Špijun na biciklu

Krećemo. Jutro. Pravac garaža. Pravac drndava brava. Hoće li otključati ili ne? Svakojutarnje biciklovsko nagradno pitanje. Klincima poljubac, propratna rečenica sa temom kako preći ulicu i kako uspešno stići do škole na čitava tri minuta sporog kasa. Ali i onda…što je sigurno, sigurno je.

Puštam ih da malo odmaknu, turam plavi zub slušalice, plavi zub telefon, muzikica i vozi miško. Malo zaobilazno ali čisto da vidim…da li su pratili zadata im uputstva. Oni idu…sa noge na nogu, polagacko. Drže se za ruke, ne puštaju. Boki mlatara nekom kesom i u njoj vidim perece.

Ok, mislim…poželeo je to da gricka pa je svratio u prodavnicu umesto u kantinu. Nije problem, nije mali pa da ne zna šta mu se jede. Medjutim…i neki dan, pitam ga „Šta si dete moje doručkovao?“, a on mi odgovara „Na žalost…nije bilo pereca“. Kontam…garant je jeo batake, pice, šunke, sira. Pa naravno, presovane u flips ili čips uz dodatu aromu!!!

U čemu je stvar? Stvar je u tome da mi je dobro poznat razlog zašto je to jeo. Kantina u višim razredima podrazumeva borbu i opstanak jačeg. U ovom slučaju to Boris nikako nije. Tuku se, svadjaju se, vredjaju se. On voli tost iz kantine, voli i parče pice, voli i sendvič i mekiku. No…to je za njega pusta želja. Pusta želja je i za još neku decu. Zašto? Zato što je to uvek tako bilo i tako će ostati.

Fizičko. Igraju fudbal. Posle četiri godine, odlučuje se da u petom razredu pokuša i on da igra. Suprotna ekipa se buni kako njegova ima više igrača. Kapiten dobacuje „Nema problema…evo vam Boris!“ i naravno, ludo se zabavlja na njegov račun. Šta Boris radi? Tužan je. Otpočinje razgovor sa nastavnicom i dobija veoma stručan savet: „A da li si razmišljao da se prebaciš u Zmaj (druga škola u komšiluku)?“ On dete zbunjeno odgovara kako ne bi to voleo jer ima ovde u razredu drugara (da napomenem da je prva dva išao u treću školu, a ovde se prebacio zbog daljine i dugačkog puta). Ona će na to dalje: „Pa dobro…a možda onda u drugi razred gde nisu ovi dečaci?“ On i dalje zbunjeno odgovara kako ne želi, jer su mu tu ipak neki dobri drugari.

I sad se ja pitam…ko je tu lud? Kako može jedan prosvetni radnik da savetuje detetu da beži od problema? Naravno da treba nešto učiniti ali ne to! Kakav mu je to signal za život? Da ne može imati to što želi jer neko drugi ne želi da on to ima? Da pri nailasku na prepreku trebamo da se okrenemo i pobegnemo? Da trebamo bežati kao preplašeni zečevi od svih nevolja na koje ćemo naići?

Rekoh mu…“Drago moje dete, to je očajan savet! Ja sam najčešće na strani učitelja i nastavnika, pedagoga i psihologa. Verujem u njihove savete ali u ovaj ne! Ne možeš bežati. Ti imaš jednaka prava kao i oni! Ne kažem da treba da izazoveš nevolju. Ali…treba i ti da pojedeš tost ako ga voliš! Treba i ti da igraš fudbal ako želiš da probaš! Ignoriši ih! Ne možeš dozvoliti da ne uživaš zato što oni uživaju u tvojoj nevolji! Imaš zadatak za naredne dane da pojedeš tost u kantini i da ih iskuliraš totalno! Moraš naučiti da se izboriš za sebe a da pri tome ne upadneš u nevolju!“

Tako sam mu rekla. Tako se nadam da će uspeti u tome. No…život je čudna knjiga. Ko zna na nekim daljim stranama kakve će mu doživljaje ispisati…kakav rasplet situacije. Možda, možda baš jednoga dana on bude trebao njima u životu. I možda…možda ću ga naučiti da im pomogne i pored toga kako su se oni ponašali prema njemu. Možda…ali…razmisliću još valja li biti dobar!

P.S: od kada sam nažvrljala ovo, prošlo je par dana…Boki je juče kupio tost u kantini 🙂 …kaže, nije bilo tako teško 🙂

U zdravom telu zdrav duh

15.30 …još pola sata i polazim kući. Našoj kući, našem domu. Kraj radnog vremena. Predugih osam sati koje ostavljamo dragocenih pet puta nedeljno zarad nečega što je za život neophodno a opet, trebalo bi biti i nebitno. Novac, plata, zarada…kako god to nazvali. Osam sati…onim dobrim danima, kada nema neraščišćenih poslova, ograničenih termina, hitnih dešavanja…Još malo i mangup će doći po mene. Uhodana relacija – stan, Sanja posao, mangup posao, Sanja posao, prodavnica, stan.

U poslednje vreme, ubacili smo sitne zbunove za relaciju, treninge. Što malog dečaka, što velikog dečaka. Ostaje veoma malo slobodnog prostora u tom uhodanom danu. Danu koji podrazumeva ispuniti sve obaveze koje jedan radni dan od nas zahteva, obaveze koje od nas zahteva težnja da deci pružimo sve što im je potrebno, ne i neophodno. Ako to njih čini sretnima, mi smo još sretniji. Nekako, neki mi se osmeh sakrio u duši, tu stidljivo stoji, podseća me na sebe svaki put kada zamislim dečake, svakog u onom sportu u kojem se pronašao. Ili u kojem smo ga mi pronašli.

Onaj mali dečak uporan je bio u svojoj želji da trenira fudbal. Nije da se mogao ugledati na ikoga u familiji, jednostavno, valjda drugari tako diktiraju. Što se mene tiče, čim na ekranu vidim zelenu travnatu površinu prošaranu belim štraftama, ruka se hvata daljinskog upravljača i brzom brzinom skače na neki sledeći program…Ne volem, ne volem, pa to je čudo kako ne volem!!! Ali ovi mali dečaci, tako su slatki i tako su smešni dok jurcaju za loptom, da ne možemo a da ne uživamo u njima. Plus, kada se vidi da je trener totalno uživljen u ceo dogadjaj, dobra zabava ne može da izostane.

Zamislite scenu kada se čovek nasekirica zbog malih dečaka, do nekih osam godina najviše, koji ne uspeju dobro da odigraju utakmicu. Mislim…kao da su ne znam…neka liga šampiona, ako to postoji (čini mi se da sam čula tako nešto…) Do te mere, da se hvata za glavu sa tvrdnjom da on to ne može više da podnese. Nema tu…cile – mile… ko ne radi dobro…izvoli…okreni samo jedan krug ili daj deset (sklekova). Tako su slatki kako ozbiljno shvataju tu svoju obavezu. Deki – sve po pravilima, čim promaši, već sam leže na travu i radi sklekove. A kada krene da radi čučnjeve, onako mršav, sav je kao na federima, moramo ga moliti da barem ne odskakuje od zemlje dok ih vežba.

No…danas onaj drugi dečak, veliki dečak, Boris dečak…ima trening. Mačevanje. Mačevaoc, mačevalac, nemam pojma kako se tačno kaže, no…čini nam se, dobro mu ubodosmo sport. On sam…kružio je, kružio je, probali malo gimnastike, malo karatea, a ono mu sve stoji – znate kako kažu…kao piletu sise (da izvinu pilići…). Toliko je nezgrapan u svemu tome, da je prava tuga mučiti i njega i trenera i vredjati sport. No, u ovom slučaju je mnogo drugačije. Već pri samom predlogu o tom sportu, bacio se dečak u neku vitešku pozu i nabacio presretan izraz na lice. To je to! Pun pogodak! Nešto drugačije, nešto originalno, baš kakav je i on. Priča za sebe. Ne kažem da nisu sva deca priča za sebe, no on je zaista po malo drugačiji…

Odlično mu stoji i zaista se trudi. Što je zanimljivo, ne utrkuje se sa decom, nego se fokusira na ono što treba da uradi, kako treba da uradi, da uradi što pravilnije, što preciznije. Malo mu je jezik dugačak, ali to će trener da saseče. Već su ga prebacili u stariju grupu, što ga čini izuzetno zadovoljnim i ponosnim na sebe samog. Njegov je trud već u samom  startu nagradjen.

Mnogo, naravno…u sportu zavisi od trenera. Oni, kao i roditelji, učitelji, treba da upoznaju svako dete ponaosob ako su pravi sportaši i ako žele da iz deteta izvuku ono najkvalitetnije. Drago mi je da smo i u ovom slučaju naišli na predivnu saradnju. Što se tiče Borisa, trener je zainteresovano prišao, da se uputi u naš način vaspitanja i ophodjenja sa detetom, kako bi mu i on mogao što bolje pristupiti, pošto je primetio njegovu preosetljivost, osećajnost ali uz sve to, inteligenciju i sklonost ka baš toj disciplini. Drago mi je da vidim da se zalažu za sport i da nije svrha svega samo uzeti pare, odraditi odredjeno vreme i zaboraviti na decu. Svi radimo za pare, za odredjeni cilj, ali u ovom slučaju, lepo je osetiti onaj sportski duh, ljubav za očuvanje jednog tako plemenitog i neobičnog sporta.

Jednako mi je drago kada vidim Dekijevog trenera, koji je za barem metar i dvadeset centimetara višlji od svojih sportaša, kako im ozbiljno pristupa i kako se bavi sa njima, kako unosi sebe u to što radi. Tada je, nekako, svako odricanje u to ime mnogo lakše. Naporno je, prolaze nedelje u vožnji na relacijama trening – trening, ali sretni smo da u tom smeru uputimo decu u današnje vreme, kada su poroci na svakom koraku i samo vrebaju onu decu koja nemaju svoj put…vrebaju da ih uzmu sebi za vernog prijatelja, ovisnika, da ih udalje sa onog dobrog puta koji im je namenjen. Nadam se da ćemo istrajati…jednako mi…koliko i deca.

Vetar na malim obrazima

Mali ga je držao za ruku. Njega, koji nije morao biti tu. Njega, koji je bio tu. Držao ga je pun poverenja da će za njega učiniti ono što on želi. I…jeste. Činio je sve da ga učini sretnim. Potrčali su preko terena za fudbal u isčekivanju nečeg novog za njega. Najzad će i on početi da trenira. Svi nešto treniraju, pa će i on. Ne, ne zato što i ostali to rade, nego zato što želi. Odavno to spominje. I on, veliki, njegov imenjak, to zna. Zato je i išao sa njim. Da ga obraduje. Čak i kada su naišli na prepreku, učinio je sve da ne naidje na suze u očima malog dečaka.
Dogovorili su sledeći susret sa kožnom loptom i produžili dalje. Želeo je da ga odvede na veliki teren. Pravi, najpraviji, fudbalski teren. Stigli su tamo, mali sretan jer će mu se ispuniti želja, veliki sretan što ispunjava želju. Katanac. Stavili su teren pod ključ. Zbog nevaljalaca, huligana ili…sponzora. Nije ni važno. Zatvorili su ulaz do njihovih želja. Ali, nema veze, treba samo umeti vešto izbeći tugu na pomolu. Uz malo lepog razgovora, krivljenja istine, osmeha na licu i nežne priče, malog je dečaka učinilo sretnim što je makar iz daljine video stadion, video navijačka mesta ufarbana u plavo – belu boju, video nešto, što je onda mislio da je njegov san. Ko zna na kojem će mestu stajati za nekoliko godina i takodje, gledati u neki san, novi san. Ali u tom momentu, to je bilo to. Bili su na mestu na kojem je želeo da bude. On i njegov imenjak.
Za to vreme, u nekom drugom gradu, udaljenom dosta kilometara od mesta na kojem je dečkić stajao, a imenjak ga držao za ruku, jedan je otac ostvarivao svoj san. Da još jednom postane otac. Po treći put. I svako bi mu pružio ruku i čestitao. Jer dete je najveći poklon i radost života.
Za to vreme, isti je otac spremao paket. Ne, nije to bio paket za velikog dečaka kome je nedavno bio rodjendan. Nije čak bio ni paket u lepim, šarenim bojama, koje onome ko ga drži u rukama učine da srce poskoči, nestrpljivo i jedva sačeka da vidi šta je skriveno u njemu. Ne, nije to bio čak ni velik paket, već potaman, za njenu ruku. Bio je to paket ružne, plavo – sive boje. Ušaran nekim pečatima kao dokazom kroz čije je sve ruke prošao da bi stigao do nje. Da, paket za nju, ne za njega, koji je imao rodjendan.
Bio je to paket koji učini da srce preskoči a duša zaboli. Paket, kojim je jedan otac, daleko od fudbalskog terena, daleko od savijenih papira, daleko od pohvala i kritika učitelja, daleko od srca, daleko od duše, poželeo da obraduje nju, njihovu mamu. Onu koja je sa imenjakom uz njih. Onu, koja uz njega u život vodi decu tog oca. Oca, koji njima nije učinio ništa loše, samo više nije činio ni dobro. Samo je želeo  njima manje, sebi više. Samo je želeo odbaciti zardjale igračke prošlosti i nastaviti uživati u novima. Može li ga iko kriviti za to? Nije nova igračka kriva, ona je nevina još pre svog rodjenja. Dobrodošla na ovaj svet kao sva druga deca istog sveta. U svoj svojoj lepoti i dragosti malog stvorenja. Ta je majka poželela sreću tom detetu, mnogo ljubavi i pažnje, samo joj je suza krenula na oko zbog pitanja, šta bi bilo da njena deca nemaju njega, imenjaka, da ih drži za ruku dok trče po vetru?