Društvo, sedam pogodaka na lotou, uplatili u jednom malom mistu u ‘taliji!!!

Kako sam obećala kole(g)(z)i (odabrati slovo po želji, uopšte nisam sigurna koje je ispravno) grandeu da ću ovaj naslov iskoristiti u nekom postu sigurno, tako evo sada i činim, sa sitnom izmenom, mesto za utrošiti zgoditak neće biti Italija, nego Mehiko…Mexico, Meksiko, kako god želite…svejedno nam je. Evo za šta smo se odlučili, ništa posebno, ništa ekstravagantno, onako…primereno mogućnostima…Naravno, ako se previše ne uobrazimo, sigurno ćemo vas pozvati da popijemo jednu kaficu, naravno, ako pronadjem gde je kuhinja i kako se kuva u istoj…
Ko nije siguran da dobro vidi, naročito oni što im naočare vise oko vrata, slobodno neka klikću na slova FS u donjem desnom uglu, malko će im uveličati prizor. Dakle, za svakodnevni život bismo naravno odabrali nešto drugačije, ali ovako…za otići na par dana, ovo je sasvim zadovoljavajuće…

[flagallery gid=1 name=“Gallery“]

U isčekivanju…potraga za slanom vodom!

…inače mama…još malo pa idemo na more…inače mama…još koliko dana do mora? Ufff, šta je sa tom decom i morem? Da, da, da…šta je sa decom i morem…ne zna se ko je gori. Juče smo bili do našeg najultramegagigapopularnijeg marketa (nije da su baš ekstra giga u našoj nam Subotici) i sve nešto kao idemo da spiskamo novce na „sitne“ potrepštine za dečiji rodjendan (deca jesu sitna, ali potrepštine…), kao ono…staložena i veoma praktična, i nikako potrošiti izdvojena sredstva za proslavu mama, dohvata se super povoljno ponudjene tašne za plažu! Kako i ne bi bilo povoljno, kada su napisali da je povoljno. Pa kome još ne treba tašna za plažu kada ide na more?! Mislim stvarno…Kome još ne treba?
Pa ne treba onome kome je plaža kada zagrabiš nogom iz dvorišta, a staviš ručak da se kuva, omućkaš noge (a bogami i ostale delove) u slanoj vodi, pa onda čuješ da ti ćufte trče po šporetu, jer si se zaneo u ronjenju! E tom nekom ne treba tašna za plažu, kada možeš dobaciti peškir sa prozora pravo u more!!! Ali, gde ćemo se izdvajati, kakvo bi ja žensko čeljade bila, da nisam kupila, već gore pomenutu, torbu za plažu? U stvari, kupio mi je Mangup…šta će sa mnom…zvocala bih verovatno do izlaza (a to u pomenutom marketu traje…..), a možda i dalje!
I tako…sitne potrepštine za rodjendan kupljene…tašna za plažu (e vala ima da potrpam peškire u nju i da je nosim na plažu) kupljena, znači, velike brige polagacko se rešavaju!

E sad….da taj polazak na more ne bude tako jednostavan, moraćemo se ekstra zalagati na poslovima nam našim sve do poslednjeg dana pre polaska, a taj dan ako treba i do kasnih noćnih sati, samo da odemo put slane vode!
I šta će nas tamo dočekati? Za početak, ta posoljena vodica, nadamo se…ako u ovoj SEKI nije i ona izfiltrirana usled raznih nestašica, pa možda i soli nestalo, pa ko veli, dok mož, nek se iskoristi….Nadamo se suncu, ako još uvek ima volje sijati kao što je nekada sijalo i grejalo, jer…ni sunce više nije kao što je nekada bilo. Nadamo se onom naglasku meštana, koji tako prija čuti (doduše, možda nekome i ne, ali ja ga obožavam), pa onda, najviše od svega, nadamo se mirisu mora! Uz sve to, dobro bi se bilo malo i odmoriti na moru od priprema za more….
I tako…čim stignemo…pravac žubor na weliku šolju (da ne zagadimo veliku vodu), pa pravac plaža! I onda, ritual, svakodnevni, strašan, naporan ritual, koji cedi poslednju mrvicu snage iz organizma! Moraš ustati, a da to nije zbog odlaska na posao (ne znam kako ćemo to podneti…), pa onda…moraš skuvati kaficu i čak sići nekoliko stepenica (ima sigurno petnaestak) do plaže i pri tome još tu kafu i popiti (u hladu naravno). A tišinu i mir remetiće ti neko dosadno oglašavanje njihovih, morskih golubova (čitaj galebova), koji besramno šetaju po plaži (kao naši, subotički, po Korzou), pa još onda i zapljuskivanje talasa….ne znam…nekako ćemo podneti tu muku! Pa se onda još moraš i bućnuti u vodu, pa ležati na suncu, dok poslednje graške znoja ne ocedimo u peškir, i tada, kada skontamo da postoji šansa da se otopimo i da nas ne pronadju, opet pravac voda (veoma nazdravlje za srce…ali šta nas briga, još se ne brinemo za njega) i tako u krug.
Pa još ako nam se posreći da nas ne opali alergija na sunce,…gde li će nam biti kraj…I kada dan polako pridje kraju, moraš još i auto upaliti (ne zapaliti), pa pravac do grada na sladoled, pa maltretirati se kroz one uske ulice starog dela Trogira, pa onda buljiti u one milionerske jahte…pa šetati kraj mora…i opet…lizati sladoled ili ispijati kaficu…
Ne znam…sve nešto…ne mogu da verujem da se bliži i taj dan. Naravno…neću sad početi ovde po blogu da odbrojavam dane….ali…nadam se da će sve biti u redu i da ćemo stići do našeg odredišta sa svim zubima i ostalim delovima na broju i da nas nikakva neplanirana dogodovština u tome neće sprečiti (šta ću, kad sam sujeverna (pomalo), pa da ne ureknemo…)