Šta je alimentacija?

U rečniku nepoznatih pojmova, pa u nekoj slobodnoj definiciji, to bi bilo otprilike ovako: „Alimentacija je nešto poput čupanja zdravog zuba odbeglom roditelju“.

U životu pak, alimentacija bi bila novčana nadoknada za izdržavanje dece TOG roditelja koji treba da plaća pomenutu nadoknadu, a nalaze se pod starateljstvom drugog roditelja.

U očima TOG roditelja koji treba da od svoje slobode otkine novčanu nadoknadu – ista se smatra nadoknadom za učestale frizure ONOG roditelja (pretpostavka da je ženski roditelj ali što da ne i obrnuto), za praćenje poslednje mode istog – ONOG roditelja, za šminku, manikir, pedikir, lude zabave, ispijanje kafe sa drugaricama, sportske kladionice, ispijanje piva do ranih jutarnjih sati, kotliće, roštilje, ljubavnice, ljubavnike…

U očima ONOG roditelja, smatra se uzročnikom prosjačenja od TOG roditelja koji treba da je isplati.

A šta kaže zakon? U suštini, alimentacija bi trebala da pruži podršku roditelju, koji ima starateljstvo nad decom, neku vrstu sigurnosti, odnosno, učešća u „troškovima“ koje isti taj roditelj koji odgaja decu (pri tome mislimo kod koga su deca) ima u njihovim svakodnevnim aktivnostima a jednako tako i potrebama zdravog odrastanja, razvoja, druženja i obrazovanja. U principu, to podrazumeva kako kupovinu obuće, odeće, igračaka, knjiga, plaćanja članarina za aktivnosti na kojima dete učestvuje, tako i učešće u troškovima struje, grejanja, vode, hrane, telefona, interneta…i svih drugih, danas, svima nama podrazumevanih potreba.

Ovo poslednje, naravno, zvuči grubo, suvoparno i poput „cene koštanja“ deteta, ali, realnost je na žalost ta, da nas sve to prati kroz život i sve to neko, negde, očekuje od nas da platimo.

ONAJ roditelj bio bi najradosniji da ne ovisi o prosjačenju od TOG roditelja. TAJ roditelj, bio bi najsretniji da ništa ne mora izdvojiti za svoje dete ali da se pri tome, može dičiti istim, njegovim ili njenim uspesima, radovati se kako zdravo raste i kako ima sve što je potrebno za normalne uslove današnjice.

Da se razumemo, ako ne pre – onda sada pri kraju. Ovo je banalizovani opis alimentacije kao nečeg lošeg, što nastaje kada roditelj koji treba da odvoji novac iz svog novčanika za svoje rodjeno dete, odbija da shvati da je to nešto najnormalnije i da bi još normalnije bilo da ga zakon na to ne mora primoravati. Tada, onaj roditelj koji ovisi od iste te alimentacije, bude bačen u ralje očajnog osećanja da mora da prosi za pomoć svojoj deci od roditelja iste te dece. Takodje, biva osudjen zbog svoje istrajnosti u tome.

Neki odustanu na pola puta, jednostavno – nemaju se snage boriti za nešto za šta je suluda i ideja da je potrebna borba. Neki – ne odustaju i bivaju smatrani za veštice, vešce, zle ljude, gramzive ljude, proračunate ljude, ljude bez razumevanja…

Nema razumevanja kada je u pitanju dobrobit dece. Alimentacija je pomoć njima i oni imaju pravo na nju.

Svima koji se opravdano nadju povredjeni ovim tekstom, moje iskreno poštovanje (mada…koga briga za moje poštovanje…), jer to znači da vode brigu o svojoj deci bez da ih neko na to primorava. Takodje, ne vode brigu samo rečima već svojim delima i svojom ljubavlju pružaju deci zdravo detinjstvo.

Korak u Kokicin svet

Isčekujući neprestano nešto o čemu bih pisala, primetila sam da u stvari – ništa ne pišem. Pa zar se ništa ne dešava? OOOda…dešava se. No, razmišljala sam nešto. Mora li se moj blogovski svet svesti na priče iz života? Toliko sam emocija ostavila u svojim pisanjima, što ne žalim, naravno…ali, ima tu toliko intimnih momenata, naročito vezano za moju decu, koje jednostavno – ne želim da iko da sebi za pravo da preispituje. Pod broj jedan – uvek će biti neka mama koja sve radi najbolje i baš kako treba. Pod dva – ja nisam od tih mama i spremna sam to da priznam. Pod tri – ako ipak objavim nešto tako lično, logično je da ljudi čitaju i imaju svoj stav.

Dakle – šta mi je činiti? Ništa, baš ništa, nastaviti tamo gde sam stala ali želim da uobličim ovo, moje, naše mesto u svetu u nešto što nisu samo priče, jer to nije ono što sam ja. Jeste…ali još mnogo toga jesam ja i zašto ne bih i to podelila sa svim dobronamernim “svratiocima” (znam da reč ne postoji…ali šta me briga…) na ove stranice  jedne kokoške kojoj se tepa? Čekajući “pravi” tekst, koji nikako ne dolazi, shvatih – pa zar mora biti samo tekst? U to ime … živeo update WordPress – a, iskoristiću punim plućima sve novine koje sa sobom nosi… foto post, video post, link post, … i sve po redu. Pa… da krenem, upravo napravih prvi Korak u Kokicin svet.

Kožni novčanik

NovčanikNeka je nevidljiva ruka u njega upakovala sve što je mislila da je potrebno da podmiri život. Stavila je šaku zdravlja u prvu pregradu. U drugu je stavila zrno ljubavi. U treću je stavila parče duše. U četvrtu razum. U pregradak za sitniž ugurala je po koju kovanicu emocija u raznim vrednostima. Svaka je od novčanica, papirnatih i kovanih, imala svoje lice i naličje. Od svake je bilo taman koliko je trebalo. Baš toliko…koliko život košta. Mogao se puniti i mogao se trošiti. Sve je zavisilo od pregrade i od mere. Ta je nevidljiva ruka znala, da ako se i jedna pregrada istroši ili ako sve novčanice pokažu samo svoje naličje, spreman je za kraj, spreman je za odbaciti ga kao parče bezvredne krpe. Znala je…ali nije dala uputstvo za upotrebu. Ostavila je to na slobodnu procenu onoga ko iz njega zagrabi i onoga ko u njega vraća. Znala je…ali nije rekla…da ako se od zdravlja grabi, teško se vraća nazad. Znala je da je ta pregrada prva jer zaslužuje da bude prva, takodje je znala da nijedna ruka neće biti svesna vrednosti te pregrade, dok ne zagrabi u nju i ne naidje na prazninu. Znala je, ali ruka ne ume da govori a da piše nije htela. Za to je služila jedna od pregrada u koje je smestila razum. Takodje je znala da pregrada koja čuva ljubav donosi i sreću…znala je i da pregrada sa kovanicama emocija donosi malo ljubavi, odnosi malo zdravlja, donosi još sreće i odnosi mnogo od nje. Znala je da kovanica emocija donosi nesreću, donosi mržnju, ljubomoru i zavist…znala je, ali nije rekla…nije napisala. Za to je služila jedna od pregrada u koje je smestila ljubav. Uz ljubav – ne ide mržnja, ne bi smela, uz sreću – ne ide zavist, ne bi smela, uz zdravlje – ne ide nesreća, jer zdravlje je najveća sreća. Uz ljubomoru – ne ide ljubav, jer to nije ljubav…(no dobro, u malim apoenima može…). Znala je, ali nije rekla, jer stavila je taman toliko, koliko život košta. Onaj ko pametno troši, može da ga plati, onaj ko ne ume….tom… kad – tad naplate…