Molim vas, pomozimo Kraljevu

Kraljevo. Nisam nikada bila tamo. Ne poznajem nikoga u tom gradu. Nisam sigurna ni kako izgleda. Eto…život me nije naveo na tu stranu. No, znam da je našoj Charoliji dom upravo tamo. Ne kuća, ne stan…nego baš to…dom. Znam i to, da u tom istom Kraljevu živi još mnogo čarobnih ljudi, čarobne dečice. Na žalost, svi znamo i to, da su mnogi od njih ostali u tuzi, strahu…sa pogledom u nebo umesto u plafon svoje sobe.

Ne, ne znam kako je to. Ne znam kako je osetiti kako tlo podrhtava pod tobom, ne znam kako je osetiti kako se svakoga časa sve u šta si ceo život ulagao, može srušiti doslovce pod tvojim nogama i zajedno sa sobom odneti čak i one sitne draži koje te sećaju na prošle dane…n.pr. fotografije bebe tek rodjene koje su joj trebale za dvadesetak godina izmamiti osmeh na lice, benkicu u kojoj je izneta iz bolnice da se seća od koliko je sićušnog bića narasla u pravo devojče…

Subotica. Moj rodni grad. Grad koji volim najviše na svetu. Palić. Mesto gde sam odrasla. Mesto gde srce zaigra kada prodjem tuda. Volim ih. Osećam ih kao svoje. Imaju svoje mane, kao i mi…ljudi, niko nije bez greške. Tu živimo, tu je naš dom, naše kuće, stanovi, prijatelji, porodica, poznanici, uspomene…

Nije nam se pomerilo tlo pod nogama. Nismo izgubili taj oslonac u životu. Nismo spavali u strahu. Nismo gledali u nebo. Naša su deca imala plafon u svojoj sobi i nismo brinuli da li ćemo sutra ili ne, imati makar tu privilegiju da se radujemo da smo živi. Nismo šetali noćima na ulicama i nismo se bojali hoće li nas zemlja progutati.

Radujmo se tome u ovoj velikoj nevolji! Radujmo se da nama ne treba pomoć! Radujmo se da smo mi ti koji možemo pomoći. Vremena jesu teška. Istina je, veoma često jedva krpimo kraj sa krajem. Ali ga krpimo. Kako bismo ga krpili da sve moramo krenuti od nule, kako bismo se mi osećali da gledamo u ruševine svoga doma, znajući…da to više nikada neće biti mesto gde ćemo živeti?

Pomozimo! Nikada ne znamo da baš nama sutra ta ista pomoć od nekih drugih dobrih ljudi neće biti potrebna! I nikada ne znamo da li možda ipak „neko to od gore vidi sve“!!!

Odreknite se dela svog zadovoljstva radi pomoći koja mnogo znači!!!


Pošaljite SMS na 1003, vrednost SMS – a je 50 dinara

Dinarski račun

Devizni račun

Život u zgradi – deo četvrti

Drage komšije…a i oni ne tako dragi…htela sam nešto da vas obavestim. Naime, imamo jedan problem i ne umemo da ga rešimo. Naš je automobil godište 1988. (ako dobro znam, no nemojte zameriti ako nisam dala u potpunosti tačan podatak). Mogu reći i to, da je iz XX veka. Ta je informacija sigurno tačna. Ne znam da li vam je poznato da u XX veku nisu prodavani automobili sa krilima? Ili barem nisu prodavani masovno i javno. Iz toga, dakle, logično sledi…da ni naš auto nema ista…krila, jel…E sad, što bi to vas zanimalo? Nemate ih ni vi…ili se barem ne vide na prvi okobac iliti pogled.

Ono što svi imamo, plus zajedničko je, jeste parking. Mali doduše i tesan i dosta loše iskorišten, no, šta je tu je, što imamo sa time se koristimo. Uglavnom se trudimo namestiti tako, da nas što više složno stane na isti. I najčešće ne smatramo za nedostatak to što nam nisu ugradili one momente za letenje. No, moram vam priznati da ima dana, jutara, kada meni (mada, što bi to nekoga brinulo?!) spontano narastu krila i dodje mi da poletim. Svaki put se iznova obradujem kada ugledam našu suzicu kako se na parkingu guzi nekom drugom autu. Kako to mislim? Pa eto…tako lepo…nadje se neki snalažljivi komšija koji se uredno parkira iza našeg auta i smatra da je to sasvim u redu.

E pa ja smatram da to uopšte nije u redu. Bilo bi u redu da smo, naravno, nešto bliskiji, pa da recimo imamo brojeve telefona jedni drugih, pa da najavimo „Alo, komšo…ja za 10 minuta krećem na posao, ajd, skidaj pidžamu i idi pomeri auto da ja mogu da teram, pa se vrati u krevet“. No, kako to baš nije slučaj (čast izuzecima, kao i uvek), bojim se da ta opcija nije moguća. Šta nam onda preostaje?

  1. varijanta – da se okrenemo i vratimo u krevet i pokušamo obavestiti nadredjene da nismo u mogućnosti doći na posao i nadati se da će naići na razumevanje naša izjava „da je komšija stao iza nas na parkingu“
  2. varijanta – da izbacimo krila koja nemamo
  3. varijanta – da pokušamo izvesti vešt manevar preko one džungle ispred parkinga i da se nadamo da nećemo upasti ni u kakvu rupu i pri tome oštetiti auto

Jutros je upalila ova treća varijanta. No, ima dana kada i to nije moguće. Tako da bih ja, u suštini, htela da zamolim komšije da se parkiraju razumno, tako da nam svima bude dobro ili da nam ubace u sanduče (u našem slučaju to je broj 16) broj telefona kome da se obratimo. Ili, još bolje, da nam napišu opravdanje za izostanak sa posla. Može jedno dve nedelje, barem. I tako, nadam se da mi niko ne zamera za oduzet prostor na oglasnoj tabli, eto, došlo mi je da vas zamolim i nadam se da lepa reč i gvozdena vrata otvara ili u ovom slučaju, da lepa reč i slobodan izlaz sa parkinga čuva.

Život u zgradi

Život u zgradi – deo drugi

Život u zgradi – deo treći

Da im sve po spisku baš njihovu da im sve po spisku da baš baš…

Ljuta sam. Jako sam ljuta. Stiže SMS. Poštovani korisniče….vaš račun za mobilni telefon za mesec septembar je 3.152,00 dinara…da izostavim decimale, jer…šta ćemo sa njima, zar ne? Mobilna telefonija Srbije MTS 064. Pih. Mnogo mi vredi što sigurno šest do sedam godina unazad imam njihov broj. Jedan te isti. Verni korisnik. Postpaid korisnik. Ugovor na dve godine. Ugovor na ime bivšeg supruga. Račun stiže na moju adresu. Gospodin živi u Čačku. Hoćeš da ti ustupi ugovor? Samo uz prisustvo obe stranke i njihovih cenjenih ličnih karata. Naknadu za ustupanje naplatićemo Vama, poštovani korisniče, kroz sledeći telefonski račun. Sva dugovanja prenose na onoga kome se ugovor ustupa. Veoma su dobro oni to smislili. Sada – neka oni meni nadju rešenje, kako da dotičnog gospodina – jer to i jeste, živi gospodski, nema obaveze po pitanju dece, njihove škole, vaspitanja i svega ostalog, ne plaća uredno alimentaciju, upao je, jadan, u finanskijske neprilike – zamolim da to učini. Pita nas neko kakve su naše finansijske prilike?!!!
Šta ja sada treba da radim, da se uhvatim ruku pod ruku sa nekim sa kime ne mogu ni normalnih pet reči sastaviti a da se ne oseti ironija već i u minus prvih pet, pa da podjemo u najbližu Telekomovu poslovnicu i da možda sa osmehom na licu rešimo problem? Mislim da je to neizvodljivo. Čak i kada bi se gospodin u skorije vreme pojavio u Subotici. Dakle, da ponovim, šta ja sada treba da učinim? Da sam ja tih tri i kusur hiljade dinara zaista dužna, bez reči bih platila, jer sve svoje obaveze uredno izmirujem. Šta se dešava? Gospoda iz telefonije mogu listing da daju samo legitimnom vlasniku uz njegovu ličnu kartu. Ma hajde, jeste logično, ali što da on gleda brojeve telefona svih mojih prijatelja i ljudi sa kojima kontaktiram? Neće moći. A šta će moći? Nemam pojma.
Biće da će na bilo koji način gospoda iz cenjene firme morati da isprave učinjenu grešku, jer po svemu sudeći, naplatiše mi razgovore prema fixnoj telefoniji, a mix tarifa 1000 podrazumeva 300 besplatnih minuta razgovora sa svim mrežama uključujući i fiksnu telefoniju, takodje, trista besplatnih poruka. Ono što turiše meni na račun i što naplatiše, je oko stosedamdesetikusur minuta razgovora sa detetom. Naravno, listing on – line im nije dostupan zbog radova na sistemu. E pa,…izgleda da Vam se sistem sje*ao, pa ste samim time i mene gadno nasekirali. I…šta mogu ja sada…? Da se nadam da mi sledeći račun neće biti četiri i kusur hiljade i tako redom, progresivno ka cilju petocifrenog broja.

Život u zgradi – deo treći

Ili…što bi rekli…priča u nastavcima bez kraja. Barem bez sretnog kraja. Barem bez onoga: “i tako su živeli sretno do kraja njihovih života”. Priča o življenju u zajednici. Nekoj vrsti zajednice. Ili bi barem tako trebalo biti. Jer, izem li ga, svi barem na isti ulaz udjemo. Jeste da se posle razdvajamo u levo i desno krilo, ali da nas, ne daj bože, strefi zemljotres ili kakva druga prirodna nepogoda, svi bismo u istom sosu bili.
Naša zgrada, lepa, novogradnja, divan hodnik, divan pogled u veterinarevo dvorište. Kučića i mačića koliko voleš. Da se nadovežem na deo prvi ove priče – prava idila. Mir i tišina. Čak i parče dvorištanca imamo. Čak i garažu sa sve podrumom sa pripadajućim delom svakom stanaru, onako, za odložiti stvari koje nam nisu potrebne u toku cele godine…Da, baš, kada bi se gadjali smrdljivim sirom!!!
GarazaGaraža – pa, da, imamo je. Nije čak ni ona varijanta, plati pa se klati. Ovi bre što je koriste nisu čak ni platili, a klate se, vala, iz dana u dan (čast izuzecima). Kao da je rezervisana za trgovinu automobilima iz Belgije ili već neke druge, prigodne zemlje. Ne znam da li se to meni čini, ali onako, sa terase gledano, ili me mene me moje me oči varaju, stalno neka nova kola vidim da vire odatle, pa još i sa stranjskim registracijama, naravno. I…naravno, ne zadržavaju se dugo u njoj. Taman koliko treba da smena stigne.
Dalje opet, čujemo neki dan, sa našeg, trećeg sprata, terase naše od dva kvadrata površine, korisne, dakako, tu udišemo svežeg vazduha u naša skučena pluća…tupo udaranje tamo – vamo, tamo – vamo, pa uzvik, pa psovka, pa udarac o pod. I onda…iznova tamo – vamo, tamo – vamo, uzvik, psovka, udarac….i tako redom. Kiša paducka, čini mi se…zvuk dolazi iz garaže. Bacim malo bolje pogled (ne bacim ga jako, jel, trebaće mi još) kad ono – dobili smo ping – pong zonu u garaži. E pa…sada već poštujem što neki ne moraju da plate da koriste garažu za automobile, što neki mogu da zauzmu jedno parking mesto u istoj toj garaži i da na njega postave stol za stoni tennis, što neki mogu da dovuku nameštaj od pokojne mame koji smrdi do centra Subotice i nazad, pa okreni tako tri puta…Sad već, kada vidim kako se ljudi lepo zabavljaju u toj garaži, zaista im ne zameram. Čak mislim, trebali bi svima nama koji imamo prelep pogled u dvorište i na garažu (plus kontejneri – ekstra!!!) da naplaćuju gledanje! Hej, pa ne vidja se to svaki dan. Dalje, vidim, čujem neki dan…opet tuptup tamovamo, izneli oni stol u dvorište. E pa vala, neka im je…znaju ljudi iskoristiti našu glupost zvanu ćutanje. Viču, bolje reći, urlaju onako zaneseni….a ja se sve nešto snebivam da pustim decu, u isto to, zajedničko dvorište, da se igraju, varijanta tipa…ljudi spavaju, male bebe i tako to, da ne razbijete nešto i tako redom. Deca me, naravno, samo zbunjeno gledaju i ništa ne razumeju.
Dvorište – da, imamo ga. Naravno. Pa o tome vam pričam. Parking rezervisan za pojedine stanove koji su tako potpisali ugovorom, verovatno i više platili. No hajde, recimo da je to pravično. Mi nekako, ipak uvek nadjemo mesto za parking za čak dva automobila, ispred zgrade, naravno, ne u dvorištu (nisu mnogo fensi, ali naši su i nama su najjači!!!). I uvek uredno stanemo jedno iza drugoga, da ne zauzimamo više mesta od neophodnog.
Dakle, dvorište. Uvukoše mudraci i kontejnere u isto. Navodno su razvlačili smeće na sve strane, pa da ne bi bilo neuredno, eto nama djubreta pod prozore. Sreća, do trećeg sprata baš ne dopiru miomirisi. Ali negde…hmmmm, pa biće da se osete…barem do komšije Jarića, rekla bih. Žao mi je što je kiša baš padala ovih dana, pa je zbrisala sa zida dvorišta poruku koji nam je dragi, poštovani, gore pomenuti komšija (sa opravdanim razlogom, čini mi se) ostavio: “Zatvaraj kontejnere, ili će komšija Jarić sve da ih pošuta na ulicu!!!” Ja ga, časna reč, ne bih ni krivila.
Mi živimo u dupleks stanu. Sada već polako svi znamo šta je to, jer postaje moda (da i mi budemo deo iste), ali za one koji ne znaju, da pokušam dati kratku definiciju toga: to bi bili oni stanovi koji koriste preostali prostor iznad redovno sagradjenih spratova (pod redovno mislim da postoji dozvola za njih), pa se tog iskorištenog prostora u nekim varijantama ostali stanari odriču, u nekim pak zgradama, kao što je naša, nazivaju se stanu pripadajućim ostavama (kod nas je to ostava od 27 kvadrata – a ja pojma nemam da ostavim zimnicu)…Ostatak definicije: u te se stanove, pri tom, reda radi, da bi stigli do tih ostava ili iskorištenih tavanskih prostora, ugradjuju stepeništa, čiji projekat ide otprilike ovako: varimo gvoždje na licinom mestu, sečemo daske, krojimo, onako odokativno, pa uglavljujemo i tako dok ne stignemo na gornji deo stana, pa kako ispadne. Nastavak ostatka definicije: taj, gore pomenuti prostor, onda, koristimo tako, da nabudžimo kvadraturu, kako bismo mogli što bolje da ga prodamo, sad je li funkcionalno ili nije, šta koga briga. To bi bilo to, otprilike, što se tiče definicije. Da naglasim odmah, ja mnogo volim taj stan, zaista, jedino ćemo te očajne stepenice zameniti nekim funkcionalnijim, da dobijemo ispod njih koristan prostor za neki dvosed (tačnije, dvosed je već u radnji, ali stepenice još u garaži kod strica).
Krenula sam, dakle, od definicije dupleksa, da bih vas upozorila da ni vi ni ja nismo bili dovoljno dobro upućeni. Naime, postoji i nova vrsta, ka dnu dupleks. Izmislila ju je naša predsednica kućnog saveta. Ko bi drugi i bio, uostalom tako maštovit. Gospodja Nada. Htedoh je nazvati gospodja Nada sa Prozora, ali to bi zaista bilo neumesno. Ali ponekada se zaista brinem za nju kada je vidim kako troši laktove na istima. Pride, žena ne vidi dobro na blizu. Biće da na daleko sasvim odlično bulji. Pa zatim vreba svoje žrtve, kako neko na ulaz, tako ona na njega, pa kaže,…plati…ili…e da znaš samo šta mi se danas desilo…Ali, da zanemarimo sve to.

Njen dupleks. Žena je bez pardoNatpisna za pare koje joj je izvodjač radova ostao dužan, tražila da dobije deo podruma, upravo onog podruma koji je namenjen i nama, ostalim stanarima, deo podruma koji, čini mi se, nikada neće biti uredjen za svrhu za koju je i pravljen. I dobi žena parče podruma. Parče podruma skoro kao njena garsonjera. Parče tačno ispod njenog stana. Probi žena pod. Napravi stepenice. Ogradi gipsanim pločama svoj veći deo podruma i…eto ti, dupleks. Zar nije?
I onda…ima žena problem. Imaju problem svi koje se garaža doduše dotiče (čitaj: garaža = potpuno isto što i podrum). Pomenuti prostor nikako da počnu uredno zaključavati. Zaključano nam je samo dvorište (uopšte pri tome nema veze što ključ od dvorišta ima gradska čistoća, a samim time može ga imati i pola grada). I…sa tim već kako sledi, desi joj se muka sa kako bih rekla, nekim govanjcima, te ona iskoristi oglasnu tablu i okači poruku na istu, opet. Sad, pošto sam fotografiju slikala u letu, kako me žena ne bi safatala na ulazu, ispade fotka manja nego što sam htela, pa ako neko ne može da pročita, ja ću lepo da citiram šta piše (mislim…valja posvetiti pažnju problemu):
”Već drugi put mi neko dira stvari u garaži. Ovog puta je preterao jer mi je izmedju dušeka gde nije mogla proći mačka stavio GOVNA. Kad budem uhvatila toga ko je to napravio bit će mu mala Subotica. Nada”. Eto, zaista žena ima problem, a ja se tu šegačim sa njom. Jedino, pošto garaža zaista stalno stoji otvorena, ne znam zašto misli da se mačka nije mogla provući, jer ako mačka nije, kako je čovek mogao? Ali, to su samo moje male, besmislene upadice, prosto…neopravdane.
Šta reći…do neki naredni put…nekog novog nastavka…neke nove poruke na oglasnoj tabli….

Hvala…ono što često zaboravljamo

Čudna smo mi neka sorta – ljudi. Primetimo problem koji nismo mi napravili – da, odmah ga primetimo. Primetimo grešku, koja nije naša – odmah na sva zvona. Neko učini nešto što naša slobodna procena govori da baš i nije u redu – odmah ga kudimo. Neko nam pokuša učiniti nešto dobro – mi prosto u to ne verujemo. Ogovaramo – oooo da, budimo iskreni – ponekada sa velikim zadovoljstvom, ne zlonamerno – ali sa namerom da se zabavimo, da.
Onda se opet – nekome desi nešto lepo, ohrabri se da naglas to i izgovori, pokuša da razmeni koju reč na tu temu, oooo ne – to ne primećujemo, klimnemo glavom, posle se pitamo, a zašto li mi ono mlati glava gore – dole?
Godinama se prenemažemo kako bismo bili sretni da se ovome i onome najzad desi to što toliko priželjkuje. Dodje i to vreme. Desi se. Sve redom. Kao ispunjeni san. Zaboravljamo sve one godine prenemaganja u želji, pa mesto ustupimo prenemaganju u radosti…Reči: „oh…baš se radujem za tebe…“, dok se vrata za tom osobom ne zatvore. I posle komentar uz urnebesno prevrtanje očima: „Bože, gde će mi duša?“…i uz to komentar kako bolje da i ne kaže šta je toj duši bilo na pameti.
Imamo li mi ljudi, zaista, dušu? Ili se i tu, prenemažemo, kao da je imamo? Ima ljudi zlobnih, ima ljudi koji nisu takvi. Ime im ne znam. I opet, za zlo smo i ime nadenuli, a za dobro? Meni ne pada ništa prigodno na pamet.
No, ono odakle je u stvari ova moja maštarija krenula, jeste jedan običan, sveprisutan dogadjaj, pomalo dosadan i zamoran onima koje ne dotiče, ali ipak…Tu je. Jedna sitnica ili možda ipak, krupna stvar. Dok je bilo u toku samo naglabanje naveliko se pričalo o tome. Naveliko su se raspredale razne priče, izvodili tačni, manje tačni ili najviše, pogrešni zaključci. Pljuvalo se i hvalilo se, unapred. Dok je bilo, je li, samo u planu, visilo u vazduhu o nesigurnoj, nevidljivoj niti.  Sada je ta nit, nešto sigurnija, a tema je doživela svoje ostvarenje 1. septembra na stolovima djaka prvaka.

Udzbenici

Toliko spominjani, mistični, besplatni udžbenici. Koliko besplatni, kako besplatni, kome ih čuvati, kome ih vratiti? Hoće li tako ostati? Dakle, dok ih ne dobismo, pljuvali smo po svima koji su to i kako uopšte, zamislili…Pljuvali smo, onako delimično obavešteni. Sada smo, je li, malo više obavešteni. Knjige su tu gde jesu, u rukama naših mališana. I sada pričamo, malo manje grdimo, ali i dalje ne hvalimo. Zašto je to tako teško? Zašto reči mnogo lakše dolaze kada je potrebno iskazati nezadovoljstvo? Zašto jednostavno ne umemo reći: „Hvala za dobru ideju. Hvala što ste nam pomogli u velikom koraku u životu naše dece, pa tako i našem“?
Ja eto, sada to želim reći, pa makar mi se svi naglas smejali, takodje, rugali mi se. „Hvala što ste odvojili deo pažnje našoj deci. Hvala što ste ih obradovali prelepim udžbenicima na njihovim stolovima.“ Sa moje strane, ovo je iskreno. Moram priznati, u potpunosti nedorečena čitava situacija, ali…knjige su tu, pa sad, šta će biti, videćemo. Medjutim, gde bi nama, ljudima jel, bio kraj da i opet, nakon hvala, ne dodje ono ali…
Dakle, ja ću sada, opet, reći hvala, ali….o čemu ste mislili kada ste zadužili učitelje – učiteljice pomenutim udžbenicima u koje niko od vas, koji ste se to dogovorili, nije ni zavirio? Pitanje ostaje otvoreno, kako li ste uopšte zamislili da ove udžbenike vraćamo? Kako da ti prosvetni radnici odgovaraju za pomenute knjige u koje je neophodno svakodnevno (ako jel, ne idemo u školu samo da bi dobili opravdanu crtu…) pisati, crtati, poneke čak i seckati, lepiti i šta li već (pohvala za današnje izdavače, koji se prosto nadmeću čiji će biti lepši i zanimljiviji, neki čak i šalju knjige u rančevima…). Kako će ih vratiti? Ja sam, jel, pametno predložila na roditeljskom sastanku da organizujemo kolektivno druženje tamo negde u junu, trač party, pijanku, šta li već, uz brisanje knjiga i odvijanje ušiju sa istih…Naravno, dobih samo kisele osmehe i jedan iskren od učiteljice. Jer, šta sada ona treba da radi i kako da se ponaša?
Ako, kojim slučajem, neko dete ima potrebu da promeni školu iz nebitno kojih razloga, knjige, koje je sa ponosom primilo na prvi dan svoga školovanja, nema pravo da nosi sa sobom. Sve što je do tog dela školske godine radilo, puj pike ne važi. Mora da vrati poklon učiteljici. Ne zato što je to njen hir, nego zato što je zadužena za pomenuti broj mnogo puta pomenutih udžbenika. I šta onda….šta to dete tada treba da radi? Da piše molbu za nove knjige? Da kupi u sred školske godine nove knjige (ako se, jel, budu mogle nabaviti)….?
Ne znam, zanimljivo je to kako smo uleteli u taj nazovi projekat, koji u startu ima dobru ideju, ali veoma loše razradjenu. I…šta li oni misle, kako li će se neke naredne generacije dečice, koje jednako zaslužuju da dobiju nove udžbenike, obradovati kada ih na stolu dočekaju ishabane knjige, sa polurešenim zadacima, jer, da koliko žuljali, nećemo dovoljno ižuljati, da se prethodni odgovor ne da pročitati…Sada bi mogla da nastupi ona priča, nekada su se udžbenici nasledjivali…ali, sada nije nekada. Sva deca jednako zaslužuju. Ako je moje dete pre neki dan dobilo novu, na lepilo i hartiju mirisnu knjigu, sa još ne uvijenim koricama, zašto i neke naredne godine, neka druga deca, ne bi imala istu tu sreću?
Meni se sve čini, da će kraj ove priče biti ekologičan – reciklaža, čak, moguće je….da će neko od nas…jednoga dana odmotati rolnu toalet papira i videti da je 2+2=3 i nadati se da to nije iz udžbenika matematike na ime njegovog deteta…

Jedan običan čovek

Sela sam sa namerom da samo malo lutam po internetu, „da vidim šta novo ima“, kao ono…u toku sam sa svim i svačim, pa da nešto ne izostavim. Nešto mislim, imam par ideja o čemu mi se piše, ali…da li pisati ako baš nisam raspoložena za to ili ipak ostaviti za neki drugi dan i neki bolji momenat? O čuvenom Majkl Džeksonu mi se ne piše, mada je to sada hit tema. Ne piše mi se o njemu, a ipak ga pominjem. Nije da mi nije žao čoveka, u stvari, ako ćemo iskreno, kao čoveka i nije…pa nisam ga ni poznavala, niti sam kafu sa njim pila, a takodje ni ovce čuvala. Kao čoveka neka ga žale oni koji mogu reći da su provodili vreme sa njim, sada da li lepo ili ne, to znaju oni sami. Kao umetnika – njemu svaka čast…nije da sam pratila njegovu muziku, i da sam nešto sekla vene za njim (nisam ni za kim – doduše, sreća pa sam kukavica, a i ni za kim mi se nije baš ni krv prolivala, a uz to još i padam u nesvest)ali hajde…kažu da je mnogo doprineo u muzičkom, pa i plesnom svetu, pa da im verujem na reč. Što se mene tiče, imao je OK pesama i to je to. Dalje, ne žalim ga kao čoveka koji je uništio sam sebe stremljenjem da bude nešto što nije. Sad, da li je on smatrao da treba da bude ono što je pokušavao da bude, ili je mislio da je rodjen u pogrešnoj koži, telu, sa pogrešnim nosom i pogrešnom kosom, ne znam, niti ja, niti naučnici, možda ni njegovi najbliskiji. To je znao možda samo on, a možda čak ni on. Bojim se…na tom se putu negde izgubio, i što je dalje išao, to mu je teže bilo naći izlaz odatle.
U celoj priči, naravno, i on je samo običan čovek, kao što su i sve ostale poznate i ekstra poznate ličnosti, pa tako ima svoju porodicu, kojoj je jednako teško, niti manje, niti više, nego ljudima koji su svetu nepoznati, a jednako tako gube svoje najmilije. I povorke na ulicam, histerije mladih devojaka, koje govore kako im je neizmerno značio, koje liju suze za njim, posipaju cvećem ulice…ne mogu reći lep prizor…jer uglavnom prestanak kucanja srca, sa nemanjem šanse da se ikada više njegovi otkucaji  ponovo osete, ne može da bude lepo, niti prijatno…ali, da kažem, ipak, lepo je odati počast nekome ko je zaista vredeo.
Jedino, koliko li je ljudi još sa ovoga sveta otišlo, a da se njihov odlazak nije ničim obeležio? Ne govorim o kamerama, ne govorim o svetskoj pažnji, novinama, predsednikovom iskazivanju saučešća…govorim o najobičnijoj…pažnji.
Ne volim dvoličnost, ne volim zabune, ne volim ljude koji danas pričaju jedno, a sutra već to poriču, ne volim laž (u stvari, koga uopšte briga šta ja volim – ne volim), pa bih tako i ja lagala da kažem da još pre par dana nisam surfajući po internetu gledala njegove fotografije, u stvari, fotografije nečega što je on (uz pomoć lekara koji su se tu verovatno dobro omastili) napravio od sebe. Nije to sada moj zaključak, o tome se uvek pričalo kada bi se pomenulo njegovo ime, u zadnje vreme, mnogo više nego o njegovoj muzici.
I sada svi, odjednom, samo zato što je prestao da postoji, barem njegovo telo više ne živi (kažu, njegov će duh zauvek živeti,…verovatno jer je bio poznat, a mi nismo…ko zna šta će se sa našim desiti)pričaju samo o njemu, o njegovoj važnosti, o njegovoj dobroti, o njegim uspesima (pa evo…pišem i ja, i ako sam počela sa time da mi se o njemu baš ne piše). Svaka radio stanica sada, odjednom, opet, samo zato što ga više nema, pušta njegove pesme, čupaju ih iz naftalina, ili gde se već drže te stare, dobre pesme…Mnogi sada ponovo uče ili tek prvi put uče korake i glumu iz spota „Thrilerr“…da mu ukažu čast i da ga ispoštuju kao umetnika.
Moram na ovo da primetim…gde su bili dok je bio živ? I zašto tek kada neko umre, o njemu počinje da se piše lepo? I zašto nekome treba zagorčati život, samo zato što je drugačiji? E taj deo priče, biti drugačiji i ne biti prihvaćen, dešava se i onima, manje poznatima, sa tom razlikom što im se ni nakon odlaska na neko drugo, sad bolje ili lošije mesto, ne ukaže pažnja, niti licemerstvo, pričom o tome kakve su sjajne osobe bile.  Ne znam…jednoga dana, kada za mene više ne dodje sutra, volela bih da ljudi, ako takvih bude uz mene…kažu, istina je, bila je veštica svoje vrste, istina je…bila je zolja, bila je teška, osetljiva, ponekada uvredljiva. Istina je…bila je drugačija, nije baš bila najbolja, ali nije bila ni tako loša. Imala je svoje dobre i loše dane. A ne tu da me neko upakuje u celofan i priča kako sam bila divna i fantastična…No, to sada na stranu, nešto mi se ne odlazi još…..(mislim… procene su da bih do prosečnog ljudskog veka mogla da maltretiram ljude još narednih četrdeset godina…)no sada, poenta je da je tog, običnog čoveka, kome je uz to bilo zanimanje da bude umetnik, a osobina jednostavno – da je drugačiji….trebalo poštovati i za njegovog života, jer malo će mu šta sada ovo značiti.

I…ipak sam pisala o hit temi…možda sam i ja ipak samo obično, dvolično biće…

Život u zgradi – deo drugi

Upržilo sunce jedan dan…(upržilo je više dana…doduše, pa sada odmara), 16.00h je taman otkucalo svoje, vreme je za polazak kući. Nazad, u svoj Home Sweet Home (izem li ga ako sam ja ovo dobro napisala)…upadam u našu velelepnu, još uvek, novu zgradu, ali više ne i pod garancijom. Neka muzika odzvanja hodnikom, da ne kažem – dere se i zavija…ne bih da uvredim ukus nam naše Predsednice Kućnog Saveta (ne interesuje me ako je ovo gramatički neispravno, njena titula ima da se poštuje!).
Šta sad, kada to drugi rade, onda treba lepo da se pokuca na vrata, zamoli cenjeni dušmanin da sa takvom tiranijom prestane. Ali kada je ona u pitanju, o čemu pričamo? Pa nećemo, nadam se, sada izostaviti prava koje njena gore pomenuta titula nosi sa sobom? Da sada ne ulazimo u detalje kako je do tog Visokog položaja došla, zbacujući sa vlasti jednog ravnopravnog stanara zgrade (ženski šovinista – nije mogla podneti da je muškarac na položaju u zgradi) i samoinicijativno se prihvatajući da obavlja dužnost predsednice (dosta bre više sa poštovanjem, sad skidamo rukavice…).
I…da nastavim, odvalila ti naša predsednica zgrade muziku do panja, otvorila vrata, da se luftira, jer ona je ipak ugrožena, (stanari na prizemlju nemaju terase, time su zakinuti i za kiseonik), pa nešto švrlja po stanu, sve dok ne iskoči iz istog (a naravno da joj je stan tik do ulaza, da bi bila u toku sa svim dešavanjima, kao portir u nekoj važnoj firmi) sa belim papirićem u ruci i velikim entuzijazmom da isti okači na oglasnu tablu (već korištenu u razne svrhe pomenute u Život u zgradi – deo prvi). Tekst – veoma pažljivo biran, sigurno je i kaficu srknula dok je to na papir stavila. Dakle, da sada ja ne pokušavam ovde da se bavim resavskom školom, jer ipak je ona truda u to uložila, lepo da ja postavim sliku, pa da imate prilike videti isti prizor kao i ja:
Pelene na tabliMislim, šta reći??? Gde ćete bolji sadržaj za oglasnu tablu, odmah na ulazu u zgradu, kao slika i prilika svim stanarima, i onima koji imaju veze sa doživljajem (ali su naravno počinitelji nepoznati) i onima koji su se ni krivi ni dužni našli na tabli u svojstvu nekog od komšija iz priče (jer samo taj ko je tu simpatičnu smicalicu uradio, zna da je baš on traženi i odgovorni  ).
Dakle, meni sada uopšte nije bilo jasno, da li je pelena i dalje kod komšije, ili je ispred zgrade, ko je kome gde i šta na kraju ostavio i odakle ko i šta treba da pokupi i imam li ja ikakve veze sa tim? Jer sad već, sumnjam i u sebe polagacko…Ja ipak…produžih dalje, ko veli, moji više pelene ne nose, pa čini mi se da nisam ja u pitanju.
Sad hvatam krivinu, kad ono, na vratima za dvorište, osvanuo dodatak na uredno odštampanoj molbi da se vrata zatvaraju, sa sve potpisanim hvala. Neko je smatrao da to nije dovoljno jasno, pa je narodski dodao objašnjenje. Pravo izpod „Zatvaraj vrata.“ ubacio je (mada mislim da je u pitanju – la i da je to baba iz prvog dela ove priče) „Muve ulaze“ i u nastavku, a tačno iznad „Hvala“ dodade „=zatvori vrata=“ !
E…sad već znam šta mi je činiti! Mislim da treba da zatvorim vrata, sad da li treba da pustim muve da na miru ulaze i da im se onda zahvalim, pa zatvorim vrata…ili samo treba da zatvorim vrata, što sam planirala i bez onog „sredinskog“ dodatka?
Ja svakako sva vrata koja otvorim, čim prodjem kroz otvor koji se tada napravi, odmah i zatvorim. Pa pošto nemam dovoljno prosvetljen mozak mi moj, nastaviću tako, kako sam radila i bez ovog natpisa…pa valjda neću pogrešiti.

Poruka na vratima

No, u svakom slučaju, ako i napravim bilo kakvu grešku, neki će to revnosni stanar primetiti i o tome me sigurno javno obavestiti, tako da…takve stvari ne moraju da me zabrinjavaju.
E sad….dalo bi se tu još svašta dodati, da ne kažem da je pred kraj dana, kada smo donosili neku policu i televizor težak kao tenk da nosiš (nisam ja nosila, ali momci su mi tako izgledali kada su stigli noseći ga peške sve do trećeg sprata bez lifta) predsednica kućnog saveta takodje pokazala kako je uvek prisutna i spremna da pomogne. Samo su je zamolili da se ne pridržava pomenutog sadržaja papira (ne onog sa pelenama), znači, zamolili su je da vrata ne zatvara. Paffff, dok oni odoše do auta da pokupe teret i popnu se sa njim do ulaska u zgradu, ona je već ista zalupila pravo njima pred nos i još ih gleda iznutra. Pa valjda je imala nesretno detinjstvo, pa je osetila da je ovo bio pravi momenat da to nadoknadi!??? Za ovo, nemam dokaza, ni fotografija, jer im je, kako se sećaju, pao mrak na oči!!!
Neću napisati nastavak sledi, kako to obično biva….ali prosto sumnjam da materijala neće biti….

E dosta više sa tim plastikanerima!!!

Visa karticaHajde da me neko uputi…imam problem…nisam sigurna da li sam dobro upoznata, ali čini mi se da su VISA kartice platežno sredstvo, ne govorim u svetu, nego naravno kod nas, u Srbiji. Moram da proverim, jer znate…kod nas ništa nije kao u svetu,…pošto mi nismo svet…mi smo, je li…sami svoji. Pitam, jer od kada su se pojavile, sve mi je to nešto sumnjivo.
Da sada ne promovišem ni jednu od sedamnaest hiljada banaka u Subotici koje pojedoše naš Korzo, pa šire u centar, a bogami i dalje odatle….još kada je medju prvima jedna banka iz zemlje koja naročito voli da istakne izgovor slova rrrrrrr, zakoracila u naš grad, hrabro sam i sa puno isčekivanja naručila kod njih neko plastično parče dimenzija za stati u novčanik, sa kojim su mi rekli da na pojedinim mestima mogu plaćati. Čak mi i spisak takvih objekata dadoše sa osmehom i velikim optimizmom da će se isti spisak uredno dopunjavati.
Dobro sad, ajde, nema veze što baš nisu ažurirali spisak, važno je da se zaista pojavljivao sve veći broj vlasnika hrabrih da naplate svoju robu i usluge gurajući plastiku u neki razrez, pa sad jel’ uspeo prolet kroz isti ili nije, zavisilo je od „motorike“ prstiju, a bogami i šake, prodavačice koja se latila tog zahtevnog posla.
Pa još kada se i u našem tadašnjem naselju nam, zamalo pa seoskom, na putu izmedju Subotice i Palića, pojavio STR sa sve tim uredjajem (sad sam pametnija – POS terminal bi bio naziv te čudotvorne mašine) mojoj ushićenosti nije bilo kraja. Problem je nastao kada sam shvatila (ima tome verovatno nekih pet godina) da jedino ja i možda pojedinci sa iste adrese, hoćemo da nam se kartica provlači kroz razrez (POS terminala, naravno). E onda mi je sinulo zašto se sve prodavačice razbeže sa blagajne kada me vide da ulazim u prodavnicu sa ciljem da kupim, a i pošteno platim ono što uguram u korpu. Pri tome sam morala uvek da najavim da ću koristiti predmet ove diskusije, iliti plastikanera, kao sredstvo plaćanja, kako one u trgovačkom zanosu ne bi veoma hitro lupile sumu i da im ona fioka sa parama ne uskoči u krilo previše rano. I tako…uglavnom mi je uspevalo da im na vreme taj doživljaj najavim…a ponekada i ne…Ali na kraju krajeva, da li je to moja obaveza, ili je moja obaveza samo da platim što sam uzela?
Jednom prilikom, nije mi ni pamet bila dovoljno brza, a ni jezik nije iskočio brže od pameti, pa sam opušteno stajala kraj kase, još opuštenije izvukla visu i pružila je prodavačica. Jeeee, koja je paljba tada nastupila, krenuvši od gadnog pogleda (koji mogu podneti, često me ljudi tako gledaju, sad il’ sam ja jako gadna, il’ ponekada  imaju problem sa mnom…)pa dalje ka podizanju tona na kupca koji je uvek u pravu (jeste…da…baš…), ka prebacivanju kako nisam najavila plaćanje na drugi način a ne gotovinom (kao da podižem stotine hiljada evrića iz banke), pa kako ona sada ne zna šta da radi, pa kako to treba stornirati, pa šta će ona sad…i tako redom. Rekoh joj, vidi ovako, uopšte me ne zanima tvoj problem, ja keša nemam, pokriće na kartici imam, piše da je primate u prodavnici, vidim POS terminal (da se malo razbacujemo izrazima) vam nije pokvaren, ti si trgovac ja kupac, ti treba da znaš svoj posao, ja tvoj ne moram da znam. Reši kako znaš i umeš. Meni sve  što je u korpi treba i hoću to da platim, ne da ukradem. Dakle…rešavaj. Šta je radila? Stornirala je…e baš me briga kako će objasniti gazdarici storno i šta me briga što lupa brže od pameti.
Ima onih kojima to nije predstavljalo problem, ali nikako da nabodu kako treba provući, pa vuče polako, pa vuče brzo, pa malo zameša, pa ništa ne uspeva. Onda u pomoć zove iskusniju koleginicu, provlačila sigurno i pedeset puta. Ova uzima problem u svoje ruke i uspešno ga rešava. Naravno, onda upućuje mladju i neiskusnu koleginicu kako treba da se kreće kroz već pomenuti razrez na već pomenutom uredjaju. Eh da…i obe me gledaju kao državnog neprijatelja broj jedan!
Znači, …i taj je deo nevolje zvane kupac sa visa karticom prošao, sve dok se ne oglasi ono čudo sa pištućim zvukom i porukom kako transakcija nije uspela…jooooo, zaboravile su javiti gazdarici da ne telefonira, da se skine sa hot lajna, iliti da oslobodi jedinu telefonsku liniju u te svrhe (ko je još mislio da će zaista biti problematičnih koji će želeti na taj način da plaćaju…?!) Malo sad već kvrckam prstima o šta stignem, malo nervozno, ali ne dam se…i gazdarica se skida…sa telefonske linije…idemo dalje, u avanturu naplate jednog belog hleba, dva mleka i pavlake…opet se oglašava ono čudo…transakcija nije uspela, molim, pokušajte ponovo….ne oseća se baš dah strpljenja u STR-u 20 m2 sa magacinskim prostorom zajedno…I onda, ajmo Jovo nanovo, sem gazdarice, uklavirila je da važna ogovaranja ostavi za kasnije. Sledeća poruka…kartica odbijena, mrki pogled obe, za svaku pohvalu, trgovkinje! Ja stojim, ne mičem se, hladnokrvno odgovaram, kartica ima pokriće, izvol’te ponovo. Nisam došla u radnju bez para, sad jesul’ papirne, il’ plastične, šta vas briga! Jeeee, prošla je, sad ona iskusna objašnjava onoj neiskusnoj gde, koliko i šta trebam potpisati, pa gde šta ona da upiše, pa procedura kome koji papirić i zahvalan pogled što mi najzad vide ledja!!!
To je bilo pre nekih već „ošacovanih“ pet godina, danas su problemi preopterećene telefonske veze (neka me neko ispravi ako je ovo loš termin), loše telefonske veze (isto molim za ispravku ako treba), šta ja znam šta sve još, pa onda i po pola sata (a možda i više) na svim kasama u gradu stoji po jedan nemoguć kupac koji je želeo da uredno plati sredstvom plaćanja – visa karticom! Ne znam kako ostali, ja više nemam volje čekati, i nemam volje da me svi kupci u prodavnici gledaju kao lopova, jednostavno ostavim kesu na kasi, možda se zahvalim na saradnji (ako sam dobre volje), i produžim dalje.
Sutradan, naravno, ponovo dodjem sa namerom da platim plastikanerom i tako ću i svaki naredni dan….pa taman glavom kroz zid prošla!!!

Besplatni udžbenici za djake prvake

knjige1Bilo jednom, nekada davno, sad neki bi rekli…na Divljem Zapadu. Nije to bio Divlji Zapad, bila je to neka država koje više nema. Sad, da ne ulazimo u detalje i političke rasprave u koje se apsolutno ne razumem, suština je da je nekima žao što je više nema i od blata bi je pravili, a drugi se raduju novonastaloj situaciji, koja, nije da je baš i sasvim jasna.
Dakle, u toj nekoj državi, koje više nema, jednako se išlo u školu i jednako je školovanje bilo „besplatno“. Sad, šta vas briga šta ko smatra besplatnim. Uglavnom, u toj nekadašnjoj školi, sećam se, a verujem i drugi će podeliti sećanja sa mnom, imali smo udžbenike, a bogami i sveske, učiteljice i učitelje, mali i veliki odmor, nastavnike i nastavnice, a ko je dalje dogurao, bogami i profesore. Imali smo ukore, imali smo petice, nagrade i već sve po zaslugama. Znači, imali smo sve što i deca danas imaju.
I kako to, sada, kada se osvrnemo i pogledamo u tu istu školu, nakon izvesnog broja godina, više ne umemo da je prepoznamo? Nije da se ona nešto naročito naružila spolja, naprotiv, bilo je tu raznih donacija i uredjivanja, nabavke opreme za kabinete, što mi ni sanjati nismo mogli, doterivanja bašti i tako redom. Ali, nešto se ipak desilo.
Ne želim dirati učitelje i i ostalo nastavno osoblje. Naprotiv, ma koliko ih neki grdili i bili nezadovoljni, ja (kao majka desetogodišnjaka sa namerom da uredno završi treći razred osnovne škole, i sedmogodišnjaka koji još ne zna šta ga u septembru čeka (prvi razred, barem to je sigurno)) mogu reći da sam naišla na izuzetno susretljive prosvetne radnike, psihologe, pedagoge. Ali, to naravno nije priča koju bih želela utisnuti u jedan pasos, jer zaslužuje mnogo više, upravo radi njihovog uloženog truda, razumevanja i angažovanja.
Ono što mene u ovom periodu iznenadjuje, i nemojte me osuditi, ono što ne razumem, jesu udžbenici.
Dakle, kada smo mi išli u školu (da napomenem, tada sam se ježila kada čujem ovu rečenicu i na onu koja ide iza toga, videćeš ti kada dodješ u ove godine…) ako me memorija moja ne izdaje (valjda je još upotrebljiva nakon 32 godine), svi smo imali iste udžbenike. Ne mislim, naravno, samo u okviru razreda. Mislim barem na široj teritoriji kao n.pr. barem u opštinama, da ne kažem pokrajinama i republikama.
U današnje vreme, situacija je malo drugačija, što naravno, ne mora uvek značiti i lošija. Postoji mnogo veći broj izdavača, veći izbor knjiga, različiti pogledi na to kako će deci dolazak u školu pasti lakše, a učenje jednostavnije i razumljivije. Primenjuju se tu i različite metode predavanja, za neke se pokazalo uspešnije, a od nekih se odustalo, jer…ipak, škola nije igra, pa se ipak ne može kroz igru i učiti, sa čime se ja slažem. Obaveze se moraju prihvatiti i odgovornosti naučiti. Odabir udžbenika prepušten je slobodnoj proceni učitelja, naravno, uz dogovor sa ostalim učiteljima unutar škole, konsultacije i ostalo što već dovodi do pravog izbora.
Takav način školovanja ja pozdravljam, jer moram priznati da su udžbenici mnogo zanimljiviji (gledano iz ugla nekoga ko je završio školu, verujem, djacima, ni jedan, uz sav trud učitelja, ne može da bude dovoljno zanimljiv), mnogo kvalitetniji i oku lepši, nego što su bili tada, kada si pokušao gumicom izbrisati svoju žvrljotinu sa knjige, a završio sa intenzivnim cepanjem knjige na tom istom mestu.
Medjutim, sada se tu ubacuje, država nam naša velikodušna, sa idejom da svi djaci prvaci dobiju besplatne udžbenike. Nema šta, gest izuzetan, novčana sredstva u to ime izdvojena, sada da se tu ne razbacujemo ciframa, jer nas ni ne zanimaju, jer je besplatno…(na stranu šta će još nekom zahvaljujući toj cifri naknadno biti besplatno, a pri tome ne govorimo o udžbenicima), utvrdjena je i šira lista besplatnih udžbenika za obavezne predmete. Sad je još ostalo da učitelji utvrde definitivan komplet udžbenika za 80.000 djaka prvaka školske 2009/2010. godine. Bilo je tu govorkanja, u stvari ozbiljnijih priča, da će udžbenici biti nešto kao na revers, što bi značilo, besplatni jesu, ali se moraju vratiti, pa još i neoštećeni. Čini mi se, to je podiglo blagu graju i prašinu protesta, jer, pojasnite mi ako ja to dobro ne razumem, kako jedan djak prvak da vrati knjigu neoštećenu?!!!! Pri tome, zaboravila sam napomenuti, oštećenjem se smatra bilo kakav vid pisanja u nju. Znači, ne žvrljotine, ne piskaranje imena, nego i popunjavanje. Sad…da su to štreberski užbenici kao nekada u koje se samo buljili i pokušavali nešto zapamtiti, možda bih i razumela,…donekle. Ali, taman sada, kada su udžbenici poprimili u mnogome drugačiju funkciju, gde djak uz predavanje rešava i zadatke u knjizi, dopunjuje rečenice, aktivno učestvuje u nastavi…oni smisliše da im to onemoguće. I kakav još uz to stres nameću detetu sa odmah izazvanom averzijom prema knjizi koju tek treba da prihvate i dožive kao prijatelja?!!!
No, nakon slegnute prašine, postignut je i dogovor kako to uvek, naravno, i biva u našoje državici, koji glasi ovako (moram citirati, pošto nisam sigurna da razumem): „Ministar je rekao i da se neće vraćati knjige koje se popunjavaju u toku nastave, ali da će roditelji morati da plate udžbenik koje je njihovo dete oštetilo.“
Dakle, nije da sam ekstra visoko obrazovana, čak, … stigla sam samo do (i završila, vaoooo) srednjeg nivoa obrazovanja, ali moram priznati, mislila sam da što pročitam, to razumem. Bojim se, ovo ne razumem. Ako pomenute udžbenike nećemo vraćati, zašto ćemo onda plaćati ako se oštete? Ili se misli na udžbenike koji se ne popunjavaju, ako takvih ima? Meni sve liči na to, da će odabrati što više takvih, jer recite vi meni, koje malo dete neće barem malo švrljati po novoj knjizi? Pa ko tome još može odoleti? I tako, onda će lepo, deo besplatnih udžbenika, računajući na saradnju sedmogodišnjaka, država ipak uspešno naplatiti.
Dakle, nemojte me pogrešno shvatiti, podržavam akciju, i svaka čast, ali kada ja nešto poklanjam, onda ne poklanjam sa rečima: „E ako slomiješ tu vazu koju sam ti poklonila, izvini, ali moraćeš da mi je platiš.“

Lečićemo Vas, nije problem, samo kada stignete na red!

doktor…i onda sitnim slovima ispod toga, kao bankari kada daju ekstra povoljne kredite, samo ne obećavamo kako ćemo Vas lečiti i ne vidimo kraj reda, u potpisu:
„Sa poštovanjem, uvaženi Dr Mr lekar specijalista sa punim zidom diploma (da napomenem, i koferom, samo zid to sve nije mogao primiti“.
Na žalost, ovo nam je svima veoma prepoznatljiv tekst, nikada izgovoren, ali uvek prisutan kada staneš ispred belog mantila, gledajući ga kao pomoć, a očekujući najgore. I zakletve davno prisegnute, i obećanja data, i svrha istog tog, belog mantila i poverenje….sve to nestaje polako, bledi, gubi smisao. A suština sada ostaje, kako preživeti, ali ne preživeti, kako se izlečiti i ostati živ, nego kako preživeti u smislu kako obezbediti egzistenciju sebi, svojoj porodici, svojoj široj porodici, svojim potomcima, pa sve tako redom (naravno, govorimo o preživljavanju lekara, a ne pacijenta).
Ako ste mislili da je kod današnjeg lečenja svrha jednaka kao i pre 50 godina, moram grubo da vas probudim iz tog sna, da se razdrmate, dodjete sebi, uradite jutarnju gimnastiku i otvorite narodni lekar, jer će vam on u današnje vreme možda mnogo više koristiti.
Nije potrebno biti naučnik, doktor (onakav koji samo ima Dr ispred prezimena, a nije pri tome lekar), istraživač, filozof i ostale pametne kategorije, da bi uvideli da je najbolje ostati zdrav. Znači, ako ste se i mislili ozbiljnije razboleti (dakle ne svinjski, ptičiji i ostali životinjski gripovi – jer toga kod nas naravno nema), molim vas da o tome prvo obavestite bolnicu, lekare i ostali medicinski svet. To sve u cilju da bi vam rezervisali termin kada bi najbolje bilo da dodje do nekog od telesnih oštećenja, pa onda kada se to dogovorite, da potpišete ugovor o lečenju i tarifama, što onima na belom papiru, što onima za koje svi znamo, ali ne postoje, a ipak vam, tako nepostojeće, isuše novčanik.
Da, zaboravila sam da napomenem, i gledajte da u krug svojih prijatelja uključite što više belomantijaša, ako je moguće različitih užih specijalnosti, time su vam šanse za preživljavanje mnogo veće.
Naravno, izuzeci potvrdjuju pravila, pa sa time zaluta još poneki, naivni lekar, koji je izostao sa predavanja kada su učili da svrha lečenja nije lečenje, nego je to biznis broj jedan XXI veka (pored još nekih, koji nisu legalizovani kao što je medicina)! Takvim se izuzecima iskreno izvinjavam, i verujem da ih o istom predavanju cenjene kolege neće ni obavestiti, jer time više ovaca za šišanje njima ostaje.
Za kraj, mada ovoj temi kraja nema, iskreno, bez ironije, sarkazma, cinizma, nazovite to već kako hoćete, zahvaljujem se svim lekarim koji i dalje obavljaju svoj posao lečenja bolesnih i drže se zakletve date nakon mnogo truda i odricanja da se do diplome lekara stigne.