Šta je alimentacija?

U rečniku nepoznatih pojmova, pa u nekoj slobodnoj definiciji, to bi bilo otprilike ovako: „Alimentacija je nešto poput čupanja zdravog zuba odbeglom roditelju“.

U životu pak, alimentacija bi bila novčana nadoknada za izdržavanje dece TOG roditelja koji treba da plaća pomenutu nadoknadu, a nalaze se pod starateljstvom drugog roditelja.

U očima TOG roditelja koji treba da od svoje slobode otkine novčanu nadoknadu – ista se smatra nadoknadom za učestale frizure ONOG roditelja (pretpostavka da je ženski roditelj ali što da ne i obrnuto), za praćenje poslednje mode istog – ONOG roditelja, za šminku, manikir, pedikir, lude zabave, ispijanje kafe sa drugaricama, sportske kladionice, ispijanje piva do ranih jutarnjih sati, kotliće, roštilje, ljubavnice, ljubavnike…

U očima ONOG roditelja, smatra se uzročnikom prosjačenja od TOG roditelja koji treba da je isplati.

A šta kaže zakon? U suštini, alimentacija bi trebala da pruži podršku roditelju, koji ima starateljstvo nad decom, neku vrstu sigurnosti, odnosno, učešća u „troškovima“ koje isti taj roditelj koji odgaja decu (pri tome mislimo kod koga su deca) ima u njihovim svakodnevnim aktivnostima a jednako tako i potrebama zdravog odrastanja, razvoja, druženja i obrazovanja. U principu, to podrazumeva kako kupovinu obuće, odeće, igračaka, knjiga, plaćanja članarina za aktivnosti na kojima dete učestvuje, tako i učešće u troškovima struje, grejanja, vode, hrane, telefona, interneta…i svih drugih, danas, svima nama podrazumevanih potreba.

Ovo poslednje, naravno, zvuči grubo, suvoparno i poput „cene koštanja“ deteta, ali, realnost je na žalost ta, da nas sve to prati kroz život i sve to neko, negde, očekuje od nas da platimo.

ONAJ roditelj bio bi najradosniji da ne ovisi o prosjačenju od TOG roditelja. TAJ roditelj, bio bi najsretniji da ništa ne mora izdvojiti za svoje dete ali da se pri tome, može dičiti istim, njegovim ili njenim uspesima, radovati se kako zdravo raste i kako ima sve što je potrebno za normalne uslove današnjice.

Da se razumemo, ako ne pre – onda sada pri kraju. Ovo je banalizovani opis alimentacije kao nečeg lošeg, što nastaje kada roditelj koji treba da odvoji novac iz svog novčanika za svoje rodjeno dete, odbija da shvati da je to nešto najnormalnije i da bi još normalnije bilo da ga zakon na to ne mora primoravati. Tada, onaj roditelj koji ovisi od iste te alimentacije, bude bačen u ralje očajnog osećanja da mora da prosi za pomoć svojoj deci od roditelja iste te dece. Takodje, biva osudjen zbog svoje istrajnosti u tome.

Neki odustanu na pola puta, jednostavno – nemaju se snage boriti za nešto za šta je suluda i ideja da je potrebna borba. Neki – ne odustaju i bivaju smatrani za veštice, vešce, zle ljude, gramzive ljude, proračunate ljude, ljude bez razumevanja…

Nema razumevanja kada je u pitanju dobrobit dece. Alimentacija je pomoć njima i oni imaju pravo na nju.

Svima koji se opravdano nadju povredjeni ovim tekstom, moje iskreno poštovanje (mada…koga briga za moje poštovanje…), jer to znači da vode brigu o svojoj deci bez da ih neko na to primorava. Takodje, ne vode brigu samo rečima već svojim delima i svojom ljubavlju pružaju deci zdravo detinjstvo.

Kada obećanja ne ugledaju svetlost dana

Šta da im kažem? Nemam više reči. Osećam se slabo. Nemoćno. Donekle…prazno. Bojim se da će se sve srušiti ispod mene kao kula od karata.

Ne umem da odagnam njihovu tugu. Ne mogu da me srce ne zaboli od njihovih reči koje bockaju kao iglice po sred srca. Srce mi plače i ako razum govori da su oni ipak…još uvek deca.

Ono što je neminovno nas je sustiglo. Bilo je učaureno pune tri godine i sad se oslobadja. Mališa ja najzad otvorio srce. Barem ono što je trenutno u njemu. Sada, kada jeste…dodje mi da stavim dlan na uho i da ne čujem, da ne boli tako jako.

Osećam…kao da sve što uradim, pada u vodu. Osećam…kao da svi moji zagrljaji nemaju jačinu jednog njegovog pogleda upućenog deci. Jednog u tri meseca, jednog u dva meseca, kako im se posreći. A da im se posrećilo…izgleda da baš i nije.

Nezadovoljni svojom mamom i željni svoga oca…pate, tuguju. Sada više nego ikada, barem malo dete. Veliko je već dobar deo izbacilo iz sebe, no…posle ovih nekoliko večeri, ništa me više ne može iznenaditi. Mada…ko zna.

Dobili su sestricu, polu – sestricu. Tamo…daleko…nekih 400 – tinjak kilometara daleko. Otac im je ponovo postao otac. Sretan otac. Trebali su da ga posete preko leta, barem nedelju dana. Obećao im je. Nisu išli. Neće ići. Došao je na 2 dana (jedva 2…). Majka njegove ćerkice mora da se oporavlja i nema mesta za njih u njegovom domu.

Naravno, razgovarao je sa njima. Ne znam koji je metod primenio, no…da je urodio plodom, jeste. Dečijim suzama. Mislim da im se u glavi isprepletalo pregršt nejasnih emocija koje pokušavaju da razreše, da razumeju. Šta se dešava? Ono čega me je i strah bio.

Plače. Drugo veče za redom. U neku ruku…imam utisak da to svesno radi izazivajući pažnju, no u drugu ruku znam i da sve što kaže ima svoje zašto. A ja nemam za njih svoje zato.

Voleo bi da tata dodje da živi u Suboticu…ili makar neki grad blizu Subotice. Šta je blizu Subotice, pita me. Šta je tata uradio da se mama toliko naljuti na njega? Voleo bi da tata voli mamu a ne svoju sadašnju suprugu. Voleo bi da živi malo više kod tate jer ga tu svi grde i viču. Njegov je život nesretan i on bi voleo da ga nema jer njegovi roditelji nisu na jednom mestu.

Ne mogu, boli pa boli. Znam da je dete, no ne mogu da podnesem saznanje da bi radije živeo tamo negde…Znam i da je to sada njegov hir, neko ispunjavanje praznine koju je otac napravio svojim odlaskom. Znam…ali i dalje boli.

Šta da im kažem? Da je njihov otac želeo da ode? Da je njihov otac izjavio da će ostati uz nas ako sazna da ipak može biti dobar muž, otac, domaćin? Da im kažem da je shvatio godinama posle njihovog rodjenja da nije spreman za roditeljstvo i da je to i rekao…da nije spreman? Da mu je trebao mir…i da ga je pronašao i ovekovečio na fotografijama sa njegovom mirnom? Da im kažem da sam ga molila da ostane i ako mi je srce bilo prazno? Da im kažem da sam bila na kolenima zbog njih i straha od dece razvedenih roditelja? Zbog straha kako ćemo dalje? Da im kažem da me je hladno gledao sa visine, praznog pogleda i mislima već negde daleko? Da im kažem da je svaki slobodan vikend nalazio razloge da ode, umesto da ih provede sa porodicom?

Na njihovo najnovije pitanje da li bi mogao da se vrati u njihov grad…rekla sam im da je otišao. Odselio se. Zauvek. Neće se vratiti. Rekla sam im da se ne nadaju da se ne bi razočarali. Čvrsto sam se držala toga. Rekla sam im da ih voli i da će im uvek biti tata…ali tamo negde, ne tu, uz njih. Rekla sam im da meni nije važno koliko koga vole, da je za mene jedino važno da su uz mene i da nema toga na svetu zbog koga bih otišla od njih. Nisam ih lagala. Čvrsto sam se držala toga. Neće se vratiti, prihvatite, ne  mučite sebe…rekla sam im. Niste krivi, niko nije kriv, niste učinili ništa da zbog toga ode. On je doneo tu odluku i samo on. Samo bi je on i mogao promeniti. Ne vaše suze, ne vaša tuga. Samo on.

Neće se vratiti. Ima drugu porodicu. Ima novu igračku i nadam se da će to detence imati više sreće…da nakon nekoliko godina ne bude odbačeno kao moji dečaci. Šta je sada u njihovim glavicama?

Tata je tamo daleko, ima dete. To dete ima i mamu i našeg tatu. Zašto je tata uz to dete a uz nas nije? Da li nas se tata tamo seti? Jadan tata…Kriva je njegova žena…kada je nju video, odmah je morao tamo da se vrati. On nas ne grdi kao mama i ne viče toliko….

Opravdavaju ga, jer…ako ga ne opravdaju, to bi značilo da sami svojim srcima priznaju kako ne brine dovoljno o njima i kako ga nema ni blizu dovoljno u njihovim životima u odnosu na ono koliko bi trebalo. Opravdavaju ga i štite svoje duše tim opravdanjima.

A mama…pa mama je tu, to se podrazumeva. Na nju možemo vikati, ljutiti se, povredidjivati je, kriviti je…Nju će proći, odljutiće se…

Zašto tata ne viče i ne grdi ih? Kako bi i mogao, kada nema prilike, nije prisutan…a ja, mama..imam sve prilike ovoga sveta. Zašto vičem? Sigurno ne zato što želim, sigurno ne zato što uživam u tome…Nije da moram. Ne moram. Ali hoću. Zato što želim da ih izvedemo na dobar put, Dejan i ja. Zato što želim da nauče šta je u redu a šta nije. Zato što trebaju da poštuju (sem što vole) one koji su uz njih, zato što ne dam da nas gaze…a deca to umeju, ma koliko nevina i mala bila.

Ako je cena toga veća ljubav prema ocu, platiću je. Skupo je, ali hoću. Ja nemam izbora. Nemam ga, zato što je on imao. Istina…i da mi je dat izbor izabrala bih njih, bez razmišljanja.  Oni su moja sreća i moja tuga ali…sakupiću snage da i večeras…ako suze nastave da teku…budem uz njih. Stroga…ali moram. Ako treba da plačemo iz dana u dan, plakaćemo…dok ne shvate da će tata ostati tamo gde jeste…daleko od njih. Surova sam, možda…gruba. Ne želim da ih uljuljkujem u laži i smirujem srca lažnim obećanjima. Uljuljkaću ih istinom koju će morati da prihvate. Moj je izbor da se borim za njih i njihov mir…ma kako oni to prihvatili. Roditelj sam koji greši…ali ko ne? Nadam se samo…da će jednom naći oproštaja za sve što misle da nisam dobro činila…

Vetar na malim obrazima

Mali ga je držao za ruku. Njega, koji nije morao biti tu. Njega, koji je bio tu. Držao ga je pun poverenja da će za njega učiniti ono što on želi. I…jeste. Činio je sve da ga učini sretnim. Potrčali su preko terena za fudbal u isčekivanju nečeg novog za njega. Najzad će i on početi da trenira. Svi nešto treniraju, pa će i on. Ne, ne zato što i ostali to rade, nego zato što želi. Odavno to spominje. I on, veliki, njegov imenjak, to zna. Zato je i išao sa njim. Da ga obraduje. Čak i kada su naišli na prepreku, učinio je sve da ne naidje na suze u očima malog dečaka.
Dogovorili su sledeći susret sa kožnom loptom i produžili dalje. Želeo je da ga odvede na veliki teren. Pravi, najpraviji, fudbalski teren. Stigli su tamo, mali sretan jer će mu se ispuniti želja, veliki sretan što ispunjava želju. Katanac. Stavili su teren pod ključ. Zbog nevaljalaca, huligana ili…sponzora. Nije ni važno. Zatvorili su ulaz do njihovih želja. Ali, nema veze, treba samo umeti vešto izbeći tugu na pomolu. Uz malo lepog razgovora, krivljenja istine, osmeha na licu i nežne priče, malog je dečaka učinilo sretnim što je makar iz daljine video stadion, video navijačka mesta ufarbana u plavo – belu boju, video nešto, što je onda mislio da je njegov san. Ko zna na kojem će mestu stajati za nekoliko godina i takodje, gledati u neki san, novi san. Ali u tom momentu, to je bilo to. Bili su na mestu na kojem je želeo da bude. On i njegov imenjak.
Za to vreme, u nekom drugom gradu, udaljenom dosta kilometara od mesta na kojem je dečkić stajao, a imenjak ga držao za ruku, jedan je otac ostvarivao svoj san. Da još jednom postane otac. Po treći put. I svako bi mu pružio ruku i čestitao. Jer dete je najveći poklon i radost života.
Za to vreme, isti je otac spremao paket. Ne, nije to bio paket za velikog dečaka kome je nedavno bio rodjendan. Nije čak bio ni paket u lepim, šarenim bojama, koje onome ko ga drži u rukama učine da srce poskoči, nestrpljivo i jedva sačeka da vidi šta je skriveno u njemu. Ne, nije to bio čak ni velik paket, već potaman, za njenu ruku. Bio je to paket ružne, plavo – sive boje. Ušaran nekim pečatima kao dokazom kroz čije je sve ruke prošao da bi stigao do nje. Da, paket za nju, ne za njega, koji je imao rodjendan.
Bio je to paket koji učini da srce preskoči a duša zaboli. Paket, kojim je jedan otac, daleko od fudbalskog terena, daleko od savijenih papira, daleko od pohvala i kritika učitelja, daleko od srca, daleko od duše, poželeo da obraduje nju, njihovu mamu. Onu koja je sa imenjakom uz njih. Onu, koja uz njega u život vodi decu tog oca. Oca, koji njima nije učinio ništa loše, samo više nije činio ni dobro. Samo je želeo  njima manje, sebi više. Samo je želeo odbaciti zardjale igračke prošlosti i nastaviti uživati u novima. Može li ga iko kriviti za to? Nije nova igračka kriva, ona je nevina još pre svog rodjenja. Dobrodošla na ovaj svet kao sva druga deca istog sveta. U svoj svojoj lepoti i dragosti malog stvorenja. Ta je majka poželela sreću tom detetu, mnogo ljubavi i pažnje, samo joj je suza krenula na oko zbog pitanja, šta bi bilo da njena deca nemaju njega, imenjaka, da ih drži za ruku dok trče po vetru?