17
maj
2011

Dragi tata, jesmo li se upoznali?

…mi smo tvoji dečaci, znamo da znaš, sretnemo se ponekada, provedemo i neko vreme zajedno…no, nismo sigurni, poznajemo li se? Hteli bismo ti se predstaviti, bilo bi nam drago da nas poznaješ, znaš…mi te volimo…Sećamo se…u izmaglici sad već doduše…kakav si bio, šta smo radili ili šta nismo radili…sećamo se, no, kakav si sad?

Ja sam tvoj stariji dečak. Znaš…onaj filozof…onaj dečak što je slagao kockice na inženjerski način još u pelenama. Posle ste mi kupili knjigu origamija, pa sam je svu izlizao…no, čini mi se…to ti nisi stigao da vidiš. Ne sećaš se…da…otišao si, znam, razumem, trebao ti je mir. Jasno. Naravno, ja sam dete i trebao bih to da razumem. Pa dobro, ja ti ništa ne zameram, za mene si ti uvek na stepenici više od svih. Nema veze, šta god da ne uradiš, ja  ti opraštam i imam opravdanje za tebe, ništa ti ne brini. Da, otišao si…u potrazi za mirom, samo si meni ostavio nemir u glavici. Dugo je trebalo da to shvatim, dugo će trebati i da prihvatim. Znaš…ti nisi tu a moj nemir traži mir i mora negde da izadje…Tu su mama i tu je on, čovek koga ona voli, koga mi volimo i čovek koji voli nas. Ponekada ih iskoristim kao ventil, izduvam se..znaš, potrebno mi je to. Ponekada mi se desi i u školi. Ne znam šta je to…ali, dosta mi je teško da kontrolišem. Oni se trude…ali dosadni su, da znaš. Mnogo pričaju sa mnom, a to me smara. Raduje me da ti to ne radiš. Da…i raduje me što me ne mučiš mnogo sa školom…znaš, oni i to stalno rade! I da…zamisli, teraju me da perem zube pre škole a meni se to baš neće! Počeo sam nekako čudno da se znojim i da ne znam šta bih sa samim sobom, pa oni insistiraju da to proveravam i održavam higijenu. Čini mi se da stalno spominju neku reč – pubertet…ako i oni znaju šta to znači…Poslali su me da idem sa izvidjačima, da se malo družim, pošto mi to baš ne ide dobro ovih dana. Bilo je baš dobro, svašta sam naučio, spavao sam u šatoru…no, to sam ti doduše ispričao onomad kada smo se čuli telefonom. Telefon je tako dobra stvar, baš si dobar tata, tako preko telefona…ne razumem zašto ti mama zamera što nas ne dolaziš ćešće videti…mada, stvarno je rekla da se više ne ljuti na tebe, da više ne možeš da je povrediš…

I ja sam tu tata! Čuješ me? Tu sam, halo, tata? Aha, prekinuo si…pa dobro, nema veze, ja ti ne zameram, čućemo se drugi put, nije problem što si zaboravio pitati za mene ili poželeti čuti mi glas. Ja sam tvoj manji dečak. Nema veze, odoh ja kod mog velikog imenjaka, on i ja smo super tandem. Mi svugde idemo zajedno. Znaš, on mene uhvati za ruku, kada moj stariji brat nije kući i kada vidi da sam tužan i prazan, pa me vodi…ide svugde sa mnom, ispunjava mi vreme i vodi me na sladoled. Mi jako dobro vozimo aute, znaš….i da…jurimo i trista na sat! Zamisli to! A sedimo u finom, toplom sobičku  i smejemo se i navijamo. Ja tako, ponekad, pogledam ih, mog imenjaka i mamu, pa mi dodje lepo, pa ih zagrlim kraj kase u prodavnici, poljubim i baš tamo, na tom mestu…kažem im da ih volim! Šta ima veze…ja znam da to osećam i znam da im se lica ozare kada to uradim i svima nam je lepo. Ja sam ti narastao u jednog jako maznog dečaka. Šta ću…kada volim da me maze, volim da me grle, volim da ih grlim. I…baš sam rekao mami pre neki dan…meni ne treba ništa za rodjendan…imam ovde sve što mi treba, imam vas! Čini mi se da im je prijalo i da su bili ponosni na mene. Volim ja svakog, svakog ko brine za mene i za moju porodicu. I ti si moja porodica, kada dodješ, kada dozvoliš da to budemo. Imam mnogo drugara i svi me vole. Dok me ne diraju, ne diram ni ja njih, ali ako me neko dira i ako vidim da nekog diraju, ja ne dam na sebe ni na druge! I moj stariji brat se trudi da me brani, samo…ponekad mislim, lakše bih ja njega branio nego on mene…jer znaš tata, njega uvek za nešto zezaju…ali, proći će…prebrodićemo to zajedno, moj stariji brat, ja, mama i moj veliki imenjak. Pričaću ti…ako stigneš naredni put… E da…i osvojio sam svoju prvu medalju, za treće mesto na turnirčiću koji je bio za vikend. Proveli smo šest sati na suncu sa imenjakom, pocrveneli smo doduše…i bio je njegov rodjendan…i dolazili su mu gosti, no…on je ipak odlučio da sačekamo proglašenje pobednika jer je znao koliko će me to radovati…I došli smo kući sa ogromnim osmehom na licu i hvalio me je svima i svima se hvalio sa mnom. Znaš tata…to tako godi imati porodicu, no…ti to znaš…imaš je, stvorio si sebi novu, verovatno je ova mnogo mirnija i ja ti želim svu sreću…čuvam jednu četkicu za zube što sam dobio u školi, mislio sam, mala je pa će možda biti dobra našoj sestrici…

Pričaćemo ti mi još o sebi…ovo je samo onako, na brzinu…ima još mnogo toga što ne bi smeo da propustiš…

[quote]Dečije uši nisu otrovane ovom pričom…ovo je samo priča iz srca jedne majke koja oseća šta njena deca osećaju…[/quote]

You may also like

Dan kada su Majorovi ostavili svoju prvu turšiju (i zimnicu uopšte)
I koji je pametnjaković smislio onu da vreme leči sve?
Ko hoće, neka me ‘besi, al’ meni je ovo nepravda!
Znam da si ponosna!

16 Responses

  1. Znaš da i ja imam sličnih tekstova i da sve ovo jako dobro razumem. Situacija je, pa skoro identična kod nas. Dobro je što momci, pored vas dvoje, imaju i jedan drugog. Preslatki su i želim im svu sreću ovoga sveta, a tata… čuće nekada, ali biće kasno.

  2. Charobna, to nam i onako mogu biti najbolji i najvredniji tekstovi…dolaze iz srca i deo su naših i dečijih osećanja…Tate (ponekada su to i mame…)koji nisu tu, ne znaju šta propuštaju…ja sam ponovo, pažljivo, spomenula tati šta propušta…on kaže, zna i žali svaki minut…eh…što je to lako složiti u rečenicu…Hvala ti što si tu i ako ne zavredim, jer koristim blog kao svojevrsni dnevnik a ne blog kao blog…

    Zelenče, nemoj da mi plačeš, pogledaj one face na slici, meni su baš smešni :heart: Moraju te oraspoložiti (jes da i iznerviraju do bola… :uplakani: )Hvala ti što me se setiš…nisam zaslužila…

  3. Mangupe, pa tu si medalju i ti debelo zaradio…dok su neki bili kući u hladu…ti si se polako ali sigurno čvario na suncu :yahoo: A imenjak…stvarno je nesebičan :heart:

  4. Ne zajebavaj, sta nisi zasluzila. po cemu se dele zasluge?
    Nisam ti ja iz tog filma draga, ti kod mene ja kod tebe i sl. :whistle:
    Klinci su ti preslatki, necu placem, majke mi, prosao je prvi talas sad je sve ok :bye:

  5. Zelena…divna si, ja inače taj film jako ne volim :wacko: time više volim što si tu, ja sam se stvarno nečega morala odreći…pa je to blogovanje u onom punom smislu…
    Slatki su, naročito onaj mali…onom velikom već kreću brkovi, pa postaje manje sladak :kul: :dim: uskoro ćemo morati gledati slatke curice uz njega :frka:

  6. Izgleda da sam ovaj tekst propustio, zapravo – malo se baviš svojim blogom, i dešava mi se da ne primetim novi tekst. Inače… malo toga ima da se kaže. Ja nemam frke sa mojom „klinkom“; medjutim, vreme prolazi, godine prolaze, jedni postaju sve stariji, drugi (deca) jednostavno odrastu; oni, kojima je bila potrebna naša pomoć, jednom će trebati nama da pomažu… U narodu se kaže: SVIMA PO ZASLUGAMA! Lepi :pozz: :pozz: :pozz:

  7. Stevo…dobro je još dok i primetiš bilo kad da ima tekstova :wacko: Znaš već da sam malo ispala iz ovog koloseka, no…kada mi dodje pet minuta da baš hoću nešto da kažem, onda nakuckam pa objavim. Hvala ti za pažnju u svakom slučaju :pozz: Ti si u životu tvoje šćere prisutan :good: i ne propuštaš život sa njom…No…to na žalost nije slučaj sa tatom od moje dece. Neću ulaziti u dubiozu, šta, zašto, kako, pokušaj traženja opravdanja za njega…sve to nije bitno, bitno je da će se za neko vreme okrenuti i zapitati: gde sam bio sve ovo vreme dok su moja deca rasla???

  8. Dudaelixir

    Evo i ovo mi promače!
    Jako je to sve tužno! Zaista mi nikada neće biti jasno ZAŠTO SE SKOT TAKO PONAŠA?
    I nije on jedini, na žalost. Najstrašnije je to što će mu deca sve to oprostiti, samo da bi bili sa njim, makar i na tren.

    No, on je u gubitku, jer imati tako slatku, ZDRAVU decu, je dar od boga. Treba da ode malo do dečije bolnice da vidi šta je nesreća, pa bi onda, verovatno, drugačije gledao na svoje, divne, sinove.

    Sreća dvojih dečaka leži u tebi, koja se boriš nesebično, pružaš im ljubav, pažnju, i sve što možeš, uz Mangupa, naravno. On zaslužuje posebnu MEDALJU!

    Srećno vam, divni ljudi! :heart:

  9. Hvala ti Duduš :heart: …samo ću kratko…reče mali Deki jednom prilikom kada sam ga pitala zašto sa mnom ne umeju uvek tako lepo pričati kao sa tatom…on se boji da ako mu nešto ružno kaže ili se ružno ponaša…on neće doći. Treba li još nešto da dodam? :negative:

  10. Dudaelixir

    Ma, sve mi je jasno. Moraju da mu se „uvlače“ da bi dobili malo pažnje i ljubavi. Sram da ga bude, sraaaaaam! Uf, ne znam od tuge i besa šta da kažem!
    Tvoji divni dečaci imaju srećom, tebe, koja je toliko požrtvovana, toliko divna, nežna, pažljiva, i naravno Mangupa, koji te prati u stopu. Cene oni to, sigurna sam, ali, krv je krv.
    Ljubim vas sve! :heart: :rose:

  11. Pingback : Dragi tata, jesmo li se upoznali? | www.blogovnik.com

Ostavite odgovor