EPP – Kokicin novi blog

…neko bi pomislio…ih, nije joj dosta Blog Subotica.in.rs pa je prešla na kuvanje, na kraju ne stigne ni na jedan od ta dva (a da ne pričamo o poseti ostalim blogovima koji imaju i šta zanimljivo da kažu, za razliku od nje)…pa je sad smislila još jedan. No ipak, poslednjih dana više je vremena utrošeno na doterivanje tog novog projekta 🙂  Bacila se Kokica u narodnjake, pa sad…godišnje jednom izdaje novi projekat.

Ovaj projekat je nešto sasvim novo, nešto sasvim drugačije, no – i pored toga – kako za prethodne, tako ni za ovaj projekat nisam ugradila silikone ni dole ni gore, niti sam ispolirala zubalo, niti istesterisala nosnu grbu. Takodje, nisam ni smršala dvadeset kilograma bez po’ muke.

Šta sam onda uopšte uradila? Pa ništa posebno 🙂  Pokušala sam organizovati moj bensedinčić,  zvan heklanje, u neki sajtić, gde bi eventualno zainteresovani slučajni posetioci dobre volje i relativnog ukusa ( ovo je na moj račun… ) mogli videti šta je to što pravim, videti koliko ja to cenim i slobodno me iskritikovati do mile volje.

No, ako se pri tome nekome nešto i dopadne, pa poželi nabaciti to za sebe ili ko zna koga 🙂 , može da mi piše i emajlirano pismo sa željama, čestitkama i pozdravima 🙂

Sve mož’, samo treba pitat’ 🙂

Pa onda, pošto Kokica trenutno baš nema puno šta da kaže (možda da najzad počne da kokodače…), pogledajte šta ima da pokaže 🙂

 

[button link=“http://nakit.subotica.in.rs/“ type=“big“ color=“green“ ]Kliknite ovde za posetu novom blogiću[/button]

Uputstvo za nedelju smeha ;)

Dodje ti tako…našoj Dudi, žuta minuta, pa odluči da se bori! Oni mene kamenom, ja njih hlebom iliti, oni mene nevoljama, ja njih zabavom. Dodje ti tako…i našoj Breskvici…možda ne i žuta minuta ali ono…želja da se smeje. Pa tako…kako njima došlo, tako one otvore – Nedelju smeha. Dobra ideja.

No…ja se ponekada osećam kao partibrejker iliti kvarioc zabave (baš me briga jel’ ispravno ili nije, izraz mi se dopada), jer možda baš u toj Nedelji smeha, nemam vremena (imamo li ga ikada dovoljno?!) ili nemam volje za zezanjem…Kako da vam kažem, ja il’ sam ok ili nisam ok. Teško da mogu da odglumim veselost ako to baš i nisam. I … upravo iz tog razloga, uključila sam malo ove moje vijuge kako da ostanem u timu, tj. učestvujem u toj smešnoj nedelji a da pri tome ne izigram sebe. Urodilo je plodom (barem nešto i kod mene…). No, pre nego što vam pojasnim, da dodam još po neko (ne)opravdanje za nedovoljno aktivno (ili skoro pa nikakvo) učešće u smejanju.

Naime, koliko god vam naš blog izgledao uredno – neuredno, za mene ima neki poseban smisao i značaj. Takodje, koliko god ga neko od vas shvatao ozbiljno – neozbiljno, mi ga doživljavamo prilično emotivno. Mnogo je tu rečenica iz srca i od srca napisano, mnogo sreća i tuge podeljeno, mnogo isečaka iz života iskarikirano. Još na samom početku, dok nismo bili sigurni ni šta ćemo sa blogom, objavljivala sam, da popunim prazne dane, viceve i šale iz primljenih mailova. Kasnije sam poželela da to ne bude smisao našeg bloga, ako smisao uopšte i sada ima. Da se ispravim odmah – ima, u protivnom ne bi ni postojao.

Koji je to smisao, dozvoliću svakome na volju da proceni, meni je drag jer je deo mangupa i mene u duetu, deo je našeg života, zajedničkih interesovanja, deo je moje(naše) dece i njihovih emocija. Jednostavno, sastavni je deo nas. Nešto kao Kiki i Kićo, naši kućni pernati ljubimci. Samo što ovaj ne krešti (ispravka – ne peva 😉 ). Ali da je živo biće, jeste. Živo zahvaljujući nama, živo zahvaljujući vama.

I ovako, sada…u malo staloženijem ritmu bloga, sa donekle iscrtanom putanjom, ne vidim mesta na njegovoj početnoj stranici za niz prekucanih viceva, ili slično. To, naravno, ne znači da na našim stranama nema mesta za smeh, naprotiv. Ponekada je to kroz neki šaljivi post na račun nekog doživljaja, ponekada je smeh izmedju redova skriven. Ali, želim da nadjem mesta i za tu veselu nedelju, jer je ideja dobra a cilj još bolji…

Dakle, nakon dobrog mozganja, skontala sam još neke prednosti novog nam odela! Na početnoj – home stranici, na samom vrhu strane iliti u header – u nalaze se postojeće strane ovog, našeg nam (ne)jedinog bloga. U okviru tih strana, otvorena je mogućnost da se doda i bilo koja kategorija od već postojećih na blogu. Gle, što je bio pametan ko je to smislio. Taman nama po meri. Takodje, dozvolio je i opciju da odredjene kategorije isključite iz pojavljivanja na počrtnoj stranici. I tu je meni sinula lampica. Eto kako ćemo!

Lepo, kada se aktivira nedelja smeha, a može i uvek da bude… 😉 ja je dodam gore u header i svi možete na tu stranu, da vidite šta ima novo, zanimljivo i smešno. Pri tome ćemo ostati dosledni sebi a uspešno učestvovati i u zajedničkom smejanju. Takodje, mogu i da je dodam u one klizeće slike na home stranici, da bude još upečatljivije. Eto nama rešenja. Dok ne pripremim neki novi zez (a već je u pripremi…) slobodno posetite već objavljene postove u Nedelji smeha, jer ono što je bilo smešno pre par meseci, smešno je i sada 😉

Impuls

Biće da sam ovih dana u nekom, definitivno ovisničkom fazonu. Prvo – tema internet, sada tema – mobilni telefon.  Jaham na netu u drugoj brzini, sve fino i polako, da mi nešto iz vida ne promakne. Jaham (baš me briga za Vuka i gramatiku) na vetrovima novina (ne novina sa fotkama i člancima, nego je naglasak na i…valjda, što bi bile novotarije…) i ne mogu da se oduprem njihovom prijatnom dahu. Sve miriše na svežu robu, nove izazove, nove mogućnosti, što korisne što beskorisne, što potrebne što manje potrebne.
Tako talasajući na pomenutim duvanjima, stigoh i do mobilnih novotarija, što je, morate prizati, veoma širok pojam. Da budem preciznija, opalila me po glavi želja za nekim ultra-mega-giga-hit modernim mobilnim telefonom koji je sve a najmanje telefon a pri tome njegovo koštanje može da priušti jednu sasvim solidnu peglicu the auto (biće da sam našla jedan od jeftinijih, jer, dabome da ima i onih koji bi nam mogli doneti zamenu na relaciji yugo sa sve gasom – telefon…).
Naravno da zdrav razum progovara tihim glasićem, šapuće mi slabašno „nemoj ga kupiti, nemoj ga kupiti…“. Onaj drugi pak, njegov (ne)prijatelj, onaj…bre, što drži novce u sebi…viče, ma šta viče…dere mi se u uši bezobrazno jako (možda ne bi morao da sam očistila uši skorijih meseci….) „alo bre, ženo! Jes`normalna, bre ženo, da ženo jedna nerazumna!“ Složili se, mene ni pitali nisu. Složiše se da je najracionalnije da batalim kupovinu tog čudovišta koje samo što guzu u Veselom Centru ne briše, uz savet da ga samo oblećem uz intenzivno parenje očiju…
Šta mi je ostalo, nego da sednem u ćošak i čekam da napad prodje ili barem počne da deluje mnogo manjim intenzitetom. Kada malo bolje razmislim, ma šta će mi? Telefon nam služi da TELEFONIRAMO. Ne da fotografišemo, ne da slušamo muziku, ne da idemo na internet, ne da sabiramo i oduzimamo. Ma bre, služi da ispritiskamo brojeve, dogovorimo se na unapred zadatu temu, kako bi to što kraće trajalo, pozdravimo se…pa sve ostalo u četiri oka. OK, važi, može…što se Kokice tiče – prihvaćeno! Hehe, zato će Kokica da nabaci telefon za telefoniranje, najavila mangupu da hoće lap – top za internetisanje, novi fotoaparat za bolje fotografije. Haha, mangup shvatio kao dobar vic. Kokica pala u bedak i našla neku zamenu za onaj ultra-mega-giga-hit telefon.  Pozdravila se i sa lap – topom i sa novim fotoaparatom, ona dvojica se opet javiše sa svojim (ne)razumnim izjavama…
I onda se Kokica ponovo setila knjige koju maltretira već nekoliko meseci (ali ne zato što ne valja, naprotiv…) koja nosi upravo taj naziv – Mobilni telefon od Stephena Kinga. Samo u par reči, pa da se svi zamislimo, priča kreće impulsom – koji je pušten u jednom momentu preko signala, talasa ili čega već a na čemu se čujemo umesto vikanja preko balkona…i taj je impuls izazvao gadnu pometnju u glavama svih onih koji su tada bili online sa nekim svojim manje – više bliskim sagovornikom!!! Polupaše se ljudi, počeše da kolju, ubijaju, maltretiraju jedni druge. U jednom danu pobiše se medjusobno gomila njih. Jedino oni koji nisu telefonirali, bili su poštedjeni i kao pušteni medju gladne lavove u kavezu. Dakle, šta se dešava do kraja, možda saznam u toku ove, 2010 – te nam godine. Ono što htedoh kao mudrovati, jeste da smo postali ovisnici o nekim stvarima o kojima pre 20 – tak godina ni pojma nismo imali, a da ne pričamo o tome kako su naše bake i dede uspevale živeti bez struje?!!!! I…zašto bi ovakav scenario uz toliko uznapredovalu tehnologiju bio naučna fantastika?!!! Plus…ako uzmemo u obzir da se boleštine i vakcine protiv istih uspešno proizvode u laboratorijama, bojim se da Stephen King nije rekao nešto nezamislivo!!!
Dakle, da rezimiramo, Kokica čeka maj mesec, da se razvede od Telekoma, pošto iz nepoznatog razloga nije zadovoljna u tom braku koji traje više od šest godina pod jednim brojem, da bi se ponovo udala i potpisala neki kvazi – bračni ugovor na dve godine sa zamalo, pa prezimenjakom…Telenorom. Sad, da li će je NOR bolje zadovoljiti od KOM – a, vreme će pokazati, a ono što je odabrala kao simboličan poklon za medeni mesec jeste upravo ovaj telefunken:

Društvo, sedam pogodaka na lotou, uplatili u jednom malom mistu u ‘taliji!!!

Kako sam obećala kole(g)(z)i (odabrati slovo po želji, uopšte nisam sigurna koje je ispravno) grandeu da ću ovaj naslov iskoristiti u nekom postu sigurno, tako evo sada i činim, sa sitnom izmenom, mesto za utrošiti zgoditak neće biti Italija, nego Mehiko…Mexico, Meksiko, kako god želite…svejedno nam je. Evo za šta smo se odlučili, ništa posebno, ništa ekstravagantno, onako…primereno mogućnostima…Naravno, ako se previše ne uobrazimo, sigurno ćemo vas pozvati da popijemo jednu kaficu, naravno, ako pronadjem gde je kuhinja i kako se kuva u istoj…
Ko nije siguran da dobro vidi, naročito oni što im naočare vise oko vrata, slobodno neka klikću na slova FS u donjem desnom uglu, malko će im uveličati prizor. Dakle, za svakodnevni život bismo naravno odabrali nešto drugačije, ali ovako…za otići na par dana, ovo je sasvim zadovoljavajuće…

[flagallery gid=1 name=“Gallery“]

Onaj što ti kaže kojim putem da voziš i kad (sad) da skreneš

Kokica za volanom…nije da sad moram detaljisati – navigacija, GPS, ili pak zajedno – u duetu, ili ako predjete granu – navoditelj kojom cestom bi bilo točno upravljati onim što se kotrlja na četiri (može i manje) gumom obložena metalna…blablabla…ko razume, shvatio je 🙂 .
Dakle, navigacija ili pametan mali uredjaj, gde ti cura ili dečko, sad već ko kako voli, kaže vozi tamo i tamo, toliko kilometara, za toliko metara skreni desno ili levo, a može i nastavi pravo…pa tako sve do željenog odredišta, obeleženih poput cilja na trkama formule 1.
Kad ga se dočepaš (cilja)…totalno si sretan što te mali nije nasamario i naveo da zamalo upadneš u rečicu, jer put postoji…samo da se vrati skela sa druge obale…(iz iskustva u familiji)!
Fantastična stvar. Moj prikaz ove spravice je naravno totalno laički, jer govorim isključivo kao „krajnji korisnik“, verujem (čak sigurno) da bi Mangup bio merodavniji da piše na ovu temu…ali, u medjuvremenu, ja ću samo linkovati po neki sajt, ako ne dobijem po prstima, od istog, gore pomenutog, Mangupa 🙂 .
Odličan drug na drumu! Samo me nemojte pitati kojim smo putem išli na more, je li preko ovog naselja ili onog, gde smo skrenuli sa onog auto – puta,  kad ne znam ni da smo se uopšte popeli na auto – put?!!!
Znam preko koje smo granice prešli, to je istina, jes da sam carinike zaobišla u velikom luku, sad jesu li trčali za nama ili pisali poternicu, nemam pojma, ja ih ni videla nisam!!! Takodje znam preko koje smo se granice vratili, jer nam je carinik mahao iz metalne neke konzerve, a i ja njemu, naravno…Sreća naša da ne završismo iza rešetaka!
Da ne skrenem sa teme (nemam navigaciju uz sebe, pa mi se dešava), sem što je fantastična stvar i odličan drug na drumu, takodje je i odličan zatupljivač mozga ili ono što je od njega ostalo nakon početka masovne upotrebe mobilnih telefona. Moram priznati, ne znam ni svoje dece broj telefona napamet, a pametnica ga nije ni na kakvo parče papira, salvete ili makar korištene maramice upisala. Tako da…ako izgubim mobilni, ne znam ko će mi biti u pomoći!!!
Htedoh reći – nemam pojma da ponovim relaciju kuda smo išli. Pre nego što smo krenuli, moj je tata, četrdeset i kusur godina, da ne kažem pedeset, profesionalni vozač pa još i u penziji, prostro (sad jel ovo ispravan izraz ili nije ne znam, ali on je to uradio) mapu Hrvatske i okoline i marljivo se trudio da nam iscrta kuda da idemo i naglasi da ćemo u Somboru sigurno tu i tu zalutati (iskustvo potvrdjeno pre par godina, sa velikim šansama da se uvek ponavlja). Pa se svojski potrudio da nadje i noviji put, brži i bolji. Naravno pažljivo smo ga saslušali (ali ja ništa nisam zapamtila!!!)poneli mapu i zaboravili je otvoriti do mora. Ovaj mu sitan detalj, naravno, nećemo otkriti. Šta je tehnika?! Ma…čudo jedno!!! Ljudi su škole učili – svaka im čast, godina pamtili ulice, puteve, prečice i ostalo, da bi mi, današnji mnogo razmaženi svet, uključili jedno puce (čitaj dugme) i da nam tamo od nekud neki glas govori šta da radimo…a mi mu uz to još i verujemo i prepustimo se u potpunosti. Ha, alaj bi nam zanimljivo bilo, da je spravica otkazala saradnju,…možda bi se družili sa kozama?!!!
Sve u svemu, svaka preporuka, ko god planira ići na duže (ne atletske) staze, da nabavi suvozača nalik ovom, samo neka gleda da bude svežije generacije, sa apdejtovanim (Vuk) mozgom, da ne bi vozili po njivama (da sad opet ne napominjem – iskustvo iz familije)(morate priznati – zanimljive)!
E da…i nismo zalutali u Somboru!!!

Mujo, Fata i tanjir supe

Osmeh

Došao Mujo kući nakon pola godine s bauštele u Njemačkoj, opalio bi Fatu al’ ne mogu se nikako oslobodit djece. Dosjeti se on pa kaže Fati:

– „Kad budemo ručali ti se kao slučajno polij juhom pa idi u kupaonu, a ja ću za tobom.“

I tako, jedu oni a Fata tanjur juhe pa u krilo i otrči u kupaonu, ustane Mujo i ode za njom. Nema njih nazad i ode jedno od djece vidit di su tako dugo. Proviri kroz ključaonicu, dotrči nazad i uplašeno sjedne za stol. Pitaju ga ostali šta je, a on će:

– „Ko prolije juhu, jebat će ga babo!“

Roda dobila veštački kljun

roda-vestacki-kljun-4981

BUDIMPEŠTA 20. maja 2009. (Beta) – Jedna roda koja je slomila kljun, dobila je novi, veštački, zahvaljujući stručnjacima bolnice za ptice u Mađarskoj, objavljeno je na sajtu BBS News-a.

Roda koja je povredila kljun lečena je u bolnici Hortobađi, 180 kilometara istočno od Budimpešte, gde joj je donji deo kljuna operisan, a gornji zamenjen ortopedskim pomagalom od specijalne smole. Veštački kljun je delo Tamaš Kotaja, specijaliste za zubne proteze, a doktor Deri Janoš, koji je asistirao tokom jednočasovne operacije fiksiranja veštačkog kljuna, rekao je da se ptica verovatno povredila naletevši na zid.

Roda, za koju se pretpostavlja da je stara tri godine, biće puštena u prirodu ako se potpuno oporavi. Da nije dobila pomagalo, ptica bi morala biti hranjena rukom do kraja života i ne bi mogla da bude vraćena u divljinu. Bolnica Hortobađi postoji od 1991. i oko 40 odsto njenih pacijenata je vraćeno u prirodu.

Nežna igra

Dakle, ne mogu a da ne prokomentarišem ovaj snimak. Reč je, naravno, o krvoločnom pitbull-u koji se poigrava sa patkicom, ali ne sprema se niti da je zakolje, niti da je pojede.
Životinje u prirodi, u divljini, moraju zarad svog opstanka da ubijaju jedne druge. To se zove lanac ishrane, zar ne, ili vec tako nešto. Medjutim, u svetu gde ljudi drže pse kao svoje ljubimce to nije neophodno, jer ih mi sami uzimamo, neki radi svog zadovoljstva, neki zato što žale životinje koje su napuštene i gladne na ulicama, neki jer ih vide kao zanimljivu igračku, pa im brzo dosadi, te je odbace kao što i deca odbace svoju.
Ne mogu reći da se preterano razumem u pitbull-e, zapravo, veoma malo znam, kao i većina ljudi koja mrzi te životinje. Što ne možemo zameriti, ako malo ne zatvorimo oči pred istinom i vidimo kakve su sve povrede u stanju naneti.
Ali, da li smo se zapitali da li je priroda stvorila te pse takvima kakvi jesu ili ih je, opet, čovek napravio takvima zarad svojih suludih zamisli? I sada oni sami nose teret toga.
Suština jeste da su psi kao deo porodice u kojoj žive, ogledalo svog vlasnika i da vraćaju emocije kojima ih mi učimo. Dakle, i ovo je pitbull, krvoločni pitbull, ali je izgleda osetio ljubav svoje porodice, a ne krv drugih pasa…
Da se ne lažemo, ja prva svoje dete ne bih stavila u naručje psa koga bije takav glas, ali suština moje priče je nerazumevanje potrebe u čoveku da nauči životinje mržnji. Meni sve liči na to, da je problem u nama…