Nisam pametna, zato pazim na času

17.00 h roditeljski sastanak kod Dekija
18.00 h zakazan (nedelju dana ranije) familijarni odlazak zubaru, gde će samo najmladji učesnici biti predmet burgijanja. Ovi veliki su hrabri samo za male :whistle:

Kada se spomene roditeljski, ja odmah u bedak, šta će sad biti…ovaj put, nadala sam se da neće biti tema ekskurzija. Jer – što bi rekla moja koleginica – ne da nam komšija…A to ne može da Deki ne ide pošto je Boki na svaku išao. No, to nije bio slučaj. Malo je pričala učiteljica, u koju mi je bilo preteško gledati, pošto je nedavno ostala bez supruga i tuga joj izbija iz očiju, malo dečiji psiholog, koja je za našeg Borisa odigrala veoma važnu ulogu u životu. Bilo mi je žao što sam znala da ću se morati tražiti ranije, jer  je pravo zadovoljstvo prihvatiti savete koje ta žena nenametljivo ume da da.

Za ono kratko vreme uspela sam da pohvatam čak i po neku dobru taktiku koju koristimo (a koje sam u nekim susretima u četiri oka od nje naučila) u svakodnevnim situacijama komada mnogo, kao i da se prepoznam u onim bedastim potezima koje povučemo, ne ostavljajući sebi vremena da razmislimo prije nego što kažemo i uradimo. No da ne dužim, biću toliko slobodna da za one koji umeju da prepoznaju i priznaju da nemaju uvek pravo rešenje za sve ponudjene situacije, prikačim ovde savete koje nam je psihologica (glupo mi je da kažem psiholog, kada nije muškog roda, i ako je možda potpuno gramatički neispravno,  al’ šta me briga…) spremila. To je, naravno, samo za one koji već ne znaju sve i otvorena su srca da prihvate po neki savet (koji pri tome ne dajem ja, jer ja pojma nemam ali se trudim da naučim).

[box type=“download“] Za one koji ne znaju sve i dobro bi im došao po neki stručan savet, pri tome ne misle da su psiholozi psihozni i ne odbijaju pomoć, kao ni ideju da priznaju da im je pomoć potrebna

Preuzmi ovde ako se pronalaziš u gornjoj rečenici :kafa:

[/box]

17.50 h ….vreme je da se podje, mene…već unapred hvata prpa, panika, vrti mi stomak pa sve zavija. Boki…drhti već nedelju dana, mada nije doživeo apsolutno nikakvu traumu sa zubarom, niti zubarkom  :namig: . No, valjda mu se može oprostiti, naročito ako se uzme u obzir da je njegov dida onomad, dok još nije narastao (tada je bio nekih pedesetak mladjahnih godina), prestrašio zubara i sestricu mu, pa je ista nazvala mamu da joj kaže da ga više ne šalje u beloj košulji. Kaže ona, bela kosa, bela košulja, beo on, leži u stolici, bez svesti. No, možda to i nije loše, samo ga malo politi vodom kada završe i super, prošlo bi sve bezbolno. Ili, da ga vodi ona, kako ga je i do tada vodila…kako je vodila i njegovog brata, mene, sestru, pa sve tako redom…Šta reći, Kraljica Majka je hrabra za sve nas.

No, čini nam se, eto mladjahnog naslednika Kraljice nam Majke u vidu malog Dekija. Raduje se, usta…da nema ušiju, trčala bi oko glave. Kaže kako još sigurno tri puta mora da ide da mu bušikaju zube. I – hoće da ide samo kod ove zubarke i ni kod jedne druge! Divne, strpljive ženice. Mali seda bez problema, kulerski nešto priča…Kaže on njima – a kako da vam dam znak da me boli? Kažu one njemu – samo reci A. Kaže on njima – AA, a one…samo još malo, pa stanu. No, kada je sve bilo gotovo, on se smeje i onako šeretski klima prstom, ja sam rekao AA ali one nisu odmah stale, no nema veze…i već trči, radostan, da uteši brata kako je zubarka super i kako treba da bude hrabar. A Boki, samo što zemljotres nije izazvao u čekaonici.

Sve u svemu, obećale su da će biti iskrene prema njemu, da će mu sve reći kako će biti i tako je i bilo. Izvadila mu je zub, da nije stigao ni da primeti. Posle smo se slatko nasmejali…turila mu je tampon i uputstvo da ne priča nekih 5 minuta. Mi smo to, radi sigurnosti (?!) produžili na petnaest. Ali…taj bi i na guzicu progovorio da mora. Samo je mlatio rukama, pokazivao očima, ma, super je sve prošlo i svi smo bili presretni, što smo savladali (donekle) jedan strah! I – jako smo ponosni na dečake!

Kada je stigla noć, onako sve sabrano, kako to naša deca vole da procene, ovo je bio dobar dan (mada ja baš ne volim te procene, jer je svaki dan dobar dan zato što ga imamo). Plus – priznala sam mangupu da je bilo divno od njega što me je ubedio da barem pokušamo otići kod školskog zubara, jer sam ja bila seljačka varijanta za privatno – to je i dobro. No, privatno, to je i skupo, a što je skupo, to ne može biti često. A ovako, imamo rezervisane srede za takvu vrstu druženja i najzad šansu da ispravimo ono što sam ja zeznula, jer nisam bila dovoljno uporna da na vreme odemo kod zubara.

Razgovori za okruglim stolom

…kaže Ženin tata (žena = mama druga mog starijeg „andjelka“)  “…eh…i mi smo nekada aktivno uključivali  stručnjake u vaspitanje naše dece. Leva mi je bila pedagog a desna psiholog.“ No dobro…sigurno je prošlo nekih 5 – 6 sekundi mog čudim – čudim zblenutog pogleda, koji govori „Zar je moguće? Već u ono vreme? Je, kako savremen čovek!“…dok mi do onih malih sivih nije doprlo koja leva i koja desna. Pukoh od smejanja!

Uz dužno poštovanje svim učenim, stručnim ljudima ove naše male, slatke državice a bogami i dalje, ponekad se pitam nisam li pogrešila što i ja iste te, po nečijoj preporuci (a nije da nije bilo takvih predloga) nisam uključila u zdrav i prav rast svoje dece! I onako smatraju sebe decom sa nesretnim detinjstvom, i onako se smatraju tučenima, i onako smatraju da mama samo viče.

Pa…ako je nesretno detinjstvo biti zdrav, imati krov nad glavom, svoju sobicu, biti obučen, obuven, nahranjen, imati svoj tv, računar, igračka brdo jedno, miran san i ljude koji ih vole, imati za obavezu jedino namestiti krevet, obući se, oprati zube, i uraditi domaći zadatak…onda da, zaista imaju nesretno detinjstvo i razlog za patnju.

Ako biti tučen znači dobiti nekoliko puta u životu desnom po guzici + par ćuški po temenu levom u prolazu, koje pri tome više liče na slučajni dodir nego ono drugo…onda da, tučeni su, nema mi odbrane.

Ako je vikanje (no dobro, od toga ne bežim)…ipak…da, vičem. Izem li ga, kada šesnaesti put ponovim istu stvar, zaista više ne mogu da govorim normalnom visinom glasa. Nekako…izoštri se, pa postane prodoran…verovatno prolazi i kroz zidove!

No sad, šta je – tu je. Odlučili smo se više za modernu verziju – teorija maltretiranja dece konstantnim monologom u njihovu korist sa sve psihološko – pedagoškog aspekta bez leve i desne, takodje…i bez stečene diplome. Diplomu nadoknadjujemo aktivnim uključivanjem psihologa, učitelja i ostalih akademskih gradjana u naš život i život naše dece. No, s obzirom da smo na raspustu, u nedostatku stručnih saveta, puštamo mašti na volju i sedamo za okrugli sto.

Razgovaraćemo. Skuvasmo kaficu, čajić, posedasmo…rekoh…“Želite li da ja zasedam ili ćemo pričati?“ Odlučismo se za priču. Dakle…“…izvol’te dragi naši dečaci…šta je naš problem? Šta kome smeta, ko je čime nezadovoljan, ko se oseća ugrožen u ovoj našoj simpatičnoj porodici? Ko je ljubomoran, zašto je ljubomoran, kako da rešimo problem?“

Ispostavilo se da je mali ljubomoran na velikog, veliki na malog. Mali misli da je manje voljen, veliki takodje. Rekoh…“…no dobro, mali…a gde si ti  to izmerio da je manja ljubav prema tebi? Imaš neku vagu ili šta? Još nisam naučila kako se meri količina ljubavi, nauči me!“

Možda se ljubav i može meriti delima, no – količinski? Eto, oni je izmeriše, kako je kome odgovaralo. Jednog više volimo jer je pametniji (opet pomoć prijatelja – vaga za merenje pameti?), zna da savija origami, drugog više volimo jer mu ide sport i radi domaće zadatke. O bože!!! Zemljo otvori se, progutaj me (i ispljuni posle) da ne slušam više te bisere dečijeg mudrovanja. Pa kako se mogu deca više i manje voleti? Mogu različito, jer su i sva deca različita, ali manje i više?!

Ok, povukosmo crtu, obradismo nekoliko tema dnevnog reda, dogovoreni i sastanci za ubuduće. Svi sretni, zadovoljni, deca pogotovo jer počeše da se brinu koliko će dugo ta priča trajati. Priča završena, obradjen način ponašanja ubuduće. Dugo li je trajalo….do sledećeg dana. Šta je bilo? Pa eto…veliki je odlučio poslušati savet kako je računar opasna stvar koja kvari vid i završiti sa igricom u kojoj su se bili zaneli sa mladjim bratom. Da…ugasiti igricu i preći na internet.

Šta je bilo dalje? Malom je izgoreo fitilj i kao mala petarda je prso! Pa nije on sisao vesla! Ekran je ekran, bila to igrica ili internet! Palac – dugme – off računar! Veliki – polomiće mu ruku na trideset komada! Toliko o razgovorima za okruglim stolom, raznim aspektima i uglovima gledanja svačijih tačaka gledišta. Ma bre…kasno li je sad za onu…“levu – psihologa i desnu pedagoga“?

E da…da ne zaboravim da napomenem, oni se inače jako vole!!! 😉 Al’ stvarno 🙂 samo to ne izgleda uvek tako…

Put izgubljenih dečaka

Zvonilo je za kraj časa. Upakovao je knjige u torbu, pravac čiviluk, jakna, kapa i sve po redu, pa sve u društvu drugara origami majstora – pravac kući. Po već ustaljenoj ruti, pozdravili su se na ćošku, pa jedan levo, drugi desno. Onako mali i sitan, žurio je, da mu se mama ne brine. Navikla je na njegovu odgovornost i imala puno poverenje u njega.

Ustaljena ruta podrazumevala je najsigurniji put do kuće, sa što manje velikih raskrsnica i sumnjivih uglova. Iznenadili su ga drugari. Ako se drugarima mogu nazvati. Iznenadili su ga – ali na sasvim pogrešan način. Deca, jedanaestogodišnjaci. Za pojam razumnog bića – još jako mali za grubosti koje umeju da nanesu. Ne mogu čak ni reći nesvesno, već naprotiv, vrlo svesno, smišljeno, namerno, zlobno i zavidno.

Iznenadili su ga i preprečili mu put. Vredjali su ga, čupali i gurali. Zašto? Da li im je dao dovoljno dobar razlog? Da li im je dao razlog uopšte? Da li im je bio potreban razlog ili samo meta? Podložna meta. Dobroćudno dete, koje izbegava svadje, nevolje, agresivne reakcije, bilo kakve neumerene ispade. Jedno mirno, vaspitano, inteligentno, vredno i radno dete. Dete uz koje i origami majstor postaje mnogo smirenije dete. Dete, koje zrači mirom i toplinom.

Ipak – uz sve nabrojano, dao im je dobar razlog. Sebe. Takvog kakav jeste. Zbog svega što oni nisu ili ne uspevaju da budu. Zbog svega što njemu polazi od ruke a njima ne. Zbog toga što oni iz sebe crpe ono loše, negativno a samo kada bi se malo potrudili, mogli bi pružiti jednako dobrog koliko i on, dečak koga su maltretirali. Potrebna je samo želja, hrabrost, biti ono što jesi, biti dobar, uzoran, biti ono što je teže biti. Ovako, prepuštajući se lakšem, nizvodnom toku, dozvoljavaju reci nestašluka da možda preraste u nešto mnogo veće, da se uzburka, pretvori u bujicu ružnih i grubih dela…a tada…tada će već biti kasno da se bilo šta promeni.

Možda će i pokušati,…ali…sve će biti mnogo teže. Prepreke će biti mnogo veće a posledice jednako tako oštre kao nepravda koju ovako maleni nanose svome drugaru. Nanose mu tugu i uživaju u tome. To je još veća ironija cele priče. To ih čini zadovoljnima, to ih čini uspešnima. To ih čini boljima od njega. U njihovim očima i njihovoj duši.

Kome treba pružiti pomoć? Malom, dobroćudnom dečaku, koji se nije odupreo, koji nije uzvratio, nego je samo pokušao naći novi put do kuće? Njemu, koji je i pored njihovog nestašluka, nastavio tražiti pozitivno rešenje problema? Ne, njemu nije potrebna. Nije čak ni želeo da se tuži u školi. Možda delom iz straha, možda delom iz ponosa. Da ne bude onaj dečak koji se tuži. Njemu nije potrebna pomoć, on je ima. Ima je u svojoj majci, ima je sam u sebi. Ima je u zdravom odrastanju i razgovoru u kući.

Pomoć je potrebna njima. Izgubljenim dečacima. Izgubljenim u ovom svetu, koji možemo deliti samo na dobar i loš. Izgubljenima negde u sredini. Jer svako se dete rodi kao neiskvareno biće. Svako je jednako nevino svojim dolaskom na ovaj svet i niti se jedno nije tražilo na isti. Sva su deca na svet došla odlukom odraslih, nadajmo se i zrelih ljudi. I kao takva, nevina i u život neupućena, zaslužuju da im se pruži pažnja, jer nisu se izgubili zato što su morali. Izgubili su se jer im neko nije objasnio pravi put, nije ukazao na pravila ponašanja na tom putu, neko ih je…jednostavno…pustio da sami pronadju pravi.

No…takodje, nije potrebno dete uvek voditi za ruku dok ulicom korača. Potrebno mu je pružiti i odredjenu slobodu. Ali, ta sloboda sme da doseže samo dotle, dokle je dete u vidokrugu onoga ko je za to dete odgovoran. Onoga, ko je doneo odluku da to dete poseti ovaj svet. Onoga, ko je imao toliko smelosti da ga iznese na životni put. Onoga, ko na tom putu treba da ga čuva. Onoga ko treba da ga usmerava.

Ne…ne treba našem dečaku koga nisu pustili ni jednim putem da dodje do kuće pomoć, on je i pored toga na pravom putu. Pomoć je potrebna izgubljenim dečacima, koji su sprečavajući njega, odvlačili sebe daleko od smera kojim su trebali poći…