Šta je alimentacija?

U rečniku nepoznatih pojmova, pa u nekoj slobodnoj definiciji, to bi bilo otprilike ovako: „Alimentacija je nešto poput čupanja zdravog zuba odbeglom roditelju“.

U životu pak, alimentacija bi bila novčana nadoknada za izdržavanje dece TOG roditelja koji treba da plaća pomenutu nadoknadu, a nalaze se pod starateljstvom drugog roditelja.

U očima TOG roditelja koji treba da od svoje slobode otkine novčanu nadoknadu – ista se smatra nadoknadom za učestale frizure ONOG roditelja (pretpostavka da je ženski roditelj ali što da ne i obrnuto), za praćenje poslednje mode istog – ONOG roditelja, za šminku, manikir, pedikir, lude zabave, ispijanje kafe sa drugaricama, sportske kladionice, ispijanje piva do ranih jutarnjih sati, kotliće, roštilje, ljubavnice, ljubavnike…

U očima ONOG roditelja, smatra se uzročnikom prosjačenja od TOG roditelja koji treba da je isplati.

A šta kaže zakon? U suštini, alimentacija bi trebala da pruži podršku roditelju, koji ima starateljstvo nad decom, neku vrstu sigurnosti, odnosno, učešća u „troškovima“ koje isti taj roditelj koji odgaja decu (pri tome mislimo kod koga su deca) ima u njihovim svakodnevnim aktivnostima a jednako tako i potrebama zdravog odrastanja, razvoja, druženja i obrazovanja. U principu, to podrazumeva kako kupovinu obuće, odeće, igračaka, knjiga, plaćanja članarina za aktivnosti na kojima dete učestvuje, tako i učešće u troškovima struje, grejanja, vode, hrane, telefona, interneta…i svih drugih, danas, svima nama podrazumevanih potreba.

Ovo poslednje, naravno, zvuči grubo, suvoparno i poput „cene koštanja“ deteta, ali, realnost je na žalost ta, da nas sve to prati kroz život i sve to neko, negde, očekuje od nas da platimo.

ONAJ roditelj bio bi najradosniji da ne ovisi o prosjačenju od TOG roditelja. TAJ roditelj, bio bi najsretniji da ništa ne mora izdvojiti za svoje dete ali da se pri tome, može dičiti istim, njegovim ili njenim uspesima, radovati se kako zdravo raste i kako ima sve što je potrebno za normalne uslove današnjice.

Da se razumemo, ako ne pre – onda sada pri kraju. Ovo je banalizovani opis alimentacije kao nečeg lošeg, što nastaje kada roditelj koji treba da odvoji novac iz svog novčanika za svoje rodjeno dete, odbija da shvati da je to nešto najnormalnije i da bi još normalnije bilo da ga zakon na to ne mora primoravati. Tada, onaj roditelj koji ovisi od iste te alimentacije, bude bačen u ralje očajnog osećanja da mora da prosi za pomoć svojoj deci od roditelja iste te dece. Takodje, biva osudjen zbog svoje istrajnosti u tome.

Neki odustanu na pola puta, jednostavno – nemaju se snage boriti za nešto za šta je suluda i ideja da je potrebna borba. Neki – ne odustaju i bivaju smatrani za veštice, vešce, zle ljude, gramzive ljude, proračunate ljude, ljude bez razumevanja…

Nema razumevanja kada je u pitanju dobrobit dece. Alimentacija je pomoć njima i oni imaju pravo na nju.

Svima koji se opravdano nadju povredjeni ovim tekstom, moje iskreno poštovanje (mada…koga briga za moje poštovanje…), jer to znači da vode brigu o svojoj deci bez da ih neko na to primorava. Takodje, ne vode brigu samo rečima već svojim delima i svojom ljubavlju pružaju deci zdravo detinjstvo.

Ne dirajte mi lakumiće :)

Poštovana gospodjo Marija Šarović,

za početak, red je da Vam  se predstavim, punim imenom i nedevojačkim prezimenom, Sanja Glamočanin. No, ne znam da li Vam je poznato, u nekom virtuelnom svetu imamo blogove, blogere i njihove blog postove. E tu je moje ime ili kako Vam je draže…nick, Kokica. Kako, zašto, to je za neke druge prilike.

Sa ponosom mogu da kažem da sam subotičanka. Jednako tako ponosno objavljujem postove na našoj  adresi www.subotica.in.rs i uz to ponekada prelistam naše domaće, gradske novine pod imenom…ni manje ni više nego Subotičke novine.

Oduševila sam se kada sam videla naslov u Subotičkim novinama broj 40 od 08. oktobra ove nam…2010. godine „Bunjevačka tradicionalna ila“. Uzela sam novinu da malo bolje pogledam i vidim šta me je mama dobro naučila a šta nije. Gledam, čitam…pa vidim – lakumići. I uzeh da malo bolje pogledam kako se to izvorno uvrću. Kad ono – nešto mi je poznato na priloženoj fotografiji. Moram reći, liči na lakumiće ali nisu, čak, poznata mi je i činija! A sem činije – i kuhinja. Glavom i bradom, samo ne lakumićima – moja kuhinja i njenog angažovanja dela! Gledam, pa ne verujem. Ne mogu čudom da se načudim. A da Vam pravo kažem – ne sećam se ni da me je neko pitao?!

‘Ajd da vidim šta još ima dobro da se skuva – kad ono…uzlivance. Lepe, nema šta! Baš onako kako volim. No, sećam se, baš taj put kada sam ih slikala, manje mi dete baš nije bilo oduševljeno istima. Dakle i uzlivance, fotografija, moja „kujna“. Šta da Vam kažem a da Vas ne slažem? Bogami, da ste me pitali, sve bi mi drago bilo, kupila bih jedno pedeset primeraka i hvalila se po Subotici, „…vi’te ljudi…ovo su moji lakumići!!! Jel’ da da su baššš lipi?…“

No, pošto Vi niste ništa pitali, a niste me ni obavestili, moram ja Vama da kažem. Iznenadjena sam kako niste primetili da je sajt Kuvajmo b(l)ogovski na adresi www.kuvajmo-blogovski.com sa kojeg su uzete gore navedene fotografije upravo pod administracijom i kuvanjem nas subotičana i svih ostalih blogera dobre volje a i onih koji blogeri nisu. Takodje moram da primetim zanimljivu sličnost u nazivu Vaše rubrike „Kuvajmo zajedno“ sa nazivom gore navedenog, našeg, sajta i takodje stranice za registraciju na istom koja nosi tekst pod naslovom „Kuvajmo svi zajedno“ i na adresi je http://www.kuvajmo-blogovski.com/kuvajmo-svi-zajedno/ . Zar Vam se ne čini da je ideja očigledna?

No, to Vam naravno ne mogu zameriti jer ideje se oduvek kradu i šta se tu može? Ali mogu Vam zameriti nepoštovanje autorskih prava u pogledu fotografija. Takodje, mogu Vam zameriti amaterstvo u radu, jer ne mogu da verujem da ste mogli samo tako uzeti nečije fotografije i objaviti ih bez da kontaktirate autora istih a pri tome tačno znate njihovo poreklo. Dalje, gospodjo, da se razumemo – fotografije apsolutno nisu potkrepile tekst. Fotografija uzlivanci nije fotografija sa uzlivanci sa krompirom, kako izvorni recept glasi, a ono što ste objavili kao lakumiće je u stvari fotografija smotanih slanih kiflica, što biste znali, da ste barem pažljivo pročitali recept iznad fotografije i pogledali ceo proces pravljenja, objavljen takodje na fotografijama.

Šta da Vam kažem, ako ste već hteli da pišete o lakumićima a niste imali njihovu fotografiju, pa zar niste mogli jednostavno da zasučete rukave i umesite ih? A ni uzlivance nije jako teško razliti…

Smatram da nam dugujete izvinjenje i da bi bilo u redu da u nekom od narednih brojeva naših gradskih Subotičkih novina, objavite odakle ste uzeli fotografije, sa tačnom adresom njihovog originalnog objavljivanja. Očekujem da ćete ispoštovati autora fotografija i opravdati svoj rad, te Vam u to ime šaljem linkove ispod ovog teksta i pozdravljam Vas.

Sa poštovanjem, Glamočanin Sanja.

http://www.kuvajmo-blogovski.com/2010/06/24/smotane-slane-kiflice/
http://www.kuvajmo-blogovski.com/2009/10/28/uzlivance/

NAKON OBJAVLJENOG TEKSTA: pošto je gornji tekst poslat na e-mail adresu Subotičkih novina, red je da sa radošću kažem kako je gospodja Marija ispoštovala naš rad, odgovorila nam, izvinula se i ponudila da se oduži objavljivanjem nekoliko recepata u istim novinama. Time je opravdala svoj rad kao i potrebu da recepte potkrepi fotografijama. Radosna sam da smo lepim rečima rešili ovaj nesporazum. :good:

NADALJE, NAKON OBJAVLJENOG TEKSTA:

:yahoo:   Toliko se radujem (moram ovde sama sa sobom pričati…) U petak, 05.11.2010. godine, biće objavljeni recepti sa našeg sajta Kuvajmo b(l)ogovski Gospodja Marija je u potpunosti opravdala svo poverenje koje sam po odgovoru na moje pismo upućeno njoj stekla. Radosna sam i drago mi je uveriti se da još ima poštenog sveta koji želi da ispravi svoje greške i pri tome učini još veće dobro   :good:   :pozz:

REZULTAT DOBRE SARADNJE:

Bez dlake na blogu

Najčešće ne pišem o sebi. Pišem dosta toga o svojim emocijama, o svojoj deci, o mangupu, o životu uopšte. Eventualno pišem o sebi u onom nakaradnom smislu…kako spomenuh nekoliko puta u „Džepnim izdanjima karikature života“ ili u „Rezultatu nepažljive igre“. To ne znači da ne cenim sebe. Naprotiv, da bih tako nešto napisala, morala sam se u potpunosti pomiriti sama sa sobom, prihvatiti sebe takvu kakva jesam i onda samu sebe izvrgnuti ruglu i pri tome uživati u tome.

Ovaj put, htela bih nešto reći o sebi, na malo drugačiji način. U životu uopšte nisam osoba koja pazi šta će kome i kako reći. Naravno  da ne idem po ulicama upirući prste u ljude koje ne poznajem. No, ako mislim da sam stekla neko svoje mišljenje, iznosim ga, relativno bez pardona. Možda malo upakujem, no to bih ostavila svojim dragima i najbližima da procene. Zapazila sam jednu stvar, blogujući – nisam  baš iznela mnogo svojih stavova o blogovskoj atmosferi. Tu i tamo, po malo…jesam. No, kako u zadnje vreme nisam ekstra aktivna po tom pitanju, kako na našem blogu, tako ni na drugim blogovima, primetila sam nekoliko sitnih nepravilnosti.

Na šta tačno mislim? Volela bih da mogu da nastavim da živim u ubedjenju da su svi koji su dolazili na naš blog dolazili zato što im je bio zanimljiv, zato što im se dopalo to što čitaju. Nikako ne bih volela da mislim da su bile samo uzajamno uzvraćene posete. Zašto to govorim? Zato što sam primetila da…nakon što sam izostala sa nekoliko postova na nekim blogovima, ni dotični blogeri nisu više navraćali na našu stranu. Zar to ne dovodi u pitanje sve prethodne posete? Da se razumemo, apsolutno nisam opterećena brojem komentara, brojem poseta, upućenih pohvala i kritika. Naravno da mi godi svaka povratna informacija, no…onog momenta kada postane formalna, gubi na svakoj vrednosti.

Svi smo mi pomalo tašti, svima nama godi da nas vole, da nas hvale. Kritike su dobro došle, no svakako ne dobrodošlije od onog prethodno pomenutog. Ima jedan blog koji sam otkrila i koji mi se mnogo dopao. Čitala sam ga zato što osoba koja ga piše odlično piše. Iskreno me je oduševila. No, moram priznati, radovalo bi me da mi je barem jedan put, na mojih 15 poseta, uzvratila istom. Ne zato da mi se divi, ne zato da mi ostavi komentar, nego jednostavno…da i ona vidi šta ja imam da kažem. Učinila je to jedan jedini put, kada sam ostavila link jer je bio usko vezan sa temom o kojoj je pisala (reč je bila o našem dragom jezeru Palić, a na to sam prosto slaba). Šta sam učinila? Prestala sam da posećujem njen blog. Ne čini li me to egoističnom, narcisoidnom? Ne. Jednostavno, čini me čovekom.

Malo bi se nas moglo pohvaliti time da voli laži i neistine. Zato nema potrebe da naglašavam da to ne volim. Blogovi koje posećujem, posećujem jer su mi dragi, jer ih osobe koje ih vode ispunjavaju svojom dušom. Neke blogove sam prestala pratiti ne zato što to ne želim, nego zato što ne mogu da stignem. Žao mi je zbog toga, ali…ruku na srce, svima su nama na prvom mestu obavezne stvarnog sveta (mada ne kažem da blog to nije), pa onda…koliko vremena dotekne za ovaj, blogerski.

U suštini, ono što sam htela sam reći, napomenuti, jeste da ne želim ništa na ovom, našem blogu, raditi zato što se tako očekuje, zato što to tako treba, zato što svi tako rade. To ne bih bila ja, i time bih ubila dušu ovog, našeg mesta u svetu. Ali, napraviću iznimku i malim ću slovima napisati, da bih želela da spomenem da je jedan od mojih tekstova ušao u izbor za blogopediju 2010. Da li je to merilo nekog uspeha ili jednostavno…ko je poslao taj je i izabran…ne znam. Mogla bih sada da zamolim one koji su učestvovali u izboru da se ne ljute, no ako se ipak naljute, šta da se radi, samo sam se iskreno zapitala. Ponosna sam ako je izbor bio rezultat pažljivo biranih tekstova, tužna sam ako nije tako. Da kažem da sam ponosna što sam se našla u tom društvu, nisam sigurna da bi bilo u redu, pošto pratim samo nekoliko od navedenih imena. Lično mi je žao što u tom društvu sem pomenutih, nije više i onih blogera koje redovno (koliko je to moguće) pratim, no pripisaću to tome, da nisu bili dovoljno obavešteni da pošalju neke od svojih tekstova, jer smatram da bi bili vredni zauzeti nekoliko stranica štampane hartije. Dozvoliću sebi takodje i tu slobodu, da ne iskopiram ovde linkove ka svim tekstovima koji će biti objavljeni, nego da vas uputim na originalnu stranicu na kojoj je objavljen izbor.

Toliko od mene na tu temu, ako se iko oseća povredjen, žao mi je, to što rekoh to i mislim a takodje se nadam i povratnoj iskrenosti.

Fotografija preuzeta sa sajta Blogopen

Pušenje online

Ima nešto što nikako nisam smela da vam priznam. Znate…eto…ja sam majmun. Ne onaj majmunski majmun, tačnije – majmunica iliti životinjska vrsta majmun ženskog roda…Ne, ne taj, nego majmun kao (ne)karakterna osobina. Mislim se, pa se mislim, hoću li koju na tu temu ili neću. Posle kontam, pa ovo je naša taraba, tu mi možemo da žvrljamo istine i neistine, stvarnost ili fantaziju…pa nek narod što pored tarabe prolazi izvoli sam da izokrene onako kako hoće. Mož’ bit’ istina, no…i ne mora.

Da li ste znali da kada vam ture tamo neki filter u tamo nekom serveru u tamo nekoj firmi na temu www.google.com nemate više internet? Mislim stvarno…da li ste znali? E da…i da li ste znali da sem čika gugla nema više čika koji znaju da pronadju za vas baš ono što tražite? E…da…i da li ste znali da internet nije u poslovne svrhe (čast mailovima…koji jesu)? E da…i da li ste znali da možete doneti kućni elektronski notesčić i prikačiti ga na mrežu u firmi i tako nadmudriti one pametne što vas profilterisaše?

E pa…eto, tako…ja to sve nisam znala i osećam se kao majmun. No ajd, pos’o je pos’o, što je istina istina je. Valja se raditi a ne guglovati. Ko je još video u savremenom svetu koristiti internet? Mislim stvarno…Daj bre ljudi!!! Odakle vam ideja da internet nije u poslovne svrhe? Ne koristiti internet u tom smeru u današnje vreme jednako je pečenju hleba u smederevcu na plus 40 avgustovskih stepenova onih celzijusovih, dok u radnjama ‘lebac stoji po policama!

Nije meni problem što opališe guglu filterušu, nego mi bre problem što mi tako zamalo pa ukinuše ono virtuelno pušenje uz jutarnju kafidžons (sreća pa ipak poznajemo i one ostale čike što burlaju)! I koji mi je andrag (valjda se tako piše a zamena je za koji k..ac (konackonac…nemoj odmah prljavo da mislite)) trebao, pa da ne propušim prave cigarilose! Sad bi se lepo u jutra rana rastezala po pušionama, raspredala dogadjaje iz šesnaeste ulice u komšiluku. Ne…ja se odlučila na zdrav život i suvu kafu. Zamenila pušione za dvadesetak minuta jutarnjih uz kafu i internet.

I…šta mi je to dobro donelo? Pa – čista pluća (ako izuzmeno dnevno gutanje tri kubika izduvnih gasova) i rdjav glas. Onaj…neradnički rdjav glas. Ispadosmo neradnički nastrojeni i nadasve problematični mi što guglujemo uz kafu po internetu. A šta je bilo sa onima što par sati dnevno gugluju po babama i stričevima? Ništa…pametna masa, njima to nigde ne piše a nama, virtuelnima, na čelenkama onim usedelim u kancelarijama nam našim nepušačkim kao okačeno stoji – Oprez, pazi, Gugluje!!!

E sad…ova priča…znate…tako piše na našoj tarabi. No, to naravno, ne mora bit’ istina. Ko veruje, ko neveruje, kako god…prolaze ljudi raznorazni, pa to bude…od muve naprave slona…no da ne dužim, mojih virtuelnih dvadesetak minuta pušenja je isteklo…mora se ić’…pos’o zove…

Rezultat nepažljive igre

„Ne vidiš dalje od nosa“ , pa dobro, šta vi ljudi mislite, dokle ja treba da vidim?! Znate li vi gde se moj nos završava? Pa vala nemam nameru svugde sa sobom nositi d(v)ogled kako bih videla dalje od pomenutog. Pa taj je izrastao, garant sam se tesno družila sa Pinokiom, ali nisam lagala, časna mi reč, da časna!!!

Ili je samo greška prirode, mislim…ono…nešto je trebalo da raste, zapričala se gospoja majka the prirodna, zanela se tamo kod neke zanosne plavojke, pa dok je njoj stavila na on rast onih duplih tik iznad pupka, zaboravila da turi kod mene na off onaj za udisaj i izdisaj. Mislim, alo….pa i sa upola manjim mogla sam sasvim solidno da dišem, čak više nego solidno, još i onda sam mogla ušmrkati za pola zgrade!!!

No, da je samo tu pogrešila, ne bih se ja bunila, nego, bre, sve greška za greškom. Da je pismeni rad pisan naliv perom, neko bi mislio da se zeznula, pa umesto plave uzela pisati sastav crvenom bojom. Umesto da mi uduva malo vetra u balone, da imam o čega i da okačim ono čudo što se na ledjima zakopčava, ona mi uduvala promaju iza ušiju i sad tako lebde, pa štrče, pa hvataju sve radio (a bogami i tv) signale u široj okolini! Nije ni čudo što ponekada pomislim da nisam sama u toj jadnici od moje glave.

A da me je malo bolje odmerila spreda i odostraga (da ne kažem, s’ guza) videla bi da se zeznula u proceni, jer ostade i prednjica i zadnjica jednaka. Neki dobar komad ugradnog plakara dao bi se napraviti od te dasketine zvane ženski grud puta dva. No,  sam…konkretni…guzni deo, to je već priča za sebe! Taj štrči, da kada skrenem iza ćoška, moja me guzica mene me juri još tri dana i malo duže!!! A i onda, kada me stigne, obesi se od umora, žalost jedna.

A ovako…dalje gledano, dao bi se i jedan dobar roštilj po sred šume napraviti. Juuuu, taman posla, ne idem u takve detalje, mislim na one balvane što mi je posadila po nogama, taman toliko da ni kila dobrano lepljivog meda ne bi bila dovoljna saseći tu šumu iz korena. Neki vosak priskače u pomoć, no i taj jadnik doziva spasioce kada krene da se razliva i vidi da kraja nema!!!! Šuma…do u beskraj. Naravno…i to ima svoje prednosti, tu se ni buve ne bi rado našle, čak bi se i one izgubile, da ne bi znale šta ih je snašlo!

O prelivanjima, izlivanjima, odlivanjima i ostalim salastim doživljajima sa farmericama koje se sa svakim pranjem sakupljaju ne bih želela ni da govorim. Bojim se da ni ogledala nisu više kao što su nekada bila! Sve se menja, sve prolazi. Pa tako i to. Prave ih nekako skučene, ne stane više u jedan prizor ono što je nekada stalo, treba barem dva ogledala za isti pogled!

No, ja nekako…volim moju Sanju, navikla sam na nju, pa je tako nekako i prihvatam. Jeste greška prirode, surova posledica nepažljive igre…ali šta mogu, ne mogu je prosto odbaciti i tražiti novu. Nju sam dobila (nije da sam je baš tražila…)i sa njom ima da živim dok nam se da. Ljubav je to prava, a prava ljubav granice ne poznaje. Kako ono kažu, nije važno ono što je spolja…važno je ono unutra. No…upravo to je ono što me i brine! Ima li nešto unutra?!!!

Moj porok (nije da nemam i drugih…)

Pa sram vas bilo, stidite se! 3 minuta stida za kaznu 😉 ! Pa mislim stvarno…pa da li je to u redu? Pa mislim…mi se tu (nije da je mangup mnogo sretan zbog toga, ali svidja mu se) presvlačimo po šesnaesti jubilarni put i niko da nam kudi, niti hvali odelo.
Sad da kažem – mislim da je ovo ono pravo…bojim se, to sam rekla sebi i zadnji put…pa je Stevo lepo rekao da će biti dobro zimsko odelo (ne baš od reči do reči….ali suština je ta…)…a ja se mislim – ma neće, ovo će da ostane. I tako, kao izrondjane patike, dosadilo mi je. I dalje mislim da je bilo lepo, ali kada sam ugledala ovo u izlogu, rekla sam sebi, po svaku cenu, ovo ćemo obući. No dobro, nije bilo skupo, došlo je onako…ispod tezge. Uz malo rada i truda, dodato je i oduzeto šta treba, sa otvorenom mogućnošću za još neke korekcije na njemu.

Ali, to je to. Mislim da je ovo ono pravo (do prvog sledećeg)! Plus, imamo ga u četiri boje: plavoj, nekoj purpurnoj, zelenoj i braon. No, nisu to neke vrišteće boje pa da ćete primetiti drastične razlike, n.pr. ovo je plava?!!! Ko bi rekao….
Eto, šta sad, neke žene pate od punog ormara cipela, mene zadovoljavaju nove teme…Pa šta, ne stidim se da priznam, to je moj porok protiv kojeg se bezuspešno (ne)borim 🙂
Molim vas lepo da sada navalite sa iskrenim mišljenjem i ponovo…odgovorom na pitanje, da li nam dobro stoji? Budite iskreni, sem ako ne mislite reći da nam ne stoji dobro. Onda malo lažite, jer meni se baššššš svidja i neću da ga menjam. Znači, u prevodu, ajd’ nas malo hvalite 😉
Eee, sad se ja stidim i sram me bilo što ovako suptilno izvlačim od vas kritike i pohvale (čitaj – želim samo pohvale)…i tako, do nekog bistrijeg teksta (ako takvih ima na ovim stranicama)…uživam(o) (mislim da važi i za mangupa) u novoj garderobi 🙂 a nadam se da i vama prija da nas gledate, pa možda i pročitate….

Markirana roba

Kako je vreme prolazilo, shvatila je da je najlakše bilo doneti odluku. Završiti jednu priču. Mislila je, to je teži deo. Preseći traku i krenuti novim putem. Mislila je, nikada se neće ohrabriti na to. Produžavala je svoju agoniju, prolongirala period života u laži, otežavala život deci. A nije mislila da to čini. Mislila je da čini ono što je najbolje za njenu decu. Bojala se posledica. Kako dalje? Emocije su odavno isčezle, ostala je navika. Ne čak ni lepa navika. Samo – navika. Probuditi se, odraditi dan, zatvoriti oči, prespavati i izjutra – ponovo. Novi dan, ali ne jedan od onih…hej, novi dan, ustaj, nove šanse, nove nade vrste dana. Ne, samo,…još jedan novi dan. Isti, ako joj se posreći. Ako ne, još teži…Rutina ustajanja sa drhtajima stomaka i obavljanja pražnjenja istog sedam do osam puta pre odlaska na posao. Omraženi zvuk SMS – a sa telefona nekog ko je boravio sa njom u istoj kući. Boravio, ne živeo.
Strah. Od nepoznatog. Istina razotkrivena, razgolićena, osramoćena. Odluka. Nagoveštaj sa dobronamernih usana dragih osoba…nagoveštaj o pravom putu. Ne nagovoraj – samo…nagoveštaj. Puca. Kraj. Početak.
Čega? Novog života. Kakvog života? Nepoznatog. Za nju, za njenu decu. Spoznaja da će biti obeleženi jedino ju je još brinula. Kako obeleženi? Kao žigosani. Ako dozvoli. Žigosani kao deca razvedenih roditelja, žigosana kao raspuštenica – toliko ružna reč. Zašto? Zašto se odmah mora prilepiti etiketa pokvarene robe, robe sa isteklim rokom trajanja, korištene robe, second hand ili druge ruke robe? Zašto je veći deo sveta tako turoban i tako uskogrud u shvatanju drugih, drugačijih, ne i lošijih?
Možda zato jer žive živote vešto upakovane u lep ukrasni papir, držeći ga tako, kao još neotpakovan poklon, sa mišlju o idealnom iznenadjenu unutar neprovidne ambalaže. Možda zato jer su vešti u laganju sebe samih kako žive život upravo onako kako žele da ga žive i kako su sebi, nekada davno, zacrtali. Možda zato, što nemaju hrabrost. Posegnuti za nečim nepoznatim. Posegnuti za nečim sa povezom preko očiju i imati poverenja u sudbinu, da će za njih iz džaka izvući upravo ono, što je najbolje u ponudi. Upustiti se u nešto, nadati se ničemu a dobiti i više od toga. Jer, sve je veće od ničega, zar ne?
Ona je markirana, čula je komentare tog tipa. Markirana – kako markirana? Obično su markirane stvari cenjene, skupe, vredne stvari. Zašto su markirane patike bolje od markirane žene? Ne, zašto su markirane patike nešto za čime masa stremi a markirana žena nešto od čega masa beži? Zato što su patike nešto što možeš iznositi i baciti, a markiranu ženu misliš da je neko već odbacio. Zar ne? Zašto bi inače bila obeležena žigom srama? Zašto, ako je valjala? Zašto bi neko odbacio patike koje su još uvek in, koje nisu iscepane, kojima boja još uvek nije izbledela? Jednako tako – misle oni, ni ženu ne bi niko odbacio ako je sve učinila kako valja, ispunila svoju svrhu, obavila svoje dužnosti.
E upravo zato – odlučila je poneti taj težak naziv. Jer – nije žena žena zato da bi obavila svoju svrhu, nego je žena žena zato što je žena. Biće. Vredno, skupoceno, osetljivo, darežljivo…Hrabro.
Zašto jednostavno nisu mogli okačiti etiketu Hrabre žene? Zato što oni sami to nisu. Zato što ne poznaju pravo značenje te reči. Zato što je prava hrabrost pružiti šansu onome ko nudi malo trnovitiji put. Zato što je pravi podvig toj, hrabroj, uplašenoj, poniženoj ženi, otvoriti vidike ka njoj samoj, pomoći joj da upozna sebe, da veruje u sebe, da obnovi veru u ljude oko sebe i da prigli život ponovo, u njegovom punom sjaju. Probuditi se uz nju i videti u njenim očima radost, hej…novi je dan, onaj dan – kojem se raduju bez razloga jer…jednostavno, dobili su ga na poklon, da zajedno uživaju u njemu…

Želje, čestitke i pozdravi :)))

Prvo sam mislila…biće dovoljno da odvojim mesta na blogu i otvorim rubriku „Želje, čestitke i pozdravi sa akcentom na pozdraaavi, kratko o, dugo aaaa“. Medjutim, posle sam shvatila da to jednostavno nije dovoljno! Nema tu dovoljno mesta za izneti sve pohvale, naglasiti sav uložen trud, sva odricanja, sva ulaganja da bi se do cilja uspešno stiglo!
Ne, to jednostavno nije dovoljno. Zaslužuje i mnogo više, ali ono što ja od sebe mogu da dam je barem jedan post, za uspomenu i dugo sećanje, jer tako se nešto – dva puta ne dešava!
Dakle, da citiram našu čestitku iz rubrike „Želje, čestitke i ….“:

„Koristim ovu priliku, ovo mesto i vreme da obavestim sve posetioce ovih strana, da je moj Shogi najzad, nakon višegodišnje borbe sa taštom i suprugom mu njegovom najdražom, pride jedinom…uspešno okončao partiju YAMB-a u svoju korist!!!!! U to ime iskrene čestitke!”

Pre nego što on iskoristi priliku da se zahvali i sam sebe nahvali, moram da odradim još jedno prosledjivanje…a to bi bilo njegovog odgovora na rubriku (ili mangupovu SMS čestitku):

“Hvala lepo, uspeh nije došao sam po sebi. To su bile godine truda, promena strategije, privatnih časova kod najvećih majstora. Medjutim, ipak je na kraju isplivao kvalitet!”

Eto, ovo neka bude podstrek svim mladjim, pa i onim starijim naraštajima, da se trud kad – tad isplati, da nikada ne posustaju, čak ni onda kada se kockice ne kotrljaju i ne padaju onako kako bismo mi voleli. Dalje, da ne posustaju čak ni onda kada neki krišom okreću kockicu po svojoj meri (žena), takodje…ni onda kada neko sabira (tašta) baš potaman svojim ciljevima.
U ovom je slučaju Shogi bio iznad njih i svojom ih je nadmoćnom igrom dobio!
Protivnice  su pokušale svoj poraz prekriti, zataškati, u vidu bacanja dokaza u korpu za smeće ali…on se dosetio, nije im dao da ga nadmudre! Zasukao je rukave i zagrabio u djubre, izvukao je potvrdu svog uspeha, pažljivo ispeglao svojim sopstvenim rukama zgužvanu svoju pobedu i ostavio je u amanet svojim naslednicima, na slavu i ponos, kakav je njihov otac bio junak!!!

Nošena pa ispuštena…

„’alo, Dano, jel’ dolaziš na roditeljski?“ šaljem poruku…

„’alo, Sanja, kakav bre RODITELJSKI?!!!“ zove ona odmah potom…

Hmmmm, trebalo je odmah da mi postane sumnjivo…

„Ma ženo bre, roditeljski, posle časova, reče mi dete mi moje starije u petak još…a danas je ponedeljak (čisto da je obavestim, jel, ako ne zna, jel…jednom i ja da budem upućena, jel…)“

„Auuu, pa meni moje ništa ne reče!“ na to će ona sva zbunjena. „Pa kako to da moje dete ni spominjalo nije?!“ i dalje ona u neverici ali ipak – ima da mi poveruje, nego šta…

Ja – sva sretna, najzad jednom da i ja budem tačna informacija. Navikla da obično sve poslednja saznam ili…čak ni ne saznam…

„Pa dobro da si mi javila, kad ono izlaze klinci…16.45? pita ona, sretna što me ima, da joj se nadjem, da ne izostane…

„Auuu, pa ja sam dobila informaciju od deteta mi mog da izlaze u 17.35“ opet ja, sva sretna što uopšte imam informaciju!!!

Sad već počeh misliti…no dobro, zajedno ćemo usložiti tačan odlazak na roditeljski sastanak. Kaže ona – čućemo se kada stigne kući i proveri tamo u njenoj evidenciji kada izlaze…ja, crvenim…sreća, ne vidi me, ja ni nemam evidenciju, ima dete u peronici…zašto se i ja nisam setila zamoliti ga da mi ostavi raspored, nego svaki dan, svake nedelje, svakog meseca (u svakom pogledu ne napredujem sve više…) ispitujem kad će doći kući…

„Dakle, totalno si u pravu!“ Dana će meni. „Ženo…dobro da si mi javila!“ ona će zahvalno…

„Ma super bre, jel sedimo zajedno?“ pitam ja, kao djak prvak, ne volem bre tamo da se motam sa roditeljima, onim mamicama što rasipaju pamet iz džepova…Ovo je Dana, nije bre od onih…hoću da je rezervišem, ne moramo u prve redove, al’  nek se nadje i ona meni, kao ja njoj, jel…

„Pa naravski da sedimo“ pada dogovor sa njene strane.

I onda ja tu još dodam, uglavim, nepromišljeno i neusaglašeno sa planovima u mojoj pometenoj glavi, kako mogu njena deca biti kod nas dok traje roditeljski. Nego šta, nego sam fantastičan organizator vremena sa kojim nikako ne raspolažem!!!

Sve se odvija po planu, krećem sa posla na vreme, ne mogu produženo raditi, jel…imam roditeljski, neću da izostajem, spremam se na temu – vakcina, primiti ili ne primiti. Odakle mi ta ideja? Pa sigurno zato što sam jako bistra, jel…Stigla kući, zbrzala kafu, ostavila mami i mangupu u amanet da pogledaju kraj emisije o ujedu pauka crne udovice sa peščanim satom na stomaku (apropo toga – ne pitah ih za ishod…), žurim, jurim, kasnim, krećem, vraćam se…proradio stomak, trema čuda čini…žurim, nije u redu, organizovala ženu a zadnja ću stići!!! Stižem ja, čak išla peške!!! čitavih, pa…sigurno i 300 metara do škole, izduvavam malo ispred škole i ulećem sva hepi,  ja stigla! Osvrćem se malo, no…ne posvećujem baš neku pažnju neprepunom hodniku roditelja. Sreća – odbor za doček je tu. Ugledah Ženu, ugledah moje starije i odgovorno dete, ugledah njeno dete, veće, manje…super, svi smo tu, sad još samo ostali roditelji i učitelj. Uh…pade mi kamen sa srca.

„Zdravo cico!“ ona će meni i neki neobičan osmeh igra joj na usnama…Šta sam sad naradila, mislim se ja?!…

„Na roditeljski si pozvana samo ti…“ nastavlja ona i ne može da zadrži osmeh, “…učitelj ti je u onom pravcu…“ i dobrodušno se smeje, sad već polako počinje da konta sa kako pouzdanom lujkom ima posla. Ja se o’ladih u momentu! Šta je sad opet?! Taman sam mislila da stvari na bolje idu. Naročito od kada moje dete sedi sa njenim detetom. Kaže ona – nadopunjuju se! Kažem ja – nadopunjuje njeno dete moje dete odgovornošću, zato je i naučio da me obavesti o dešavanjima u školi! Dakle, noge mi se odsekoše, ono malo pameti i zdravog razuma što mi osta, sakri se negde u mali džep na gaćama koji nemam i … muuuuu, mozak mi otkazao saradnju…

„Šta ćemo onda sad, hoće doći tvoje dete kod nas da se igraju i urade domaći?“ pita sasvim logično, jer ovamo, ja ih pozvala kod nas dok se nas dve budemo družile u djačkim klupama. Zaboravih u medjuvremenu na razgovor sa Lakumićkom mi mojom, sestrom mi dragom, da ćemo otići ako ne završi kasno roditeljski…

Ja počeh da mucam:

„Pa ne znam, pa muuu, pa ovo, pa ono, šta sad, pa zašto samo ja, pa šta je bilo, pa kako, pa ićemo kod sestre, pa mogu se sutra igrati, pa…“ konta ona, ova se polupala negde na putu do pameti! Kaže ona (sreća pa je reč o veoma strpljivoj, razumnoj, smirenoj i uvidjavnoj ženici – malo bi me njih takvu istrpilo, sem familije mi moje koja – šta će, ne može me se ratosiljati):

„Ma nema veze, mi smo ti OK, ima dana, družićemo se, samo ti obavi što treba“ ja, sva zahvalna i u bunilu, šta će učitelj da mi saopšti.

„Eeee, eno ga učitelj, stiže!“ obavesti me ona, još pri pameti, za razliku od nekih, ja – pucam, kao pred pismeni zadatak za koji nisam vežbala.

Oni se pozdraviše, odoše svojoj kući, ispratiše i moje dete sa kojim se i zaboravih pozdraviti ili mu reći uopšte da li da me čeka ili krene svojim putem. Ja, za učiteljem. Pitam ga, zašto samo ja, zar ima neki problem? Na stranu što inače uredno odlazim jednom mesečno, kako bi malac video da mi je stalo do njega i njegove škole…On me obaveštava kako nema problema ali nema ni roditeljskog ni prijemnog ali dobro što sam došla, pa da popričamo, neobavezno…Ja – zbunjena…kako nema?!!!

„Pa zar nije trebao biti danas roditeljski?“ pitam ga.

„Ma ne, to je ono što je bio prijemni, pa niste bili“ kaže on, nasmejano, ko veli, bolje da se osmehnem ili će da mi se prostre tu kolika je velika.

„Ajoj, to je onda bilo sigurno još u decembru!“ ja ću postidjeno.

„Ne…to je bilo još u novembru“ on će, pa…recimo, strpljivo.

„Auuu, pa ne kasnim mnogo, samo dva meseca“ koja konstatacija sa moje strane.

„Nije važno, bitno je da ste došli“ on će sa mišlju, ko čeka – taj dočeka.

Kaže on da ga je moje drago i nadasve, kao što rekoh, odgovorno dete, pitalo u petak da li još važi ono što piše u svesci…Šta da mu kaže, pa naravno da važi…pazite, mogao je i da ne primeti obaveštenje o prijemu roditelja. Važno je da mi je preneo poruku.

Daljim se razgovorom, na sreću, ispostavilo da je moje dete ok, da je ponašanje u redu, da su domaći zadaci u redu i da nema razloga za brigu. Teški su dani iza nas, sad samo treba zadržati trenutnu poziciju u trci za mestom u razredu i razumevanjem vršnjaka. Pitam ga za ocene, kaže on – eno odoše sa njim kući. Svi su izgledi da bi mogla biti čista petica ali treba malo više truda. Joooj, koliko se trudimo svi oko njega, ostaće trudni i oni kojima je priroda dala tu mogućnost, ali bogami i oni kojima nije!

„A šta ćemo sa vakcinom?“ pitam ja hrabro.

„Kojom vakcinom?“ on će, sa značajnim osmehom.

„AAAA vi ste samo dužni da nas obavestite da će se deliti“ pametnica je najzad shvatila.

„Pa naravno“ i još uvek ima strpljenja za mene.

„Pa znate, ja sam već utripovala i temu roditeljskog“ sad već ne mogu da sakrijem svoju glupost.

Svaka čast čoveku na razumevanju, kakva mama, takav sin, nema tu šta. Dogovorismo sledeći susret za mesec dana i podjoh kući.

Tamo, kaže dete mi moje starije, eno i kolačića, ja ga iskuliram, sva sretna, jer videh prosek 4,71. Odem u kuhinju, kad ono,…kolačići. Jeeee, odakle ovo ovde?!!! Mljac!!! I onda mi se rolna poče odvrtati!!! Ja sam ženu koja je povela decu, spakovala torte, slanih grickalica i čokolade a sve u cilju da se družimo, ’ladno otperjala kući a da to nisam ni primetila!!! Lujka nad lujkama. Izvinuh se ja usmeno, pismeno, kaže ona:

„Ma opusti se, ženo!“ ma šta da se opustim, pa nisam normalna, bre!!! Kako sad iz ovoga da se vadim?!!!

DANO, JEL’ VREDE OVI REDOVI KAO JEDNO VELIKO I ISKRENO ONLINE IZVINJENJE?!!!!  🙂