mesečno, kako bi malac video da mi je stalo do njega i njegove škole…On me obaveštava kako nema problema ali nema ni roditeljskog ni prijemnog ali dobro što sam došla, pa da popričamo, neobavezno…Ja – zbunjena…kako nema?!!!

„Pa zar nije trebao biti danas roditeljski?“ pitam ga.

„Ma ne, to je ono što je bio prijemni, pa niste bili“ kaže on, nasmejano, ko veli, bolje da se osmehnem ili će da mi se prostre tu kolika je velika.

„Ajoj, to je onda bilo sigurno još u decembru!“ ja ću postidjeno.

„Ne…to je bilo još u novembru“ on će, pa…recimo, strpljivo.

„Auuu, pa ne kasnim mnogo, samo dva meseca“ koja konstatacija sa moje strane.

„Nije važno, bitno je da ste došli“ on će sa mišlju, ko čeka – taj dočeka.

Kaže on da ga je moje drago i nadasve, kao što rekoh, odgovorno dete, pitalo u petak da li još važi ono što piše u svesci…Šta da mu kaže, pa naravno da važi…pazite, mogao je i da ne primeti obaveštenje o prijemu roditelja. Važno je da mi je preneo poruku.

Daljim se razgovorom, na sreću, ispostavilo da je moje dete ok, da je ponašanje u redu, da su domaći zadaci u redu i da nema razloga za brigu. Teški su dani iza nas, sad samo treba zadržati trenutnu poziciju u trci za mestom u razredu i razumevanjem vršnjaka. Pitam ga za ocene, kaže on – eno odoše sa njim kući. Svi su izgledi da bi mogla biti čista petica ali treba malo više truda. Joooj, koliko se trudimo svi oko njega, ostaće trudni i oni kojima je priroda dala tu mogućnost, ali bogami i oni kojima nije!

„A šta ćemo sa vakcinom?“ pitam ja hrabro.

„Kojom vakcinom?“ on će, sa značajnim osmehom.

„AAAA vi ste samo dužni da nas obavestite da će se deliti“ pametnica je najzad shvatila.

„Pa naravno“ i još uvek ima strpljenja za mene.

„Pa znate, ja sam već utripovala i temu roditeljskog“ sad već ne mogu da sakrijem svoju glupost.

Svaka čast čoveku na razumevanju, kakva mama, takav sin, nema tu šta. Dogovorismo sledeći susret za mesec dana i podjoh kući.

Tamo, kaže dete mi moje starije, eno i kolačića, ja ga iskuliram, sva sretna, jer videh prosek 4,71. Odem u kuhinju, kad ono,…kolačići. Jeeee, odakle ovo ovde?!!! Mljac!!! I onda mi se rolna poče odvrtati!!! Ja sam ženu koja je povela decu, spakovala torte, slanih grickalica i čokolade a sve u cilju da se družimo, ’ladno otperjala kući a da to nisam ni primetila!!! Lujka nad lujkama. Izvinuh se ja usmeno, pismeno, kaže ona:

„Ma opusti se, ženo!“ ma šta da se opustim, pa nisam normalna, bre!!! Kako sad iz ovoga da se vadim?!!!

DANO, JEL’ VREDE OVI REDOVI KAO JEDNO VELIKO I ISKRENO ONLINE IZVINJENJE?!!!!  🙂

U laži su kratke noge

BojeHaos, nered, rušenje, sastavljanje, lupanje, bušenje, krečenje, gletovanje, guranje, tesnac, prašina bile bi reči kojim bih opisala dane iza i pred nama. Jes….tako nam i treba kada bi mi fensi stepenice u stanu, a ne one sklepane na licinom mestu od komada gvoždja i dasaka. Eno ih…naše nekadašnje stepenice…leže u dvorištu, kao da nikada nisu ni služile da stignemo do one naše tzv. ostave u potkrovlju od 27m2.
Stigle nove…dobro, nisu stigle u jednom komadu, stigle su u mnogo komada pravac iz stričkove garaže i iz inspirisane glave drugog strička pravo na papir u vidu projekta od čitavih tridesetosamipostranicakomada mnogo. No…o tome neki drugi put, kada sve bude na svome mestu, usporedba pre – posle.
Nego, šta sam ono htela reći…krečićemo, pardon, krečimo, tj. majstori kreče. Kažu oni prekjuče…idi, izaberi boju, zapiši broj boje na papir, a mi ćemo sutra sa tvojom mamom otići da kupimo koliko treba od koje boje. Odem ja u zadatu mi farbaru, najavim čoveku da se opusti i odmori, da će to sa mnom potrajati. Kaže on meni…neće moći, još pola sata radi. Ajd dobro onda, požuriću, mislim se. Uhvatim se one palete boja i zagnjurim u već zadate mi boje u glavi: zelena, crvena, žuta. Jeeee sad tek vidim, ako ih poslažem drugačijim redosledom, dobićemo semafor u stanu. No dobro, baš me briga. Dečija soba ima da bude kiwi zelena (već jeste). Našu dnevno – spavaću (više spavaću nego dnevnu) sobu iz milošte zovu crvena soba, e pa to će i ostati, samo ćemo malo da je osvežimo (pride, nije čisto crvena, ima i vanila zid), a sve ostalo, što je bila vanila sada će da bude hmmmm? E tu sam zapela u odabiru. Dakle…da sada ne detaljišem šta sa čime ide i ne ide, sve u svemu, stepenice su svetle, čisto drvo i baš mi je bezveze da se stope sa zidom. Hoću jaču boju zidova i kraj. Tačka. Odaberem žutu. Ne limun žutu, ne jaku žutu, nego nešto na prelazu sa žute na narandžastu, pa taman se svi ukućani i ostali razbežali. E ovako će sigurno doći do izražaja rad tate i stričkova i tatinog poklona nama, redovnih stepenica, jer one više nije mogao da gleda.
Sva zadovoljna, izlazim iz radnje i isčekujem sutrašnji dan i početak radova.
…majstori mažu li mažu onu zelenu, kažu…neće biti dosta koliko su kupili. Gazdarice, mogli biste vi odjuriti do farbare kupiti još malo, tačnije, još toliko koliko smo već kupili? Mogu…a što ne bi mogla?! Seda gazdarica u juga, varijanta, vežite se polećemo (a možda i nećemo), staje pred farbaru i opet isti trgovac (mamicu im njihovu trgovačku, plećkuše jedne da jedne da mi se sad ne uvrede dugogodišnji trgovci koji ovo čitaju…). Pita on mene…jel vam ono juče bila mama? Ajaooo, hvatam se za glavu, šta je sad naradila (trebala bi ona da se hvata, a ne ja…) Pa ništa…kaže on…onako je, malo…kako bih rekao…Kažem ja njemu…razgaljena? Zjalava? Pa da, on će sa olakšanjem…opuštena…svašta je tu zjalila dok su majstori kupovali. Bože…žena sabila 61 godinu u nemalu guzicu i zjali se po prodavnicama. Ma…trgovac on, trgovac bila ona, ceo život, velika firma, puno ljudi, dobro društvo…dobra atmosfera. Kaže on meni dalje…rekla je da je zelena super, crvena kao crvena, pa recimo…jaka, ali da je žuta, ni manje ni više, nego ODVRATNA!!! Ali, naravno da je rekla majstorima da mi ništa o toj izjavi  ne kažu. Pa…oni i nisu. Nije računala sa time da ću ići u prodavnicu po još!
Nazovem ja moju mamu, brže bolje, valjam se od smejanja i merim je od glave do pete, ne kažu džabe da je visoka metar i žilet. Kratke noge…jel…nije da joj je i nos pod manom (aludiram na Pinokia) (kao ni moj, doduše) Rekoh joj…mama, pa je li to lepo lagati? Pa šta je sad…na to će ona nevino? Pa rekoh…kako šta je? Jesi li ti mene učila da nije lepo lagati, ja treba u radnju da odem i da se sramotim? Zezam je ja…Ona opet naivno, pa šta je bilo? Rekoh…ti meni reče da je žuta super, divna sve vaooo, a ono ODVRATNA!!! Kad se ona odvalila smejati….Pa otkud znaš? Pa otkud, svaka se laž dozna, pa i ona sitna, mala, nevina! Hehe, kako znam…odao te tvoj drug trgovac, plećkuša!!! Kad je onda krenula dalje da se vadi…pa nije bila skroz izmešana, pa to onako u kantici, pa to…Aman ženo, pomirila sam se sa time da imamo različite ukuse (ako se moj semafor može zvati ukusom uopšte…) I tako…nasmejala mene moja mama…mogu samo da mislim kako će joj prijati piti kafu kod nas uz tu divnu boju baš taman po meri…evo je, upravo zove, od sada joj se obraćam sa…hej…gde ste kratke noge?!!!

5. oktobar

Dan moje mame…
ničiji više…
Mislite da imate nešto za reći?
Mislite da ovaj dan ima drugi smisao?
Da je simbol nečeg većeg?
Nečeg značajnijeg od jedne osobe,
jedne jedine…neponovljive…
moje mame?
Slobodno recite…
verovati vam neću.
Viknite glasno u protest,
dozovite hiljade ljudi…
dozovite stotine hiljada ljudi…
da viču, da pale, da ruše…
verovati vam neću.
Dovezite bagere,
polupajte stakla sva,
provalite, urlajte, svadjajte se…
verovati vam neću.
Sve je to ništa i
sve je to nevažno, malo, sitno…
za mene neprimetno.
Jer danas je njen dan,
jedne jedine…neponovljive…
Moje mame.
Ne trudite se, ne trošite dah.
Uzalud je sve.
Za mene je ona bila miss sveta,
kada me ubedjivaše da to nije.
Za mene je ona psiholog svih vremena,
i ako diplome nema.
Drugarica? Ne, to nije…
Prijatelj, to jeste…i to od one vrste…
i u dobru i u zlu.
Nesebična, dabome, za sve i svakoga
uvek i svugde, sem za sebe, tu uvek štedi.
Žena Fittipaldi, za volanom zmaj, uvek na putu
i uvek u trci sa vremenom.
Žena koja sve stigne, koja sve može jer mora.
Život pitanja postavljao nije…
Svako od nas ima ili je imao
jednu…jedinu…neponovljivu,
svoju mamu.
Zar i dalje mislite da je 5. oktobar
nešto više od rodjendana moje mame?

Moglo bi i gore biti

Jeste,…priznajem…zvuči prilično patetično. Ne zamerite, ali u klasi je sa onim „ko tebe kamenom, ti njega hlebom“. Ponovo kažem, nadam se da mi niko neće uzeti za zlo, nije nikakvo skrnavljenje, ili šta bi već neko mogao izvući iz konteksta, isčupati iz reči, pogrešno protumačiti ili…već kako, šta, ali zaista…
PanikaUhvatim se tako da mi stomak nešto neobično (u stvari, kada malo bolje razmislim, to mu je postalo uobičajeno) radi, sve zavrće, pa obrće, pa se skuplja, hoće ceo u želudac da mi se uvuče, a ovaj se bori, ne da, jede sam sebe…Pa onda stanem, ako stignem da stanem, ali nije ni da ne stignem, nego nešto sve…ne dam sebi da stanem, pa kada na kraju stvarno stanem, uhvatim se da nisam sigurna zašto se to sve tako zavrće. Dakle, da se saberem i razmislim, dam sebi neki valjani razlog za tu pojavu, da joj sada već damo ime, nervozu, pa da makar znam zašto ću uskoro sama sebi da serviram obrok od živaca na tanjiru.
Sve je počelo (nije tako strašno, to ja sad malo pumpam, opravdavam se nešto sama sebi…) u neka davna vremena, kada sam ja bila mala. Uf, ovo tek ne vodi dobrim putem…Šta sam htela reći…? Mislim da je problematika u današnjem vremenu, današnjoj deci, današnjim roditeljima (kao da nisam deo ove klase), današnjim navikama, što roditelja, što dece, današnjim i nekadašnjim – razlikama. Najveći je problem (daleko bilo da je zaista problem) što se mom mladjem sinu bliži rodjendan i ja sam sada kao prava, staložena mama u blago rečeno, panici! Zašto?!!! Zato.
Nekada smo na taj čuveni dan proslavljanja jubilarnog obrtanja godine od dana kada smo ko više, ko manje namučili svog ženskog roditelja, u to ime poneli kesicu, dve, tri bombona u školu (o vrtiću nema ni govora…) i sve super, svi zadovoljni, svi sretni. Nekada smo, potom, odabrane drugove i drugarice (u ovom kontekstu još uvek postoje) lepo upitali (usmeno, nije bio potreban pismeni poziv sa sve telefonskim brojem roditelja u svrhu nemam pojma čega jer ga nikada nisam upotrebila – nazovite me sada divljakušom) da li će nam doći na rodjendan taj i taj dan, u toliko i toliko sati. Pa su oni lepo pitali svoje roditelje, preneli nam, opet usmeno, odgovor, pa sada, ako ih nešto nije sprečilo, pojavili se na kućnoj varijanti zabave. Nisu bili svi, ali se ni ostatak razreda nije ljutio, jer, podrazumeva se da se nisi sa svakim podjednako družio, a jednako tako nije baš da smo se mogli nagurati sve odeljenski pa možda i na čelu sa učiteljicom, u jednu sobu. Pa onda da vidiš, jedna boca, okreneš je, pa sve u krug, pa da vidimo, ko je masna fota. Pa onda glave jedno drugom u guz..e, pa skok jedan na drugog, dok ne popadamo, pa ko je onda glavna faca, pobednik.
E sada, zaista ne volim ni da čujem, a ni da kažem, ali eto, intenzivno i jako mnogo, zaista puno se opirući, moram da priznam da mi prosto na vrhu jezika stoji rečenica „ni rodjendani nisu više kao što su nekada bili“. Znam da zvuči babasto, i znam da nije u redu, ali to je jače od mene.
Sada se rodjendani slave za čitavo obdanište, za ceo razred, za što više dece…Naravno, uzme se mobilni telefon, pa se iz imenika pozovu sve po redu igraonice, brojevi koje smo pažljivo sakupljali poučeni iskustvom ostalih roditelja, pa se onda raspita za usluge, kakve koja, ista, igraonica nudi. Pa zatim raspitivanje o obučenom osoblju koje se bavi decom u zakazanih dva – a gde se posreći, bogami i tri sata ludovanja. Pa u kojoj kakve igračke imaju, pa ima li mesta i za roditelje, te da li kuvaju i kafu, ili moraju sami roditelji koji se reskiraju da svom detetu pruže nezaboravan provod (čitaj – ne usudjuju se napraviti rodjendan kod kuće, čine tu uslugu sami sebi, ko zna šta će se razbiti, proliti, pa galama, pa obaveze, pa spremanje…to niko nije napomenuo pre nego što su mališani došli na svet)…I onda, koja ima plastične tanjire i čaše, u koju moraš poneti kartonske…koja ima dvorište, koja nema…
I…kada se najzad postigne sporazum, i potvrdi usmeni dogovor izmedju dve stranke, halapljivog zakupodavca igraonice (kao jako voli decu…) i roditelja za svaku pohvalu (raduje se da neće morati trpeti to kod kuće…), onda nastupa opšta hajka da sve bude kako valja. Priprema se garderoba, organizuje se prevoz po potrebi, očekuje se što veći odaziv dece, kako bi se povratio deo uloženih para (ovo već podseća na svadbu), pa onda, iz očiju roditelja koji treba svoju decu da pošalju na isti taj rodjendan, da li je dete – slavljenik bilo na deteta – gosta rodjendanu, ili nije, pa u skladu sa time i odluka da li će se gore pomenutom, detetu – slavljeniku ukazati čast da bude njegov gost. I onda zabrinutost roditelja da li će mu dete biti sretno primljenim poklonima, pa da li će iz dobrog ugla oduvati (ne baš oduvati, dovoljno je ugasiti) svećicu…
Jaooooo, hvata me panika!!!! Od svega gore napisanog, kod nas su za sada rešene samo pozivnice koje će biti odnete u školicu (vrtić). I da….obavljen je detaljan razgovor sa detetom koje puni sedam godina o valjanim razlozima (pokušali smo ga ubediti, sad da li je uspelo…čini mi se da je progutao…) zašto se njegov rodjendan ne može održati u igraonici. Dakle, sada ovo vodi do zaključka da je sve gore napisano izazvano zlobom jedne očajne mame i zavišću što to ne može da pruži detetu…Neka misli ko šta hoće, ali meni takve navike nisu više normalne i odbijam da budem deo istih (priznajem, odlučujući glas donele su finansije)!
Hrabro se upustismo u avanturu zvanu „rodjendan za dvadeset na pedeset kvadrata sa terasom u letnje doba“. Pa šta se desi da se desi….
E sad, kakve ovo veze ima sa naslovom, pa ima, moglo bi uvek biti i gore, ovo i nije zaista nevolja, zar ne?

Jedna obična, svakodnevna priča

Već par dana intenzivno mi se mota po glavi (istina…u mojoj je glavi uvek malo gužva…) jedna tema za blog. U to ime, već sam i fotografiju napravila, samo u nedostatku prigodnog teksta, postavila sam je, za sada, kao tapetu na monitoru, naški, narodski kazano, a prevedeno, postavila sam je kao desktop wallpaper.
Sad, malo mi je bezveze razviti tu neku dalju raspravu o toj fotografiji…kada tekst i dalje nemam.
Situacija je takva da od velikog mangupa i sitne dečurlije, do savremene mašine za kucanje (koja tu i tamo obavlja i poneku…kao važniju funkciju) slabo da stignem. Nije da ne stignem do nje, ali uspem samo da je gledam iz prikrajka, kao deca kada gledaju u drugo dete koje sa slašću liže sladoled, a ono ga nema.
laptops-theifUz to, i ako, je li, imamo dva računara, mislim i da ih ima pet na nas četvoro, ponekada ne bi bilo dovoljno. Kao vrhunac moje nevolje, jedan od ta dva je dobio noge i pošao za mangupom raditi…pa sad ti Sanja vidi šta ćeš…
Šta ću…jedno dete poslala sam sa drugovima, a da drugo utešim, povela ga na sladoled. Podrazumeva se da sam i sebe počastila, ali naravno, isključivo da bih malome pravila društvo. Čak sam ponela sa sobom i rokovnik, pa sve zadenula hemijsku u njega, sa nadom da ću makar u parku, imati malo mira i slobode da pustim hemijski na volju. Do toga, naravno, nije došlo.
Ne znam ni sama kako li sam i mogla misliti da ću u centru grada, na igralištu koje posećuju roditelji i deca iz otprilike sedam i po okolnih mesnih zajednica, moći sedeti i piskarati.
Na stranu što mi je pisati postalo teško čak i u redovnim uslovima, za stolom i na stolu, na stranu što polako ruke zaboravljaju kako se koristi to nešto što ostavlja tragove po papiru, na stranu što se pretvaramo u svojevrsne ovisnike o računaru (ideja za razraditi kada se radi o bolestima ovisnosti), ali gde sam mislila uopšte sesti, da makar na krilo stavim rokovnik?
No…brzo su me te muke prošle. Sad…ne bih da zvučim nedruštveno, (jer, i ako jesmo…nećemo to baš tako javno pokazati), kao i svaki put, našlo se tu poznatih likova sa svojom decom, pa šta ćeš, nego baciti se na trač party ili roditelj party.
igraI tako…lepo smo ti jedna mamica i ja zakuvale razgovor, čak, mogu reći da mi je baš prijao, kad ono…upada u priču njena prijateljica, navodno famozna frizerka, u poslu dvadeset godina, koja sve zna, sve ume, sve radi do u kasne sate. U roku od jednog minuta otkriva mi moje probleme sa kosom, za koje ja, naravno, nisam znala dok me ona nije prosvetlila. U drugom minutu priče,već je rasula šesnaest recepata za brži rast, iste, problematične kose, pa idemo dalje na kreme za negu nogu koje su do kosti otvorene, sa sve autosugestijom, knjigama koje se čitaju i sto puta, dok se do u detalje ne ispodvlače i ne utemelje. Pa dalje, o vaspitanju dece i problemu othranjivanja iste pod staklenim zvonima i kako se nekada peska jelo (?!!!). Ubrzo sam shvatila da sam neupotrebljiva, čak sam postala veoma zbunjena i uplašena za sebe i svoje bližnje, kako ćemo mi sada dalje, kada zaista do sada nismo bili dobro upućeni.
Odlučila sam se za tehniku ćutanja i zveranja pogledom okolo po igralištu u zabrinutoj potrazi za svojim detetom. Takodje, podigla sam svoju damsku torbicu (čitaj kesu) i sa ljubaznim pozdravom tipa zahvaljivanja na prijatnom druženju, ubrzanim se korakom uputila ka izlazu sa igrališta.
Nećeš ti meni kidaš živac, što bi rekli…
testLepo mi je bilo i do sada u neznanju, a i ubuduće će. Istini za volju, nisam želela da se ponovi situacija od pre neki dan, kada sam se sa opet … jednom pametnom mamicom (moram na neki seminar za sticanje diplome pametne mame) na kulturnom i zavidnom nivou, lepo rečeno, sporečkala. Da sada ne ulazim u detalje, reč je bila o testiranju sedmogodišnjaka u školi, a sve povodom polaska dece u prvi razred. Deca dobiše jedan test u učionici, a mi, cenjeni roditelji…upitnik o detaljima vezano za decu. Pa…šta da vam kažem…za mene je to bio test, što znanja i neznanja, što strpljivosti. Mene su učili da ko pita, ne skita, pa sam ženicu koja nam je testove i ostavila upitala da razjasni jedno pitanje. Smatram…ona je merodavna. Ispostavilo se da nisam trebala pitati nju, nego gospodju roditelja do mene. Kada je odgovorna žena zašla za ćošak, progovori visinskim tonom mamica do mene, kako je pitanje totalno neosnovano. I tu ja onako na nivou, a ne kao da progovara četiri osnovne iz mene, počeh braniti učitelje, pedagoge, i tačnije ljude koji su upitnik osmislili, sve nešto … teram pravdu.
Naravno, shvatila sam da sam na vreme, tačnije još pre nego što sam išta i pitala, trebala stati. Dakle, ona izvlači najjači adut iz rukava: „Ja valjda znam, ja sam psiholog u toj i toj ustanovi!“.
Naravno, nisam odolela da ne kažem: „Gospodjo, svaka Vama čast na tome i ja to poštujem, ali…“. Pa zar nismo tamo prvo svi bili roditelji, sa svojim imenom i prezimenom, pa tek onda…ostalo?!
I tako…pao mi je mrak na oči, levica se otkačila i fljas, udarim je pravo u nos!…šalu na stranu, odolela sam daljoj svadji, uzela telefon i počela trošiti onaj gprs ili šta već, listajući blogove, jer mi je to delovalo mnogo pametnije, nego terati dalju raspravu, kada sam od samog starta otpisana, jer, kao nestručno lice, naravno, ne mogu imati ni zdrav razum.
Sad…sve nešto mislim, sledeći put kada me udari ludilo da idem u park, a da pri tome još uvek imam svoje mišljenje…poneću i slušalice, pa ih sve ugurati u uši i nabiti sunčane naočare, taman koliko vidim, da vidim decu (mislim…da se postaram da se ne popentraju na drveće…), a što manje čujem, to bolje…

Priča jedne naporne mame

…joj, danas sam ispirala sinu mozak…užas!!! Barem sam tako mislila kada je meni moja mama to radila…Znate šta je to, sigurno je većina tinejdžera (ali on to još ni nije!!!) to okusila. Onaj gorak ukus reči: „Sedi tu, da malo popričamo“…malo…i onda to malo predje u beskonačno mnogo (u glavi, ušima, očima, a bogami i svemu ostalom, onoga ko kao sluša).

kids2

Ali, prosto nisam odolela…a kako mi se čini, narednih godinaaaaaa ni neću!!! Hmmmm, njegov desetogodišnji život ništa ne vredi, on mrzi svoj život i hoda sa namrštenim čelom po stanu. On je nesretan i nema šta da napiše za domaći na temu „Moj zabavni doživljaj“ …ili već tako nešto. Kaže – imao je jedan zabavan doživljaj ove godine kada je bio kod tate, pa su se vozili na planinu i prokuvao im je auto (to je bilo sredinom godine, a domaći je negde u decembru), a taj je već napisao kao doživljaj na letljem raspustu.

Šta li sam poželela u tom momentu??? Kao prvo, bez neke posebne želje, prokuvala sam JA!!! Pa je to počelo da kipi iz mene, u vidu bujice ideja o sretnim i zanimljivim doživljajima, koji, naravno, njemu nisu ostali u glavi, jer nisu bili vezani za njegovog oca, nego ono, samo je mama bila u toj priči…pa kao, nije ni vredno pomena…Kao drugo, nema drugo….izduvala i vozi dalje…

I tako…kaže on…“Baci me kroz prozor kad ne valjam“!!!???? Štaaaaaa??? Sa ovim klempavim radarima mojim, prosto ne mogu da verujem da nisam dobro čula!!! I…šta reći na takvu izjavu??? Tu jednostavno ne možeš ništa reći, nego početi govoriti, sve dok jezik može da mlati, sve dok usta ne presuše, a dok sagovornik (ako ga uopšte imamo u nezadovoljnom desetogodišnjaku) ne počne da se puši od dosade i zamora slušanja upornog roditelja.

On je nesretan jer nemamo štampač…a baš je mislio odštampati šeme za svih 404 origamija koje ima u računaru…(pri tome je šema=nekoliko stranica uputstva kako saviti papir do neke figure, što bi značilo najmanje 1.200 stranica štampe, šta je to za nas moćnike…sitnica). Pri tome je još nesretan jer istih 404 šeme origamija nema u celini u svom mobilnom telefonu, nema jadan….ima sam 402, 2 su negde izostale, a on baš želi ta 2 da pravi, i to ako je moguće kada mu se mladji brat zabavlja na računaru.

Zaista…nesretno dete…

I opet….tako, imamo na zidu spisak obaveza i pravila ponašanja za koje delimo lepe i tužne smajlije, i tako…više od deset je srce, a manje od deset iksić. Za srca se dobija nova igrica na računaru, a za iksić se briše neka…to mu dodje kao neka motivacija za lepo ponašanje. Dakle, metoda „Batina je iz raja izašla“ u današnje vreme je kažnjiva, pa samim time i neprimenjiva.

Stvarno ima nesretan život, do sada još ni jedna igrica nije izbrisana, bilo je, eventualno, gratis igrica…

Medjutim, onda je došlo ono strašnoooooo, ZABRANA RAČUNARA na celih nedelju dana, jer je dolazilo do urnebesnih svadja u nedostatku dogovora oko „malo“ igrica koje braća nesretnići imaju…

Sada, verujem, sa pravom mogu reći da imaju nesretan život….zaista, bez računara, štampača, prokuvavanja auta, i ona 2 zagubljena origamija, kako je uopšte moguće voditi sretan život???