Ako bih podvukla crtu…mada nemam nameru :)

Da se i dalje koriste olovka, papir i misli…moja bi hartija ostala bela, netaknuta, olovka oštra kao igla, a misli otupele od konstantnog ponavljanja istih radnji.
Ne, nije mene život moj zasitio. Zasitila sam se istih osam sati svakog prepodneva. Istih onih osam sati koji nam omogućavaju da izguramo od prvog do prvog. Istih onih osam sati za koje bi mnogi deo sebe dali.
Danas, kada ljudi čeznu za poslom, čeznu za šansom da zarade za svoj hleb (patetično, no ipak – istinito), ja evo sedim i tonem u dosadi istih zadataka i obaveza. Mogu više, mogu bolje, mogu drugačije, mogu interesantnije. No, raduje me da sam tu gde sam i zahvaljujem se svaki dan bogu na datoj mi šansi.

Istina, očekivala sam nešto drugačije od svog života. Ima li ko nije? Ne smatram se neuspešnom ali se isto tako ne zadovoljavam ovime sada. Ne podnosim susrete nakon mnogo godina i hvalisanje uspehom svog života – udala sam se, imam decu, porasli su i dobri su učenici. To nije tvoj uspeh, to je njihov uspeh. Dalje, udati se – nije uspeh, jer to bi značilo da smo se uspešno uvalili nekom, da nas je taj neko na našu sreću primio, kao dobročinitelj, socijalna ustanova, crveni krst…šta li već. Moja deca i moje bračno ili partnersko stanje nisu odraz mene, niti bilo koga, već trenutnog statusa ljubavi – imam li je sa kime deliti ili ne. Deca…nisu merilo uspeha, već bića doneta na svet sa pruženom šansom da u njemu rastu i formiraju sebe i svoj život…nastavljajući tako da postoje za sebe i samo sebe, a čineći pri tome i nas sretnima što ih imamo.
Da me sutra ili već danas neko upita – šta si postigla u životu, nisam sigurna da bih imala odgovor. Jesam li postigla nešto, svašta ili ništa? Šta smo to postigli u našim životima i moramo li baš postići? Imamo li nešto od toga da jednoga dana kada nas ne bude, (a svi ćemo mi otpakovati jednoga dana) neko kaže šta su sve naši uspesi (a naravno i padovi)? Živimo li za nas, naše roditelje, našu decu ili za svet?
Želim da mislim da živim za sebe. Potom, želim da mislim da činim najbolje što mogu za svoju decu. Živela sam srećno sa svojim roditeljima, uživajući u bezbrižnom detinjstvu koje su mi pružili. No sada, želim da se pokušam osvrnuti na ono šta sam postigla u životu ako sada povučem crtu…
Ništa bitno ovom svetu nisam postigla. Neće mi podizati spomenike, neće ulicama davati ime po meni, neću završiti ni u čijoj knjizi i verovatno nikada neću istu napisati ni sama. Sretna sam zbog toga. Ne nosim breme odgovornosti natovareno očekivanjima izazvanim natprosečnim uspehom.
Zadovoljiću se sitnim radostima uživanja o svakodnevnici, pokušaću da ne otupim totalno na poslu koji moram obavljati, radovaću se svojoj porodici, radiću što više mogu samo one stvari koje volim a ne koje se očekuju od mene i koje činim samo zato što tako treba. Praviću ono što mi se dopada sve dok mi se to dopada, pisaću kada mi se piše i čitaću samo onda kada mi se čita.
To sam postigla. Da znam ko sam, kakva sam i od čega sam. Da znaju moji najdraži ko sam, kakva sam i od čega sam. To i ništa više. Treba li mi išta više od toga?

Dok ludilo razmišljanja ne prodje…

Malo sam zastala, uhvatila sebe kako razmišljam (da…i to se dešava…) zašto u stvari pišem. Čemu? Kome? Dragim posetiocima koji navrate da pogledaju kakvih novosti ima na našim stranama, koji odvoje vreme da pročitaju po koji nažvrljani red? Nepoznatim ljudima koji, da li ciljano ili sasvim slučajno budu dovedeni guglovom putanjom pravo do nas? Poznanicima koji znaju da nešto piskaramo pa to usput i podelimo sa svetom? Familiji, koja ponekada odatle sazna šta se sa nama ili pak u nama dešava? Sebi? Svojoj duši, svome budućem sećanju?
Uspomene na dlanuIstina? Poslednja stavka. Mislim da me je moje neobično ponašanje u vidu razmišljanja dovelo upravo do tog zaključka. Ne brinem se…brzo će proći,…sešću u neki izolovani ćošak i čekati da napad prodje. A proći će…ne drži to mene dugo. Ne brinem se…barem za to ne.
Razmišljanje – nerazmišljanje. Jurnjava i brzi život vode me (pričaću isključivo u svoje ime, jer čini mi se, ja reagujem na taj način) u zaborav. Ne stignem ni upamtiti ono čega želim da se sećam. Jer to čega želim da se sećam proleti kao tren, a ono čega ne želim, uporno dolazi kao dosadni predsednik kućnog saveta na prag mojih uspomena,  dosadjujući svojim ružnim nametanjem i upornim podsećanjem na postojanje istog. Troši moje dragoceno vreme. Vreme za koje postoji nebrojeno mnogo načina da se pametnije utroši. I šta je uopšte pametno utrošeno vreme? Da li je ovo piskaranje gubljenje vremena? Da li je važan broj onih koji će to pročitati? Važno li je da li će se to nekome dopasti?
Naravno da jeste. Jer da nije, zadržala bih to ili u svojoj glavi u kojoj zaista postoji dovoljno slobodnog prostora ili pak u računaru, gde već, moram priznati, polako nastaje problem u vidu skučenog prostora. Za hvalu ili ne, moja glava ostavlja više onih slobodnih gigabajtova nego računar. Što – varate se, nije rezultat mog velikog kapaciteta, nego neracionalno iskorištenog prostora, koji ostavlja rupe na sve strane. Ko razume, shvatio je.  Dakle, važno je. Ali nije dovoljno. Toliko sam naučila da je kvalitetno samo ono što se od srca radi, ono u šta čovek ukleše i svoju dušu, svoje emocije, svoja razmišljanja, deo sebe, deo svoga srca. Meni je važno. Izuzetno važno. Važno mi je jer sam u redove na ovim stranicama ostavila minute i sate svoga razmišljanja, svoje tuge i svoje sreće. Ostavila sam uspomene kojih već sada ne stižem da se sećam. Ostavila sam uspomene koje već sada želim da živim i čitajući ih, ponovo oživim. Ostavila sam ih da me podsete da i posle kiše sunce sija. I…shvativši to, shvatila sam i to da ni jedan minut potrošen za kuckanje ovih redova, ma koliko ponekada mislila da je mogao biti korisniji, nije skup, nije potcenjen, nije uludo potrošen. Svaki je utrošen upravo onako kako je trebao biti. Jer to sam ja, svaki red koji napišem. Da li me to čini tužnom, sretnom, nervoznom, zjalavom, odgovornom ili neodgovornom osobom, lošom ili dobrom majkom, zanimljivim ili dosadnim drugom za živeti sa, tu sam, u svakom od njih  i dok god plaćamo hosting biću tu…da se podsetim na ono čega nisam stigla da se sećam. A posle…ostaće tekstovi, daleko od sveta ali i dalje blizu moga srca, da kao verni saputnik podele sa nama, sve ono što je bilo, što jeste i što želimo da sačuvamo.

Velika pamet u malim glavama

Znači…sedim, pokušavam da uradim nešto korisno, dok me glava razbija kako boli. E sad, kako može da razbija ona mene kada boli nju? E pa zato što je moja, htela ja nju ili ne. Nije da smo se mogle birati, nije da smo najsretnije jedna sa drugom. Ali sad…šta je tu je, od toga se pobeći ne može. Stepenice2Kažu, što boli neka otpadne,…kako sad glava da mi otpadne, mislim, na šta bi to ličilo (mada bi možda bolje ličilo nego što sada liči)? Drugi kažu, boli kada te ubija promaja kroz tu tvoju veliku šupljinu. Šupljina ili ne…i dalje boli.
Vetar, taj užasan vetar, ne jesenji, jer isto mi čini i letnji, samo, vetar, prejak vetar, olujni vetar. Naravno, shvatim da me on ubija tek kada već stigne, ali, onda je već svejedno. Kada stigne, onda me već zabole za njega, a više ne boli od njega.
Naslov – a ne…nije to o mojoj pameti u maloj glavi. Moja je sve samo ne mala i pametna. Nego, onaj mali moj sin, zjalavko, što mislismo 1. septembra da taj za školu još nije, ma bebast je još, kako će…?!
Stigosmo dakle juče, sa olujnog vetra, kišice i lakiranja stepeništa u komadima mnogo na sve otvorenom, kući, u naš stan. Gde ste bili, šta ste radili, pita mali. Pa znaš sine, lakirali smo stepenice, farbali, da mu sada ne crtamo šta je lakiranje, lakše će uklaviriti ovo drugo. Pa kako ste farbali kada se ništa ne vidi na njima, na to će on. Vidi,…pogledaj – pa upre prstom u njih. Pa – ne vidi se, jasno da se ne vidi, kada to nisu te. Ove ćemo sine, čim pre to bolje, fleksom pa napolje, sa sve trećeg sprata, a bogami i četvrtog, pa do dole, pravac predsednici kućnog saveta na glavu. A nove, te će tek da dodju, čim ih stric stolar pripremi za nas. E sad dete misli dalje, hmmm, a šta je sa našom kućom?!!! Kupismo je li, plac, crta mi tetka kuće, crta mi mama kuće, kao biće jednog dana, a oni tu meni nove stepenice u stari stan…Radi njemu tako mašina u glavi, radi, prevrće, pa na to izbaci, sa sve suzama u očima…ali mama, zašto farbate stepenice za ovaj stan, kada će to biti nekome drugom i trošite pare na te opet, stepenice, umesto da ste ih stavili u novu kuću?!!!
Nema šta, mali je totalno u pravu. Jedino, sine – sitan, mali problem, nemamo još kuću, jedino da turimo stepenice, pa da zidamo oko njih. Ali, šta reći, kada zapnemo sa finansijama, sigurno ćemo potražiti savet kod malog…

Jedan neobavezan razgovor sebe sa sobom

Razmisljanje

I tako…Sanja i ja, ja i Sanja, razgovaramo, uz kaficu ili bez nje, ako nam se uopšte ukaže prilika za druženje. Mada…uvek sam mislila da sa Sanjom nikada nisam sama. Ali, eto, situacija nedostatka, kao vode i hleba neophodnog vremena, tako nalaže. Druženje nam se svelo na minimum. Što, kada malo bolje razmislim, i nije tako loše. Jer to što od Sanje čujem, ponekada bolje i da ne čujem. Jednostavno, pokušam da ignorišem, kao da ništa i nije rekla. A ona opet, u pravdu, ponovi glasnije, da čujem a ne da se pravim i vadim kako me uši slabije služe od promaje.

Njoj ponekada jezik zaista radi, kako se ono kaže, brže od pameti (pod pretpostavkom, naravno, da je ima). Taj njen jezik uvek (no dobro, skoro uvek) zaboravi stati na pešačkom prelazu, pogledati levo – desno, odmeriti situaciju i ako je bezbedno, preći put. Jok, taj ti se zapuca, pretrči, kao u ruskom ruletu, ako nema opasnosti super, ako ima…e pa videćemo kakve će posledice biti. Što bi rekli (a ovo je istina) malko su ga više zasekli kada je bila beba. Znao je onaj od gore, bilo njega ili ne, da joj ga treba zalepiti da ne mrda. Ali…lekari su čudo, prevarili ga u njegovim dobrim namerama!

I  dalje, šta uopšte briga okolinu šta ona misli i šta ima da kaže… Ako nemaš šta pametno reći, ponekada je bolje ćutati. Ponekada…A kada je to ponekada? Njoj je uvek nikada….I ne znam dokle ću više moći ispijati kafu sa njom, sad već samo srknem da je što manje slušam, pa bež…tutanj…praši od nje! Možeš misliti, uvek tera neku pravdu, kao da je plaćena za to. I onda posle svi duvaju oko nje, a ona sve nešto, šta sada duvaju, kada je samo rekla šta je mislila…A pitao je neko uopšte za mišljenje? Nikako ne mogu da joj razbistrim taj zamućeni mozak, da je ćutanje zlato. Bolje prolaze oni koji sami sebi zalepe jezik za ono ispod njega, pojma nemam kako se zove (gore je valjda nepce…a šta li je dole, zemlja onda?ili more možda, baruština jedna, beton?).

Istina je. Bolje prolaze. Nije dokazano. Ali…tako mi se čini. Uspeju se uvući na neka mračna i pomalo (čitaj jako) neugodnog mirisa mesta (da ne kažem – smrdljiva) , iz kojih se izvlačiš samo ako ti se posreći pa nosiš naočare i imaju za šta da te izvuku. Pitanje je sad, za koliko su slepih putnika registrovana ta dupeta…Mada…čini mi se, takodje, da neka od tih mesta vole prisustvo mase u sebi, pa im sve lepo i sve se užive i sve im žao kada im neko uskrati to zadovoljstvo! Valjda mu to dodje neka vrsta simbioze – kako kaže  википедија – „simbioza predstavlja zajednički život dva organizma u kome oba člana te zajednice imaju koristi”. Onom pozadiskom delu je dobro, jer ga nešto iznutra fino ogreva, ispunjavajući mu dušu i telo bez preteranog naprezanja, a onome što ga greje iliti činiocu radnje je dobro, jer – biće da oseća zadovoljstvo što se mogao naći pri ruci…da ne kažem pri guzu…

Posle ovog, gore napisanog, nije ni čudo ako Sanja postaje neželjeno društvo čak i meni samoj, a ne okolini. Ali šta ću, moja je…trpim je, dok mogu, a kada ne budem više mogla, pa…od nje pobeći ne mogu. To mi je, što mi je. Mada…ruku na srce, nije da se baš ne bih složila sa njom. Godine su to konstantnog druženja i medjusobnog (ne)razumevanja. Kao u braku…tolerancija, strpljenje i obostrano razumevanje je čudo!!! Ne svetsko, ne sedmo, osmo, deveto ili već koje, nego obično, jednostavno, svakodnevno a ipak ne sveprisutno, čudo.