Kišobran

Potrčala je niz stepenice, već je kasnila. Konstantna trka, žurba, let kroz život nosili su je bez mnogo prostora za razmišljanje. U principu, sve je išlo po navici, ne onoj lošoj…samo uhodanoj. Dobro utabanoj stazi svakodnevnice, protiv koje, u suštini, nije ni imala šta reći.

Naprotiv, više bi joj smetalo da se pojave znaci iskakanja iz iste, jer to bi, skoro zasigurno, donelo sa sobom nevolje. No, to se ipak desilo.

U trku, ni ne bacivši pogled kroz prozor, takodje, ni ne osvrnuvši se na zvuke laganih kapi na prozoru, izašla je na ulicu i tek tada primetila da će imati problem tokom celog dana. Tmurni oblaci stajali su iznad nje, čekajući da se otvore upravo u najnezgodnijem trenutku…kada bude na putu do one zgrade. Ni ime joj ne želi reći. Retko kada je ta zgrada donela nešto lepo, sem bolnog izvlačenja prošlosti na površinu, dokazivanja, upiranja prstom, suza, zlobe…

Ostade kod kuće. Kišobran. Nazad se, naravno, neće vraćati, doza sujeverja ipak joj ne dozvoljava. Odlučuje se da hrabro korakne u dan, ne znajući šta je čeka iza sledećeg oblaka.

Hoće li proviriti tračak sunca ili će se za njim redjati jedan za drugim, oblaci, tmurni, teški, olujni? Sa druge strane…i da je ponela kišobran, bi li joj on pomagao da se zakloni od svih kapi koje budu padale ka njoj? Prekrio bi, i onako, samo delić nje. Čemu kišobran? Prvi nalet vetra izložio bi je ponovo istim onim kapima od kojih bi se pre toga uspela skloniti. Možda, još gore, izvrnuo bi njen kišobran naopako i još je više ogolio u očima prolaznika. Bila bi, kao naga usred užurbanog, zaposlenog sveta, koji bi našao vreme da se okrene i posveti joj podrugljiv pogled.

Pruža korak, skuplja ruke oko kaputa, da ga malo pripije uz sebe i pokloni sebi neku vrstu sigurnosti. Ide. Što je sudjeno – sudjeno je. Biće kako treba da bude. Nikakve kapi i nikakvi oblaci neće uspeti da je ometu u onome za šta se bori. Bori se za deo sunčevih zraka koji će i dalje nastaviti da greju sve ono što je njenom srcu drago. Pružiće joj okrilje i toplu sigurnost, sigurnost koju je stekla i ne želi da izgubi. I nikakav kišobran, nikakvo skrivanje, bežanje…nije joj potrebno da u tome uspe. Potrebno joj je samo da hrabro gleda kroz tmurne oblake, razgrne ih svojom voljom i zgrabi tračak sunca koji je njoj bio namenjen.

Pomalo turoban osećaj…

Sunce…možda je već svanulo…samo se ne vidi od oblaka…kišnih, teških, turobnih…Telefon zvoni sa pozivom na ustajanje. Možda je rano, možda je kasno…za njih, taman koliko treba. Ustaljeni koraci do dečije sobe…budjenje, pet minuta lenčarenja…pa ustajanje, pranje zubiju, oblačenje…pokret.

Kud koji, mili moji. Svako na svoju stranu. Radni dan uveliko traje. Isti, kao i svaki pre i ako bog da, biće i svi posle, dok radni vek ne prodje. Škola uveliko traje, redjaju se čas za časom. Interesantni – baš onoliko koliko deci željnoj igre mogu biti. Domaći za zabavu kod kuće – po meri baš onoliko koliko po meri deci umornoj od škole mogu biti.

Odlazak po decu u školu. Dolazak kući. Dolazak sa posla. Ručak. Priprema, klopa, pospremanje. Druženje, kupanje, spavanje. Baš sve po redu. Redja se iznova…iz dana u dan.

Vikend…dugo očekivani vikend. Odmor, ako se onaj kome je odmor ponudjen odmoriti ume. Vikend – za porodicu, za slobodno vreme, za neke aktivnosti koje nisu našle mesto u prethodnim danima. Nedelja – sutra opet radni dan…i tako redom…iz nedelje u nedelju.

31.12 – neke godine. Slavlje, čestitke, želje, nadanja, sumiranja… 01.01 – neke…sledeće godine…i tako redom…iz godine u godinu…

Koliko godina? Ne znamo. Želimo li da znamo? Kako ih trošimo? Postoji li recept  za pametno trošenje vremena, godina nam ponudjenih? Postoji li šansa za napraviti neki aneks ugovora ili slično…ako primetimo nedostatke u ispunjavanju onoga što smo očekivali od potrošenog?

Je li promašen život ako se svede na gore pomenute radnje, ako nije glasan, ako nije javan, ako nisu postignute velike stvari? I…šta su uopšte velike stvari? Velika naučna dostignuća, velike pesme, veliki filmovi, velike uloge, veliki skandali? Šta je život koji opravdava svaku ponudjenu godinu?

Možda onaj koji svaku od tih godina ceni, koji ne popušta, ne posustaje… Onaj, koji ume da uživa u upravo onom što je a teži onom što je bolje, no poštuje ono lošije i time još više ceni ono što mu je.

Dobar je život odživljen život koji ne daje razloge za stid, za kajanje, već daje osećaj sreće svakim novim danom, nekim novim, sitnim znanjem, nekim novim proživljenim osećajem. Bio to osećaj tuge još ne doživljene, bio to osećaj sreće neopisane ili pak…sitne radosti, sitnog zagrljaja, sitnih reči…ili samo, nagoveštaj sreće, nagoveštaj tuge, nagoveštaj nadolazećeg dana…

Život je dobar sve dotle dok ga živimo, jer za sve to vreme imamo mogućnost da ga ispravljamo ako to želimo…Život je dobar i onda kada nas više nema, ako smo ga živeli dok nas je i bilo…Jer, ako nas je onda bilo…biće nas i posle samih nas. No, i onda, život je ipak surov ako otme mladost, jer joj nije pružio šansu da doživi starost…

Reči koje su nedostajale

Ne volim proleće. Sav normalan svet ga voli. Ali ja ne. Pa valjda se i ne uklapam u sve normalne ljude. Jer, da sam normalna, sada bih upijala sunčeve zrake i bila zahvalna na D vitaminu kojima će  početi sunce da nas zasipa (dok ne krene da nas bije ona rupa u ozonu…). Ali jok, ja radije cvrčim, patim, tugujem za zimom. Tako mi je lepše. Tako mi je lakše. Lakše je tugovati, nego uživati u pruženom svetlu. Lakše je prepustiti se, nego upustiti se u borbu. Lakše je pun saveta biti, dobre teorije, podloge za zdrav i sretan život, nego u istom zaista i živeti.

Kraljica Majka imala je jednu bistru izjavu u toku izliva pameti mom starijem sinu: „Put sreće i poštenja je teži put“. Istina. Ne zato što je to Kraljica izjavila, nego zato što zaista i jeste tako. I za jedno i za drugo treba voditi konstantnu borbu sa samim sobom, kako ne bi posustali i prepustili se onom sivom, onom ružnom, lošem i tužnom.

Dogodi se tako, jedna ružna stvar. Ono ružno što korene vuče u prošlosti, ne tako davnoj. Čujem, tako, još po neku ružnu reč. Pogodi me. Kažu mi nešto loše, učine nepravdu, ja je osećam. Celom sobom. U potpunosti me savlada. Dozvolim to. Samo malo i prepustila bih se cela.

Mangup je imao jednu stidljivu rečenicu da mi kaže. Oklevao je. Nije želeo da me povredi. Zamolio me je da ne trošim energiju na ono ružno što mi se dešava, nego da se uživim u sve ono lepo oko nas i da je na to trošim bez žaljenja. Na trojicu mojih muškaraca.

A ja se zapitah, zašto je oklevao? Zašto je mislio da će me povrediti? Možda zato što dozvolim onome ružnom, prljavom i tužnom da me uzme sebi, obuhvati, kao rukama oko vrata i guši, guši…ne prestaje. A ja, kao statua, stojim, ne mrdam, samo održavam neku jadnu ravnotežu i trudim se da ne puknem o zemlju. Otpor ne pružam. Ne dovoljan. Kao da sam isključila onaj deo sebe koji oseća potrebu da se bori, uhvati u koštac sa nevoljama i pobedi ih. Jednu za drugom. Obori ih na kolena, da mole za milost i oproštaj i udalje se daleko od mene…

Ne sećam se tačno kada sam ga isključila. Negde u toku zime. Te zime koju volim. Volim njeno belilo, volim njene tmurne, a ipak svetle dane. Volim njenu hladnoću…a opet…toplinu u sobi. Volim je, deo mene je. Uvuče mi se u kosti. Teško mi je rastati se od nje. Moraću primiti sunce u naručje. A to je teško. Potreban mi je period adaptacije, prilagodjavanja…prihvatanja novih uslova, novih okolnosti. A to mi ne ide uvek jednako dobro.

Za sreću se treba boriti. Sreću treba čuvati. Sreću treba stvarati iz dana u dan. Paziti je, negovati je, hraniti je, voleti je. Tuga je mnogo lakša. Jednostavnija za primenu. Jednostavnija za konzumiranje. Ona dolazi sama od sebe, nepozvana. Ne moraš je ni negovati, ma … ne moraš ništa sa njom raditi, ona radi sve za tebe i uzima sve od tebe. Dolazi kao nepozvan gost, ne čeka pozivnicu. Tuga je prijatelj za slabu dušu, hrana za bol.

Imam ja snagu za sreću. Mogu ja to podneti. Mogu je izdržati. Samo se uspavala u meni. Iscrpela je moja draga zima. Probudiću je ali sama, bezuspešno…No, imam pomoć, hrabre putnike uz mene. Pomoći će mi, da ponesem teret…težak teret… lepog, mirnijeg života. Biću hrabra i odabraću i ja taj teži put…put sreće i poštenja. I ko god želi na tom putu da nam se priduži, mesta ima, sreća je široke ruke…

Ko o čemu…

Hmmm, da vidimo, o čemu smo ono diskutovali ovih dana? O da, o moru…pa šta ako sam dosadna? I baš  me briga ako sam smor, jako mi se ide sada već. Dosadile su mi pripreme za pripreme za polazak na more, pa pripreme za polazak, pa sve tako redom kako sam već opisala u nekom ranijem opšte dosadjujućem postu , makar za one koji ne idu na tu, ovu ili onu stranu, nego ostaju tu gde jesu, na svojim guzama. Pa šta? Sve svoju draž ima.
Na primer, gore pomenuti sretnici koji ostaju tu gde jesu (kaže se sidi di si, ni za di si nisi – u prevodu…ma ko razume, shvatio je…), mogu komotno da uživaju kod kuće, pa ako uz to imaju i neki dobar klima uredjaj, mogu sa njim da se klimaju ceo dan, a da ipak ne osete užasnu vrelinu sunca, koje svojim zracima probija kroz i bez probijanja bušni ozonski omotač, paleći našu kožu, surovo ostavljajući mračni ten na njoj, sa ko zna kakvim posledicama (sad…možda će nam se kazati za nekoliko godina – nije isključeno). Uz to, nemilice cedi dobar postotak vlažnosti iz naših, sunčanjem napaćenih tela.
To je jedan primer, htela sam sada ovde naredjati nekoliko, ali mi nešto ne ide, svaka ideja koja mi padne na pamet   💡  vodi me na more…Da, dosadna sam, ali ne mogu da se otrgnem tome.
Nešto me jedino ova kiša, sad ne baš zadnjih dana, nego mnogo zadnjih dana, plaši, da baš nećemo u potpunosti moći iskoristiti sve dane u svrhu sunčanja i kupanja, neke ćemo možda provesti igrajući na terasi yamb, risiko, kakve li još društvene igre, čitajući, odmarajući, srčući kaficu, pa sve mislim…pa nije ni to loše, odmor od odmora…Pa onda uvalim u googlovu vremensku prognozu Split (to nam dodje najbliža prognoza Seget Vranjici), kad ono! Gde ćeš veće sreće?

Pitajte me kakvo je vreme bilo do sada na prognozi…bilo je od svega po malo, malo sunca, malo oblaka, malo kiše, pa i grmljavine.
Pitajte me kakvo je vreme od nedelje na prognozi…sunce, samo, usamljeno, ništa drugo u kockici nema.
Pitajte me kada krećemo na more, ako bog da da sve bude u redu…u nedelju rano ujutro.
Nemojte me pitati da li se radujem…Pa naravno!!!

Odbrojavanje je uveliko u toku, dva komada čamaca dečijih spremna, jedan dobio Dekica za rodjendan, može poneti 50 kg žive vage (plus minus, uklapam se, taj ću da maznem), drugi dobio Dekica za rodjendan, e sad…nisam čitala koliko može poneti, ali je taj dva puta veći, pa kontam…poneće decu, e sad…ima i vesla…Pitanje je, hoćemo li zaposliti Mangupa da vesla, ili da gura mene,…nakon što popije zasluženu limunadu u plićaku…ako me pre toga ne potopi zbog izjava raznih komada mnogo.
Naručene sunčane naočare od mladih naraštaja – obezbedjene, vodeni pištolji naručeni od mladih naraštaja – obezbedjeni, dobio Dekica za rodjendan i još koji pride.
Mama? Za nju se ne brinem…ona betonska klupa u hladovini koja je u letnjem periodu kada smo mi na moru rezervisana za nju, neće nigde,  jer – betonska je. Dakle, mama – obezbedjena.
Mangup – pa on je muško, za njega se ne brinem, kao što smo spominjali, njima samo kupaći, papuče, peškir i slana voda. Tako da – i Mangup – rešen.
Kokica? Ah…Kokica je komplikovana, ali je i rešena! Rešena da podje i da se dobro provede, ako pri tome provodom ne smatramo  lude žurke, igranje oko šipke, nalivanje alkohola u sebe, jurnjavu do rane zore, nego…jednostavno, odmor za dušu, možda malo manje telo. Provod, ako provodom smatrate provesti više vremena sa najdražima, nego što to inače možete sebi da priuštite, provod,  ako ne očekujete previše, nego jednostavno…mir…mir nekog dalekog, malog, srdačnog, mirisom mora ispunjenog mestašca, gde meštani dojure sa peškirićem u ruci, zaplivaju, nema ih barem dva sata, za to vreme razmene dnevna dešavanja u „selu“…potom, nakon druženja, popričaju malo i sa nama, došljacima iz tamo nekog grada na severu Bačke, prisete se davnih dana, podele koji osmeh sa nama i svoju gostoprimivost…provod, jednostavnost, odmor, nešto da nas ispuni i nešto o čemu bih mogla pisati kada se vratimo, da vas više ne gnjavim planiranjem odlaska, nego da to zamenim gnjavljenjem sa odlaska….