Znam da si ponosna!

Draga seko,

Neću te dugo zadržavati. Kasno je. Ili bolje, rano je…mislim da je tu negde, oko 3 sata, onih ujutro.

Nego, da ti kažem, još dok ne legneš spavati…Znam da si ponosna. Neću ni reći: „Da si bila tu, bila bi ponosna na njih!“ Neću, jer znam da si bila tu. Zato ti i kažem. Idi sad, odmori se, biće dana, razmenićemo utiske.

Da ti kažem, sve je bilo super! Ma, i čorba je bila odlična…i torta, i muzika…i znaš, čini mi se da se niko nije čak ni posvadjao. Znaš kako to ide sa svadbama. Ne, sve je bilo savršeno, baš onako kako si zamislila. Da, možeš biti ponosna, oženila si sina!

I jeste, dobro kažeš, izgledali su tako sretno,  želim im da tu sreću zadrže zauvek, jer i ti im to želiš, zar ne, više od svega na svetu…

Seko, znam da si sretna, možeš sad malo odmoriti, ali nemoj previše, imaš još jednog sina da oženiš, pa ćemo se videti opet! Bubam te, odmaraj! Volimo te!

Kišobran

Potrčala je niz stepenice, već je kasnila. Konstantna trka, žurba, let kroz život nosili su je bez mnogo prostora za razmišljanje. U principu, sve je išlo po navici, ne onoj lošoj…samo uhodanoj. Dobro utabanoj stazi svakodnevnice, protiv koje, u suštini, nije ni imala šta reći.

Naprotiv, više bi joj smetalo da se pojave znaci iskakanja iz iste, jer to bi, skoro zasigurno, donelo sa sobom nevolje. No, to se ipak desilo.

U trku, ni ne bacivši pogled kroz prozor, takodje, ni ne osvrnuvši se na zvuke laganih kapi na prozoru, izašla je na ulicu i tek tada primetila da će imati problem tokom celog dana. Tmurni oblaci stajali su iznad nje, čekajući da se otvore upravo u najnezgodnijem trenutku…kada bude na putu do one zgrade. Ni ime joj ne želi reći. Retko kada je ta zgrada donela nešto lepo, sem bolnog izvlačenja prošlosti na površinu, dokazivanja, upiranja prstom, suza, zlobe…

Ostade kod kuće. Kišobran. Nazad se, naravno, neće vraćati, doza sujeverja ipak joj ne dozvoljava. Odlučuje se da hrabro korakne u dan, ne znajući šta je čeka iza sledećeg oblaka.

Hoće li proviriti tračak sunca ili će se za njim redjati jedan za drugim, oblaci, tmurni, teški, olujni? Sa druge strane…i da je ponela kišobran, bi li joj on pomagao da se zakloni od svih kapi koje budu padale ka njoj? Prekrio bi, i onako, samo delić nje. Čemu kišobran? Prvi nalet vetra izložio bi je ponovo istim onim kapima od kojih bi se pre toga uspela skloniti. Možda, još gore, izvrnuo bi njen kišobran naopako i još je više ogolio u očima prolaznika. Bila bi, kao naga usred užurbanog, zaposlenog sveta, koji bi našao vreme da se okrene i posveti joj podrugljiv pogled.

Pruža korak, skuplja ruke oko kaputa, da ga malo pripije uz sebe i pokloni sebi neku vrstu sigurnosti. Ide. Što je sudjeno – sudjeno je. Biće kako treba da bude. Nikakve kapi i nikakvi oblaci neće uspeti da je ometu u onome za šta se bori. Bori se za deo sunčevih zraka koji će i dalje nastaviti da greju sve ono što je njenom srcu drago. Pružiće joj okrilje i toplu sigurnost, sigurnost koju je stekla i ne želi da izgubi. I nikakav kišobran, nikakvo skrivanje, bežanje…nije joj potrebno da u tome uspe. Potrebno joj je samo da hrabro gleda kroz tmurne oblake, razgrne ih svojom voljom i zgrabi tračak sunca koji je njoj bio namenjen.

Na obalama kruševačkog mora…

Dragi naši…zašto ste nam vas uzeli?

…da znate…baš nam nedostajete. Neka čudna knedla (malo…malo, pa mi se zbog nečeg u zadnje vreme zaglavi u grlu…) opet mi opseda vrat i dodje mi da ga zadavim, pa da me ne maltretira više. No, to se neće desiti jer ja sam faca u ovoj priči i ja odlučujem šta će sa mojim glavonosiocom da bude.

Što bi reklo moje najmladje (a imam ih čak dva komada 😉 ) dete: “Mama…jedva čekam da idemo u Kruševac…no, sa druge strane, baš i ne čekam, jer…kada dočekam, to znači da ćemo krenuti a kada krenemo, to znači da će brzo i proći…“ – tako reče i ne pogreši. Istina. Odbrojavanje traje još od 2007. godine kada smo vas prvi put posetili u vašem novom domu, novoj kući, starom gradu ali sada vašem novom gradu, …daleko od očiju…ali ne i od srca. Traje i pitanje kada ćemo kod Dušana u Kruševac. To je uvek u modi…čak, kada bismo stavili na vagu Kruševac i more – uopšte ne garantujem da ne bi bio Kruševac taj koji bi prevagnuo. Zašto? Jer ste vi tamo.

Zašto vas volimo samo toliko koliko vas volimo a volimo vas ogromno? Zato…što ste naši, zato što ste to što jeste, zato što je bilo nezamislivo kako ćemo kada odete, pa eto ipak, svi preživesmo ali vas se veoma često setimo. Veoma nam često nedostajete, veoma često žalimo što vas je život odveo tim putem (negde malo rdjaviji, negde malo bolji…negde pravi primer kvalitetnog auto – puta…negde radovi još traju), veoma često poželimo da se desi neko lepo čudo i da se vratite…pa taman vašu kuću i na nekom kamionu doneli u našu i vašu…Suboticu.

Draga naša Tetkačo 🙂 bila si tu…uvek. Ako smo mislili nekoga maltretirati svojim kafiranjem, znali smo da uvek možemo računati na tvoju nesebičnu žrtvu 🙂 . Ako su padale bombe…nama su padale kockice za yamb. Ako smo želeli nečije strpljenje i nečiju opuštenost, nečiji osmeh i dobru volju…nečije razumevanje…bila si tu.

Rodio se Boki…rodio se Dušan…rodio se Ivor…rodio se Deki…rodila se Lana. I…svi zajedno…odrastaše u dvorištu jedne ulice pune voća…prašnjave, blatnjave, zatrpane snegom…svih godišnjih doba njihovog najranijeg detinjstva. Voleli su se, svadjali su se…imali su policajca Dušana u svojim redovima…brata trezvene glave koji je kao neutralac najčešće posmatrao i ocenjivao nastalu situaciju. Nekako…uz vas, srce nam je bilo puno.

Nije nama srce sada prazno, prepuno je i dalje, prepuno isčekivanja susreta, sećanja, lepih uspomena…ali…nedostajete, da ga kako okrenem…nedostajete nam. Osećam neki žal za onim danima…ali kada bih mogla da ih ispreplićem sa ovima danas. Neke stvari ne bih menjala…ali ako bih nešto mogla promeniti, to bi bilo postavljanje barikadi na putu za Kruševac…ali trajnih, eto…to bih promenila, čak i ako znam da je vama dobro baš tamo gde jeste, bez obzira što i vas ponekad, ako ne i svako jutro uz kaficu, zaboli srce bar na tren.

Hvala vam na odmoru, hvala vam na danima sa vama…hvala vam na svemu,…ali i onda, zašto je baš moralo tako biti, da nam vas uzmete i odvedete daleko od nas?